U petak, 28. februara filmom Top je bio vreo, u režiji Slobodana Skerlića (reditelj filma Do koske, 1997, i dela TV serije Otvorena vrata, 1995, 2012) snimljenom po istoimenom romanu Vladimira Kecmanovića, otvara se ovogodišnji Fest. Pre nekoliko dana Laguna je objavila novo izdanje ovog romana najavljujući da pričom o jedanaestogodišnjem dečaku srpske nacionalnosti kome tokom granatiranja Sarajeva poginu roditelji posle čega on zanemi, a brigu o njemu preuzima komšinica Tidža muslimanske nacionalnosti, Kecmanovićev roman "nudi drugačiju perspektivu, depersonalizovanu sliku rata i života u Sarajevu pod opsadom". Kad je prvi put objavljen, 2008. godine, Top je bio vreo je dobio nagradu "Meša Selimović" i bio je u najužem izboru za Ninovu nagradu. Kritičari su o njemu govorili ili u superlativima, ili su ga, sa druge strane, smatrali nacionalističkim štivom. Osim romana Top je bio vreo, Vladimir Kecmanović (1972, Sarajevo) je autor romana Poslednja šansa, Sadržaj šupljine, Feliks, Sibir i zbirke pripovedaka Zidovi koji se ruše. Sa istoričarem Predragom Markovićem napisao je knjigu Tito, pogovor. Za roman Feliks, koji je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu, dobio je nagradu "Branko Ćopić" Srpske akademije nauka i umetnosti.

Uoči beogradske premijere filma Top je bio vreo izbila je oštra polemika između autora knjige i reditelja filma Slobodana Skerlića. Najpre je u intervjuu "Politici" Kecmanović ustvrdio da je Skerlić u filmu, izmenivši završetak romana u kojem dečak, glavni junak, nakon preživljene traume u opkoljenom Sarajevu, puca na grad, izneverio njegovu poentu, da bi mu Skerlić potom odgovorio u intervjuu "Danasu".

"VREME": Po vama, dakle, sporan je završetak filma u kome je rediteljskom intervencijom izmenjen njegov kraj. Reagujući na vaš intervju u "Politici" u kojem nimalo nežnim rečima kritikujete rediteljev postupak, Slobodan Skerlić je u "Danasu" izjavio: "Čitav njegov intervju u ‘Politici’ predstavlja pokušaj da se umili svojim krvožednim pokroviteljima, kojima je strepnja veća od nade, te da se sačuva mogućnosti da bi mogao biti stavljen u vezu sa poduhvatom koji je antiratni. Time bi izneverio sopstveni društveni angažman… Želja filma je da se stavi na stranu ljudskosti, na stranu granatiranog i maltretiranog komšiluka, da odbije da zauzme poziciju u etničkom sukobu. A senka je pala na zločince, na beskrupulozne, maskirane u sopstvene nacije i konfesije… Ja roman, naime, nisam pročitao kao ratnohuškački pamflet, a on bi voleo da tako bude pročitan."

VLADIMIR KECMANOVIĆ: Pored toga što dokazuje kako Slobodan Skerlić beznadežno ne razume smisao umetnosti, pa školsko poznavanje filmske tehnike ne može da mu pomogne, taj intervju u "Danasu" predstavlja sjajan materijal za analizu jednog malograđanskog, iliti, kako bi rekao idol njegovih intelektualnih autoriteta, "palanačkog" pogleda na svet. Pošto trenutno nemam vremena da se takvom analizom bavim, hajde da vidimo kako stvari stoje sa delovima koje ste citirali. Pošto je već počeo da se bavi prekoplotaškim tračevima i pitanjima ko su mi "pokrovitelji", Skerlić je otvorio prostor da primetim kako su godine provedene po žirijima za izbor mis lepote na njemu, očigledno, ostavile neizbrisiv trag, i posavetujem ga da se toj prijatnoj, a intelektualno neopterećujućoj aktivnosti ponovo posveti, i to u punom kapacitetu. Što se tiče "antiratnog poduhvata", pre koju godinu sam sate potrošio na pokušaj da mu objasnim kako se umetnički razlikuju od NVO poduhvata i kako ne postoje ratni filmovi, baš kao ni ratni romani koji nisu antiratni, pa me žalosti što ništa od onoga što sam mu rekao nije zapamtio i što i dalje ostaje na nivou radnih akcija i časova maternjeg jezika u osnovnoj školi. Umesto da se bavi mojim "društvenim angažmanom", bolje bi bilo da se pozabavi istorijom svog stranačkog, tačnije višestranačkog delovanja, uz osvrt na deo devedesetih koji je proveo kao državni funkcioner. Lepo je što moj roman nije pročitao kao "ratnohuškački pamflet" jer on to i nije. Nije, međutim, lepo što ga nije razumeo. A veoma je ružno što sopstvenu nesposobnost da shvati ideje komplikovanije od onih koje javnosti saopštavaju njegove kandidatkinje posvećene borbi protiv ozonskih rupa i za mir u svetu, pokušava da pripiše drugome…

Ako se složimo da film Top je bio vreo nije slučajno izabran da otvori Fest, šta se tim izborom poručuje?

Da smo se složili kako nije izabran slučajno, poznajući konfuznu srpsku "kulturnu politiku", odgovor bi bio – nemam pojma zašto, ni šta time hoće da se poruči. Ali, upravo zato što tu tužnu konfuziju poznajem – oko toga ne možemo da se složimo. Duboko sam ubeđen da oni koji se bave "menadžmentom" srpske kulture nemaju da poruče ništa i nikome… Pogledajte sastav novih komisija koje je imenovalo Ministarstvo kulture. Posle onolikih priča o nužnim promenama, tamo je opet Vladislava Gordić Petković, žena koja se godinama ne skida sa grbače poreskih obveznika. U organizaciji Sajma knjiga, u Ministarstvu kulture, po raznoraznim žirijima… Samo što iz konzervi nije počela da iskače… Ispada da su oni veseljaci koji su nedavno prizivali "kulturnu revoluciju" neslavno poginuli samo zato što tu gospođu nisu pozvali da im se stavi na čelo. Pa da, kao onomad Mao Cedung, povede revoluciju protiv same sebe… Dakle, ako imate na umu opravdan i smislen razlog, ne – taj film je izabran slučajno. Inače, neki prozaičan odgovor zašto je izabran sigurno postoji. Možda je neko ko odlučuje dužan producentu ili reditelju, ili tako nešto. Tako ovde stvari funkcionišu.

Šta mislite kako će film videti beogradska publika?

Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno će o tom filmu da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Ni jedni ni drugi neće moći da ne budu fascinirani glumom Anite Mančić i uverljivošću dva dečaka. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade jer je reditelj, posvađan sa ironijom, i ubeđen, biće, kako tragedija i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču, biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu – od srpskog mladića koji se, da ne bi bio pretvoren u bošnjačkog glinenog goluba, krije u ormaru, preko bošnjačkog tenka koji, uglavnom, puca na srpske položaje, ali, kada se ukaže potreba, okreće cev i na drugu stranu, pa do ljudi koji gube glavu jer im je tokom "pretresa" stana podmetnuta fotografija srpskog ratnog lidera… Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija", uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne braću Limijer… Ukratko, kol’ko ljudi, tol’ko ćudi…

Kad pomenuste taj sarajevski tenk, koji puca čas tamo, čas ovamo, zbog njega su vas optuživali za falsifikovanje činjenica?

Oni koji su rat proveli u Sarajevu znaju da su takvi tenkovi postojali. Više svedoka mi je potvrdilo postojanje bar jednog, koji je bio skriven u tunelu pored sarajevskog naselja Ciglane. A ko ne veruje da su bošnjačke snage, kada se pokaže "svrsishodno", znale da zapucaju i po svojima, ako mu se srpska svedočanstva gade, neka pročita uspomene ratnog komandanta bošnjačke armije Sefera Halilovića. Pošto je smenjen zbog nekog sukoba u bošnjačkom vrhu, na stan ovog čoveka je ispaljena granata koja mu je ubila pola porodice. On tvrdi da je ta granata bila bošnjačka. Ako neko hoće da kaže kako su se oni koji su bili spremni da pucaju na svog dojučerašnjeg komandanta suzdržavali od sličnih akcija kada su u pitanju bili neki manje značajni ljudi – onda važi… Dakle, ili je i bošnjački heroj Halilović "velikosrpski" lažov, ili debelo lažu oni koji me optužuju za falsifikat. Ili, možda, hoće da kažu kako na Halilovića nije pucano iz tenka, nego iz nekog drugog artiljerijskog oružja? Moguće je da su u pravu…

Komentari koje je izazvao vaš roman podržavaju mišljenje da se knjige više ne čitaju zbog onoga što u njima piše, nego da bi se (zlo)upotrebile kao potpora stavu koji je proglašen istorijskom istinom.

Tako je, nažalost, u velikom broju slučajeva. Ali, čar umetnosti se, između ostalog, sastoji u tome što kod onih koji je zaista vole može da pobedi predrasude. Nije mali broj ljudi kojima se Top dopadao iako se njegova priča nikako ne uklapala u "istorijsku istinu" kojoj su verovali. I to je jedan od razloga zbog kojih bavljenje umetnošću nikada neće izgubiti smisao.

Abdulah Sidran je za vaš roman rekao da je četnički i da ste vi četnički pisac.

U izvornom značenju, četnici su borci svrstani u male, gerilske jedinice, i postoje od davnina. U novije vreme, četnicima su se, na primer, nazivali neki pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini đenerala Draže Mihailovića, u Drugom svetskom ratu. Četnicima su sebe nazivali i neki pripadnici Vojske Republike Srpske, kao i neke dobrovoljačke formacije u balkanskim ratovima vođenim devedesetih godina prošlog veka. Šta bi, u tom smislu, bio četnički roman ili četnički pisac? Pisac koji promoviše neke od tih jedinica, u nekom od ratova koje sam pomenuo? Autor književne, ratne i mini verzije TV serije "Vojna akademija", sa više akcije i manje seksa u nagoveštaju? Ne mislim da bi u toj promociji bilo nešto loše, ukoliko bi za rezultat imala kvalitetnu prozu, ali ja se time, barem za sada, nisam bavio. Dakle, pošto nije glup, Sidran ne misli na to. Sidran pod terminom "četnik" podrazumeva kolokvijalan, pežorativan, i nacistički izraz kojim sarajevska, i još neke čaršije, označavaju sve Srbe. Ili – ako ne baš sve – gotovo sve. Izuzetak su – i to samo uslovno i do prve prilike – oni Srbi koji su trenutno po volji čuvarima kulta već pomenutog Mušana Topalovića Cace, poznatog po tom što je – za informaciju neupućenima – početkom devedesetih godina dvadesetog veka imao običaj da Srbima sabljom odseca glave. Pošto sam Srbin i nemam nameru da poklonicima tog kulta budem po volji, onda, u tom smislu, priznajem, jesam četnik. I ne daj bože da je suprotno… A što se tiče Sidranove doslednosti i težine koju imaju njegove izjave – da ne prepričavam vesela iskustva koja je sa njim imala produkcija filma Top je bio vreo, odlučna da po svaku cenu uspostavi "regionalnu saradnju", iako sam ih prijateljski upozoravao da se manu ćorava posla – pustimo ga da govori "njim samim". U jednom od intervju pitaju ga da li je istina da mu je nuđeno da bude koscenarista Topa. Kaže, istina je, i to je on odlučno odbio jer je u pitanju četnička rabota. Onda ga pitaju da li je istina da mu je nuđena i uloga u tom filmu. Kaže, jeste, ali se nisu dogovorili oko honorara!? Istina je da je i oko saradnje na scenariju problem bio honorar, i da bi "visokoetični" Sidran i onaj pravi, četnički roman, koji ja nisam napisao, rado pokušao da napiše za odgovarajuću kintu…

A optužbe za nacionalizam?

Nema ništa sporno u tome da neko bude nacionalista, zašto bi to bila optužba?

Pa, jeste li?

Ako se pod nacionalizmom podrazumeva to što srpski jezik kojim govorim i na kom pišem neću da nazivam "bhscg" jezikom – onda, da. Jesam nacionalista. A nije nacionalista onaj koji je prethodno odlučio da srpski jezik kojim govori, iz političkih razloga naziva bosanskim ili crnogorskim? Pa kada je lingvistička besmislenost tog političkog silovanja počela i njemu samom da smeta – jer se, prirodno, osetio skučen u getu koji je sam sebi stvorio, došao je na ideju da stvara hibridni naziv… U stvari, nije došao on, došli su kolonizatori koji su ga, da bi uništili jednu kulturu, prvo podstakli na tu lingvističku ludoriju, a onda se, pošto je zadatak obavljen, prisetili da je, ipak, u pitanju jedan jezik, koji, međutim, ne sme da ima ime, jer ime je vezano sa identitetom, a identitet treba zameniti brendovima. A brendove treba označiti skraćenicama… Ako ćemo da idemo još dalje – i termin srpskohrvatski jezik je bio politička, a ne lingvistička kategorija jer su Hrvati, odlučivši se za štokavsku varijantu kao književnu, srpski jezik prihvatili kao svoj. Međutim, taj termin je bio rezultat političkog dogovora o južnoslovenskom udruživanju, za koji ne mislim da je bio ni dobro, ni pametno, ni pravedno postignut, ali je bio nekakav dogovor. Bosanski, tačnije bošnjački i crnogorski jezik nisu rezultat nikakvog dogovora, osim ako pod dogovorom ne podrazumevamo dogovor jednog broja Bošnjaka i jednog broja Crnogoraca sa samima sobom. I mada mislim da su se sami sa sobom veoma glupo dogovorili, na pamet mi ne pada da osporavam njihovo pravo da jezik kojim govore zovu kako hoće. Samo, isto pravo zadržavam za sebe. A to što iza mog prava, za razliku od njihovog, stoji i lingvistika, u najmanju ruku ne bi smelo da predstavlja otežavajuću okolnost.

I to je sve?

Ako se pod nacionalizmom podrazumeva to što srpsku književnost, kojoj pripadam, neću da nazivam "srbijanskom" – da. Nacionalista sam. Termin "srbijanski" ne bih prihvatao zato što je besmislen, čak i kada ne bih znao da su ga poodavno smislili neprijatelji Srba i Srbije, kako bi jedan narod sveli na manje od pola teritorije koju naseljava. Taj termin su smislili oni koji su smislili Jasenovac. A da nije smišljen iz tih razloga, tog naziva se, upravo zato što je besmislen, niko ne bi ni setio, pa i ne bi imalo šta da se prihvata ili ne prihvata…

Vaši kritičari kažu da se iza te kulturne bitke koju vodite krije politički, "velikosrpski" cilj?

Kulturne bitke često predstavljaju pokriće za neke druge. Samo, u ovom slučaju, kulturnu bitku su počeli oni. Pa bi trebalo da se zapitaju šta je njihov skriveni cilj. Upravo ti koji srpsku književnost hoće da svedu na "srbijansku" su agresori. A ja se, u svoje ime, branim jer neću da me svedu ni na manje od pola duhovnog, ni na manje od pola teritorijalnog prostora na kom živi narod kom pripadam…

Hoćete da kažete kako su oni koji insistiraju na terminu "srbijanska književnost" neprijatelji Srba?

Ne samo Srba nego i ostalih južnoslovenskih naroda. Nasilna podela jednog jezika i književnosti na više malih, izmišljenih – za cilj ima uništavanje identiteta balkanskih naroda, njihovo pretvaranje u jednu amorfnu "bhscg" masu – što bi rekao pesnik, "hipnotisanu gomilu" – idealnu za kolonizatorsko manipulisanje. Jer identitet je – reći će vam ti komesari – "opasna stvar". Naravno da je opasan. I život je opasna stvar. Ali je, još opasniji od identiteta, pokušaj njegovog ubijanja koji provode ti službenici. Oni o sopstvenoj kulturi znaju malo, a o kulturama drugih naroda, s kojima bi, navodno, da se zbliže, ne znaju ništa. Tako na srpskim festivalima Krleži u čast nastupaju ljudi koji, po vlastitom priznanju, nisu pročitali nijednu njegovu reč, a pesničke antologije u kojima se izražava deklarativna ljubav prema Albancima uređuju tipovi koji su spremni da mrtvi-hladni izjave kako su iznenađeni prisustvom hrišćanskih motiva u albanskoj poeziji. I da iznesu bunjuelovsku pretpostavku kako to ima da se zahvali uticaju Ibrahima Rugove!? "Urednici", dakle, nikada nisu čuli da među Albancima postoji značajan procenat hrišćana!? Baš ih briga. Šta zna dete šta je trista kila…

Zašto onda vi nešto ne uradite na južnoslovenskoj kulturnoj saradnji?

Istoriju Južnih Slovena, nažalost, za razliku od kolektivnih ratničkih, ne odlikuju kolektivni mirnodopski podvizi. Mirnodopski uspesi kod Južnih Slovena pripadaju pojedincima. I to u mnogim oblastima nije dobro. U umetnosti, koja je najčešće individualna aktivnost, to je najmanji problem. Učestvujem u južnoslovenskoj saradnji samim tim što pišem. I svojim umetničkim delovanjem sa mnom sarađuju drugi autentični južnoslovenski umetnici. Bilo da je u pitanju bošnjački književnik Muharem Bazdulj, kog lično prilično dobro poznajem, bilo hrvatska književnica Vedrana Rudan, s kojom sam samo jednom imao čast da porazgovaram, bilo balkanski genije u dobrovoljnom egzilu Branimir Džoni Štulić kog nikada nisam upoznao… Kao što mi velika srpska pesnikinja Milena Marković nije ništa manje bliska sada, kada se, pošto izbegava kafanu, viđamo ređe nego ranije, kada smo znali da zasednemo i popijemo koju više… Autentični umetnici su mi bliski, bez obzira na to da li ih srećem ili ne srećem i bez obzira na to kom narodu pripadaju, a neautentični su mi jednako daleki. Prezivali se Mustafić ili Srbljanović – na isto se hvata…

Neki kažu i da ste desničar?

Podela na desnicu i levicu je na Zapadu i u kolonijama zapada, poodavno izgubila svaki smisao. To je čista šminka. Postoji samo brutalna, korporativna desnica, koja sve drži u svojim rukama, i postoje šatro levičari koje ta desnica finansira, da za njene potrebe glume dvorske budale. Istinski levičari su danas, kao nekada rani hrišćani, saterani u katakombe. Oni su u javnosti gotovo nevidljivi. A oni koji dobijaju medijski prostor da se kao levičari predstavljaju, to su abonenti raznovrsnih desničarskih fondacija, deklarativno zabrinuti za ugroženost manjinskih grupa, a bezočno nezainteresovani za pitanje od čega će pripadnici tih grupa, baš kao i svi ostali, da žive. Robovlasničko izrabljivanje većine stanovništva planete, uključujući i milione građana najrazvijenijih zemalja – o građanima kolonija kakva je ova u kojoj živimo da ne govorimo – to, reći će vam ti levičari, ne spada u ono čime se savremena levica bavi. Super! Znači, njihov "angažman" je ograničen na borbu za održavanje gej parade. A ako koji dan nakon održavanja neki od učesnika umru od gladi – to već nije njihova briga. Pa makar ti koji su od gladi svisnuli, pored toga što su homoseksualci, bili i pripadnici nacionalne manjine, i pride zlostavljane žene. Humanistički, nema šta! I onda ti takvi tipovi kažu da si desničar!? Pa za njih sam Ernesto Če Gevara.

Izjavili ste da vas je ekranizovanje vašeg romana navelo na pisanje filmskih i televizijskog scenarija. Ako ne grešim, sad pripremate TV seriju o Nemanjićima?

Ne samo TV seriju. Ideja je da se o Nemanjićima radi film, s kojim bi serija išla u paketu. Scenario bi trebalo da pišemo Dejan Stojiljković i ja. Režiser bi bio Dragan Bjelogrlić. To je veliki izazov, i u scenarističkom, i u rediteljskom, i u produkcijskom smislu. Mislim da je najveći problem, ipak, produkcijski. Iskreno, bio bih skeptičan prema mogućnosti da se nešto tako krupno ostvari, kada i uloga producenta ne bi pripadala Bjelogrliću, koji je, u najtežim vremenima izguravši remek-delo Lepa sela lepo gore i u vremenima ekonomske krize uspevši da snimi spektakl kakav je Montevideo, dokazao kako je sposoban da probija horizonte očekivanog…

Komentarišući nedavne nemire u Bosni i Hercegovini izrazili ste sumnju da su ih mediji preuveličali, da je učesnika bilo znatno manje nego što je objavljivano. Zašto bi mediji lagali?

Ne znam zašto, al’ evo ih opet… Pobogu, mediji gotovo da ništa drugo ne rade osim što lažu. A ja u tekstu na koji aludirate nisam rekao da lažu, samo sam naveo jedan očigledan primer spinovanja. Reporterka televizije koja je – naivni i oni koji se naivni prave će reći slučajno – igrala značajnu ulogu u "brendiranju" "Arapskog proleća", izveštava sa ulica Sarajeva. Oko nje nema ljudi, iza nje se vidi dim. Iskreno začuđena, kaže kako je neka zgrada zapaljena, ali kako, na stotinak metara od tog mesta ljudi mirno piju kafu. Njen šef u studiju shvata da se informacija ne uklapa u zadati koncept: "Ali to je karakteristično za ovakve prosvjede", gotovo uzvikuje on. "Bio sam u Egiptu, gdje su se dešavale strašne stvari, a ljudi su isto pili kafu!" Ako jednom "desničaru" kao što sam ja ne verujete da su gladni ljudi na bosanskim ulicama žrtve kolonizatorske manipulacije, nadam se da ćete poverovati jednoj "levičarki" kakva je Sonja Biserko. Nedavno smo zajedno gostovali u emisiji, gde je jasno rekla kako su protesti u Bosni bili očekivani, pošto revizija Dejtona u centrima svetske moći dolazi na dnevni red!? Kada sam joj skrenuo pažnju da je sama priznala kako ti protesti, dakle, nisu spontani, u trenutku se od one naivne novinarke pretvorila u onog njenog urednika koji nevešto pokušava da očisti fleke. Pa je počela da tvrdi kako to nije rekla. A rekla je – postoje i video i audio zapis.

Takođe povodom nemira u Bosni i Hercegovini preporučili ste eventualnim budućim demonstrantima da na transparente stave sliku Gavrila Principa, što bi ukazivalo na nadu da se nešto suštinski promenilo.

Ne, ništa nikome nisam preporučio. Ali sam ukazao da bi slika Gavrila Principa, čoveka koji simbolizuje jedan od retkih trenutaka kada su barem najbolji predstavnici južnoslovenskih naroda bili iskreno ujedinjeni – mogla da pruži nadu kako se iza formalno pravednih ekonomskih protesta ne krije prizemni šovinistički cilj. A budući da Princip simbolizuje i jedan od retkih trenutaka kada je južnoslovenski otpor bio autentičan – njegova slika bi pružala nadu da iza organizacije ne stoje kolonizatori… Ali, možda bi se i ta nada pokazala kao uzaludna. Šovinisti i kolonizatori bi, verovatno, i takve proteste uspeli da zloupotrebe… A možda im ovom pričom dajem ideju za neka nova spinovanja…

Neki takav stav vide kao teoriju zavere?

Teorije zavere su komplikovane, ovo je jednostavno. Otiđite u bilo koju "zapadnobalkansku" vukojebinu i pogledajte kako stvari tamo funkcionišu. Imate lokalnog moćnika, koji drži kesu, koji postavlja lokalnu vlast i koji kontroliše lokalne novinare. Novinari i vlast mogu, ali ne moraju da budu u neposrednoj vezi. Onaj koji i jedne i druge finansira zadužen je za "koordinaciju"… Ceo svet je, nažalost, jedna velika vukojebina, koja funkcioniše na identičan način. Samo je aktera neuporedivo više, pa je stvar manje očigledna…

Stogodišnjica Sarajevskog atentata povod je polemikama o krivici za početak Prvog svetskog rata.

Istina je jednostavna: Princip je pucao u okupatora. I čak da je njegov čin, kao što nije, mogao da izazove svetski rat, o krivici opet ne bi moglo da se govori…

Najavili ste vašu knjigu o Principu?

Reč je o na istorijskim podacima zasnovanom esejističkom tekstu, motivisanom potrebom da se oda pošta Principu i njegovim saborcima. Koji su se borili za slobodu. A sloboda nije bila moguća bez izbacivanja okupatora – ne samo iz Bosne nego i iz Bosanaca. Jer, kako je rekao veliki hrvatski pesnik Avgustin Tin Ujević: "Nije najveća nesreća Hrvata što su u Austriji; najveća je nesreća što je Austrija u njima". Austrougarska je, četiri godine nakon Principove žrtve, proterana i iz Hrvatske, i iz Slovenije i iz Bosne. Ali, do dana današnjeg, ona živi u dušama svojih nekadašnjih robova, terajući ih na neviđena zlodela i gluposti. Danas Austrougarska – a taj termin shvatite delom bukvalno, a delom kao metaforu za okupatora i kolonizatora – živi i u Srbiji i u srcima velikog broja Srba… Zbog toga podsećanje na Principa i njegovu braću – najbolje srpske, hrvatske i muslimanske sinove svog vremena – predstavlja, pre svega, moralni čin.

Nedavno ste kao učesnik jedne tribine o evropskim integracijama izrazili sumnju u Evropsku uniju. Da li ste samo oportunista ili znate nešto što većina ne zna?

Da sam oportunista, izražavao bih oduševljenje Evropskom unijom, pošto je to unosno. Postoji čitava armija ljudi koja živi od "evrofanatizma". Ne bih rekao ni da znam nešto što drugi ne znaju. Samo ne glumim da ne znam ono što gotovo svi znaju. A gotovo svi znaju da je Evropska unija u velikoj, ekonomskoj i ne samo ekonomskoj krizi, da je već, što formalno, što neformalno podeljena na tri klase zemalja, a da je nama, ako nas uopšte prime, mesto u trećoj, najobespravljenijoj, ukoliko u našu čast ne oforme još goru, četvrtu ligu… Da se u takvoj situaciji ta Unija pretvara u neku vrstu pokrića za neokolonijalizam, u kom, nama, naravno, nije namenjena uloga kolonizatora nego kolonizovanog… Da ti pregovori sa Unijom liče na kombinaciju Kafkinog Zamka, Orvelove 1984. i "real-socijalističko-samoupravnih" budalaština u kojima su smisao i suština delom zabašureni, delom zamenjeni ispunjavanjem nekakvih idiotskih formulara… I pritom, ne tvrdim da je rešenje prekinuti te pregovore, pošto smo – a čemu je, valja napomenuti, doprinela i naša višegodišnja "mudra" politika – dovedeni dotle da kao prosjaci molimo da nam se bace mrvice… Ne tvrdim da je to rešenje, kao što ne tvrdim ni da nije, ali sam siguran da ni za kakav "evrofanatizam" mesta nema… Ukoliko, kao što rekoh, za to oduševljenje ne primate platu…

Vi ste i – kolumnista. Kakvo je vaše iskustvo, na osnovu lične prakse, o uticaju javne reči?

U mnoštvu reči koje se svakodnevno javno brbljaju, neposredni uticaj je gotovo nikakav. Ali, posredan postoji. Pa makar tu reč čuo i neznatan deo javnosti. Posebno zato što ono što većina javnosti sluša i čuje ne može da ima nekakav naročit uticaj. To što se svakodnevno plasira većem delu javnosti i nema cilj da izvrši uticaj, nego da onemogući uticaj nečega smislenog. Ili, barem, da se taj uticaj uspori… Ali, eto, vidite, vi, na primer, radite u novinama koje nemaju veliki tiraž, a ipak im mnogi, rekao bih s pravom, uticaj pripisuju…