Za "Vreme" iz Lisabona

Holivudska diva Šeron Stoun bila je jedna od prvih posetilaca izložbe koja je obeležila ovogodišnju umetničku sezonu Lisabona. Šou koji je Žuana Vaskonseluš (Joana Vasconcelos) svojom retrospektivnom izložbom priredila u rezidenciji portugalskih kraljeva, Palati Ažuda (Palácio Nacional de Ajuda) nekoliko dana pre zatvaranje očekuje i dvestahiljaditog posetioca. Svi oni bili su privučeni zadivljujućom kombinacijom mašte, tradicije i umeća.

Osnovna odlika rada ove umetnice je da preuzima objekte i teme iz svakodnevice i daje im novo značenje. Trivijalne predmete preoblikuje u monumentalne objekte, koje zatim namenjuje urbanom javnom prostoru, muzejima ili galerijama. Njene skulpture uglavnom su napravljene od robe široke potrošnje, plastike, tekstila, metala, ili odbačenih predmeta. Ona ih studiozno i pažljivo menja kroz različite tehnike, tako da se ovi materijali pretvaraju u konceptualno složene i veoma zavodljive objekte. "Ja izaberem materijal, na primer tampon i ponavljam dok ne postane apstraktan. Radim nešto između mikro i makro", izjavila je umetnica nedavno za "Art pres" magazin.

Žuana je Portugalka, rođena u Francuskoj, studirala je u Lisabonu i odmah posle završetka studija počela da izlaže. Posle dvadesetak godina profesionalne karijere iza sebe ima desetine kolektivnih i samostalnih izložbi.

ZAPOVEDNI LANAC: Izraz koji može da opiše kako svoje ideje sprovodi u delo, jeste "zapovedni lanac" – jer Žuana Vaskonseluš u ovom trenutku zapošljava 30 ljudi različitih specijalnosti. Njen atelje smešten je u napušteni silos u lisabonskoj luci na reci Težo, i uz umetnicu tu su arhitekta, inženjeri, dizajneri, stručnjak za specijalne efekte na filmu, krojačice, štrikerke, stolari, električari, keramičari. Njen studio često nazivaju i "Vaskonseloš sistem". Skulpture su joj smele, duhovite i elegantne i gotovo uvek povezane sa kulturnim i istorijskim nasleđem Portugala, a ručni radovi od tekstila, čipke, vune i perli predstavljaju esencijalni deo njenih projekata.

Na svetsku umetničku scenu Žuana Vaskonseluš stupila je 2005. godine, kada je kuratorka Roza Martinez odabrala njen rad "A Noiva" ("Mlada") i izložila ga na Venecijanskom bijenalu, posle čega za ovu umetnicu više ništa neće biti isto.

"Mlada" je luster šest metara visok i dva metra širok, konstruisan od 25 hiljada O.B. tampona, koji svetluca kao hiljade blještavih kristala. Ovaj rad je svojevrstan omaž ženi, ali u isto vreme i ironičan pogled na tradiciju i nastojanja da se tradicija održi. "Čak i u današnje vreme žene se udaju u belom, iako više nisu device. Njihova je želja da održe tradiciju i da budu njeni nastavljači uz pomoć haljine. To im daje osećaj sigurnosti i oblik savršenstva. Žene danas imaju mogućnost da rade ono što žele, da odaberu ono što je dobro za njih i njihovo telo, i ja ne razumem je zbog čega i dalje ne mogu da prekinu sa tom tradicijom?", ovako Žuana objašnjava rad kojim je skrenula pažnju na sebe.

Posle učešća na Bijenalu usledio je poziv da izlaže u prestižnoj pariskoj Galeriji Loft Natali Obađa, a zatim i pozivi iz Sao Paula, Londona, Njujorka. Imala je 25 izložbi samo u 2011. godini. Kruna dosadašnje karijere bio je poziv da 2012. svoje skulpture izloži u parku i dvorcu Versaj, rezidenciji francuskih kraljeva Luja XIV, Luja XV i Luja XVI, mestu u kome su živeli Marija Antoaneta i njena deca.

VERSAJ: Nakon slavnog Amerikanca Džefa Kunsa, Japanca Takašija Murakamija, i dvojice Francuza, Ksaviera Veljana i Bernara Venea, Žuana Vaskonseluš postaje prva žena koje je dobila priliku da svoj rad smesti u legendarnom dvorcu. "Veoma često osećam sumnjičavost okoline prema mom radu. Seksizam je veoma prisutan u savremenoj umetnosti. U kolektivnoj imaginaciji skulptor je veliki bradati muškarac, koji ne želi da zapodene svađu sa Rodenom ili Ričardom Serom. OK, ali ako žena to radi, no way! Umetnička zajednica još nije prihvatila ideju da žena može da proizvede monumentalna dela, jer se od žena očekuje da stvaraju male delikatne i "light" komade. Ovo je jedna od predrasuda protiv koje nikada neću prestati da se borim!", kaže Žuana.

Imajući to na umu, ona se hvata u koštac sa najluksuznijom građevinom dosad sagrađenom, ali bez želje da svoje radove uklapa u Versaj već da ga njima prožme – Vaskonseluš se upušta u dijalog muškog i ženskog principa, privatnog i javnog, luksuznog i jednostavnog, tradicionalnog i modernog. Ovaj njen rad prevazišao je sva očekivanja kada je reč o interesu publike. Ako je za verovati zvaničnim podacima, izložbu u Versaju od juna do kraja septembra 2012. videlo je čak 1.679.000 posetilaca što predstavlja najposećeniju manifestaciju u Parizu u poslednjih 50 godina.

PALATA AŽUDA: Posle nezapamćenog uspeha portugalske skulptorke u Francuskoj, ona dobija poziv da se predstavi i domaćoj javnosti na velikoj retrospektivi u rezidenciji portugalskih kraljeva, Palati Ažuda (Palácio Nacional de Ajuda). Iako nije umesno porediti je sa Versajem, Ažuda, sagrađena krajem XVIII veka, važi za jednu od najlepših monumentalnih građevina portugalske prestonice. Tu su do ukidanja monarhije i proglašenja republike 1910. živeli i poslednji portugalski kralj Luis i kraljica Marija Pia Savojska. Kraljica je, kao što to često biva, bila lepa i poznata po humanitarnom radu, ali i ljubavi prema raskoši. Svaki salon, soba, hodnik odiše elegancijom i – prazninom. Put kroz ovu palatu kojim Žuana vodi posetioce počinje u mračnoj prostoriji sa stotinama fosforescentnih cvetova koji ispuštaju zvuke slične zrikavcima. Ovaj rad nazvan "Jardim do Éden"("Rajski vrt") iz 2007. nagoveštava da je umetnica rešena da svojom intervencijom na ambijentu potencira njegovu originalnu atmosferu. Na prvom spratu palate, u privatnim prostorijama kraljevske porodice, rasporedila je svoje porcelanske skulpture životinja, važan deo portugalske tradicije kao i njenog opusa, koje obavezno oblači u čipku. Tako u sobama koje je nekada koristio kraljevski par vidimo zmije, jastoge, pse, žabe, bikove i svi oni – kao i jedan čipkani stari televizor – izgledaju kao delovi svakodnevnog života. U salonima se zatim ređaju monumentalne skulpture od kojih je neke radila specijalno za ovu priliku: "Coranjao independente vermelho" ("Nezavisno srce, crveno"), replika tipičnog portugalskog filigranskog nakita, u Žuaninoj interpretaciji načinjena je od hiljada plastičnih kašika, viljušaka i noževa obojenih u crveno. Zatim, tu su "Meryllin", rad iz 2011, koji predstavlja gigantske elegantne cipele napravljene od šerpi i poklopaca, "A Noiva", rad koji smo već pomenuli, i možda najupečatljiviji objekat "Lilihopter", letelica koju je Žuana namenila Mariji Antoaneti i njenom suprugu. Helikopter, model Bel 47, prvi koji je odobren za civilno letenje. Umetnica kaže da je razmišljala u čemu bi se francuska kraljica vozila da živi u današnje vreme. To sigurno ne bi bila kočija, već helikopter koji bi i izgledom pratio njen ukus i stil. Ona je napravila takvu letelicu i nazvala je "Lilihopter". On je obložen zlatom i dekorisan sa stotinama kristala, spoljna strana kokpita ukrašena je ekstravagantnim ružičastim perima marabua, a unutrašnjost je ništa manje raskošna. Postavivši "Lilihopter" u rezidenciju portugalskih kraljeva skulptorka je verovatno time rekla sve što misli o njihovom osećaju za meru. Fasciniran onim što je video, jedan od mnogobrojnih zvaničnika koji je bio na otvaranju ove izložbe, rekao je da je sve tako lepo da bi Žuanini radovi mogli u Palati i zauvek da ostanu.

O MLECIMA I PORTUGALCIMA: Žuana Vaskonseloš i kurator Migel Amado pokazali se kao dobar tim zajedno radeći njenu retrospektivu u Palati Ažuda, pa su odabrani i da ove godine predstavljaju svoju zemlju na Venecijanskom bijenalu. Nacionalni paviljon smestili su u stari feribot "Trafaria Praia" preoblikovan za ovu priliku, koji tokom izložbe prevozi putnike na redovnoj liniji od Đardina do Punte dela Dogana. U Veneciji kao i u Lisabonu putnici svakodnevno koriste brodove kao javni prevoz, ali, kako kaže umetnica, postoji i istorijska veza ova dva grada. Svoju moć u XV veku Venecija je stekla zahvaljujući pomorskoj trgovini sa Azijom, a portugalski moreplovci su zaslužni za otkrivanje tog puta. "Na neki način, mi smo odgovorni za ono što je Venecija danas", kaže Žuana Vaskonseloš. Spoljašnost broda, paviljona, pokrivena je tradicionalnim ručno rađenim keramičkim belim pločicama sa plavim crtežom panorame Lisabona. Minuciozni crtež inspirisan je "Velikom panoramom Lisabona" iz 1700. godine, koji prikazuje grad pre katastrofalnog zemljotresa iz 1755. Unutrašnjost ili utroba broda transformisana je u misterioznu tamnoplavu pećinu, meku i svetlucavu. "Napolju je Lisabon, ali kada uđete unutra, otkrićete novi identitet, novu realnost", kaže Žuana. "Ako ovo nije kuća, ako nije ni brod, šta je onda? To je mesto gde počinje poezija. Mi Portugalci gledamo na stvari na pesnički način. More je uvek za nas bilo izlaz, ako ništa ne valja, uvek možeš da odeš. Moj brod je mesto gde možete otići i naći poetično rešenje za sebe."