U toku je 51. po redu FEST u našoj prestonici, što je, uprkos impresiji da se ovoj filmskoj fešti ovim ili onim povodom uvek ima što-šta spočitati, pokazni primer dobre vesti, i to ne samo stoga što nas svi iole ambiciozniji filmski festivali iznova i iznova podsećaju na bioskope ove ili one podfele kao i dalje najprirodniji i najpodesniji prikazivački okvir za ogromnu većinu filmova najraznorodnijih produkcionih ili možda čak i stilskh i idejnih pedigrea. I povrh svega toga, gle čuda, među više od stotinu premijernih filmova lako je uočiti izvesne zajedničke sadržatelje koji u sasvim skladne rime dovode čak i geografski i pomalo i kulturološki udaljena ostvarenja nedvojbeno različitih autorskih profila. Kao što je to ove festovske zime, eto, slučaj sa jednim mladim srpskim filmom i jednim špansko-francuskim filmom mlađeg ali iskusnog autora iz svetske A-lige.

Taj mladi srpski film (još jedan valjani i zanimljivi mladi srpski niz u, čini se, postojanom i čvrstom nizu barem u poslednje dve decenije) na FEST je došao sa preporukom u vidu dveju nagrada (nagrade publike i specijalnog priznanja žirija glavnog takmičarskog programa festivala nezavisnog filma Slemdens /Slamdance/ u SAD, gde je pomenuti film imao svetsku premijeru), što jeste sasvim upečatljiva referenca i to na samom početku festivalskog puta, ali što ipak gotovo ništa ne govori o osobenosti tog ostvarenja čak i u kontekstu i registru festivalskog, dakle, filma evidentnog arthaus usmerenja. Ovaj film mlade Nine Ognjanović, nazvan Ovuda će proći put, uspeva da graciozno prevaziđe jednu golemu prepreku na kojoj se potklizavaju brojni filmovi čak i verziranijih filmskih stvaralaca – mozgalicu kako pod krov filma koji na prvom mestu to treba, pa čak i mora da bude i ostane, spojiti lokalno i univerzalno. Lokalno ovde nije samo izvor uvek dobrodošlog kolorita (koji se na ovim prostorima neretko uruši na niske grane viđene za balkansku autofolklorizaciju bez dovoljno samopoštovanja, što ovde, srećom, uopšte nije slučaj); lokalno je u Ovuda će proći put organski deo priče koja lako biva šire pojmljiva. Naime, film je smešten u skrajnuto i oronulo srpsko selo, jezikom onog poslovičnog kruga dvojke, u takozvanoj dubini teritorije, a sniman je poslednjih godina i u prestoničkim medijima prisutnom selu Topli Do, gde autorka smešta priču o teskobi iščekivanja nekako uvek eluzivnog, a možda i posve nezasluženog srećnog ishoda.

Akteri su seljani koji kopne i krckaju ono malo što je preostalo od smisla pojedinačnih i zajedničkih im egzistencija, dodatno otežalih pod teretom ne baš upečatljivog verovanja i sa njim uvezanim obećanjima da će selo u svakom smislu procvetati kada kroz njega prođe narečeni put. Sve bi bilo sjajno i bajno da to uverenje nije od novomilenijumske fele (premda nije definisano tačno vreme u kome se radnja ovog filma zbiva – junaci ne koriste mobilne telefone, odeća je većim delom vanvremenska), a ta fela je jednako ukorenjena u potrebi za brzopoteznim samoopsenama i u porivu da se svaki san dekonstruiše i stavi pod debeo znak pitanja ponajpre uz pomoć cinizma i najčešće melanholičnog, ali u isti mah i maničnog fatalizma. Na sve to, život sela na tački krunskog preokreta koji to zapravo možda nikada zbilja neće ni postati dodatno uznemiri pojava neznanca, koji bi, recimo, po logici špageti vesterna trebalo da pokrene lavinu i nekako uz malo žrtve reši stvar u korist onih koji barem meritokratski zavređuju srećan kraj. Međutim, seljanima se baš ne da – neznanac (doduše, poreklom njihovog soja) je manje-više neprikriveno razočaran i zgađen onim što je u tom selu predaka zatekao, uključujući tu i za njega upitnu lepotu krajolika, te iz tog možda i samoproklamovanog i izmaštanog raja na zemlji nastoji da pobegne što je pre moguće, u vlastitom očaju ni ne sluteći da je sama njegova pojava u selu nagomilanu teskobu i nezadovoljstvo dovela do tačke kuvanja ili barem implozije.

U filmu Ovuda će proći put mlada autorka (a na konto pokazanog u ovom prvom celovečernjem delu Nina Ognjanović već zaslužuje oreol ‘autorstva’) uspeva da izmiri dosta toga nikako na prvu loptu komplementarnog – mahom veristički postavljenu dramu sa jasnim društvenim potkontekstom (bliži se izgradnja puta, pominju se i manje hidroelektrane), diskretnu komediju ovdašnjih naravi, apsurdistički doživljaj sveta i življenja po nametnutim pravilima, izvesnu auru vanvremenosti, a nadasve – veštinu kojom je iz tako eklektičnog temelja izrastao rečit, zabavan, inteligentan i vizuelno dovoljno osoben film, koji, mimo svega, stvara ubedljivu iluziju priče koja bi, uz sve opštosti i brojne uvrežene trope (remetilačka pojava dođoša, neumitnost sukoba širih razmera, zaglednost u mrak kismeta…), mogla da se desi bilo gde, a da sadrži sugestivnost i da lako iskomunicira sa gledateljstvom i sa drugih i dalekih meridijana. S tim u vezi, ima nečeg pritajeno onirički lepog i primaljivog u ovom filmu – najposle, snevači se ne bude tek tako ni iz najružnijeg sna – svet seljana iz Ovuda će proći put je svet koji ipak privlači, uprkos mraku i nelagodi koja je tu implicitno, ali posve jasno naznačena. Na stranu odličan snimateljski rad Vladislava Andrejevića, očito kadrog da u okolnostima skromnijeg budžeta obezbedi fluidnost slike koja promišljenim promenama teksture i valera prati previranja unutar same priče, te rediteljkino smisleno i uspelo nastojanje da što je moguće više razigra suštinski kamernu priču sa, reklo bi se, namerno rudimentarnim okvirnim zapletom, Ovuda će proći put će gledaoce možda ponajpre zavesti gde je i najvažnije – na planu emocije – i upravo tim privodom sasvim realne priče koja bi lako mogla da se desi, ali koja nije nužno vezana za okove realnog i stvarnosnog.

Vredi pomenuti da, a što nije tako čest slučaj unutar te struje mladog i vrlog srpskog filma, Ovuda će proći put otvoreno suptilno referiše na klasike ovdašnje kinematografije (ili barem njihove aspekte i odjeke), a da se to prevashodno odnosi na apsurdizam koji pamtimo, na primer, iz filmova pokojnog Kokana Rakonjca (možda se to, po pitanju atmosfere i tona, ponajviše odnosi na njegovog nedavno restauriranog Klaksona). Sličan utisak ostavljaju i refrenski učestali prikazi mahnitog trčanja glavne junakinje (još jedna zrela glumačka kreacija mlade Jane Bjelice), čime se naglašava ta začudna klaustrofobičnost življenja iako u neposrednom okruženju prirode, što je bila česta jukstapozicija srpskog i jugoslovenskog filma starog kova. Na tom tragu, pohvala ide i na račun Ane Krstajić, kompozitorke, koja se ovde opredelila za bogatu, klasicističku orkestraciju, koja se brzo spaja sa tim isprva oprečnim joj krajolikom, a onda i sa očito burnim previranjima u dušama manje-više ukletih aktera priče ovog filma. Izumemo li Janu Bjelicu, ponovo odličnog Zlatana Vidovića, Svetozara Cvetkovića i Pavla Čemerikića, veći deo izvrsne glumačke podele uglavnom nije poznat čak i upućenijim filmoljupcima, što pokazuje neporecivu hrabrost da se možda i deo privlačnosti filma shvaćenog kao proizvoda (a kojeg se onda kao takvog ima negde plasirati, udomiti – po festivalima i/ili u kino-distribuciju) svesno žrtvuje zarad višeg dobra i jednako višeg cilja, a to je ovde sasvim očigledno – stvoriti autentičnu priču sa jakom aromom lokalnog, a u ruhu neusiljeno univerzalnog, a da sve to bude utemeljeno u poetici Nine Ognjanović koja se već nazire, a čiji su jasni nagoveštaji zapravo bili dati već u njenom odličnom kratkom studentskom filmu naslovljenom Plaču. Junaci filma Ovuda će proći put (koji na mahove ipak ukazuje da je iznikao iz postavke kratkog filma, što onda biva jedina zamašnija zamerka celini) kao da su na toj klackalici očaja i poriva za barem ishitrenim i možda i ne toliko iskrenim hedonizmom na istoj ili barem dovoljno sličnoj talasnoj dužini na kojoj i glavni junak romana za svaku preporuku – romana Nestao iz pera Egona Hostovskog (preveo Uroš Nikolić, objavila kuća Blum izdavaštvo), gde već na prvoj stranici zatičemo ovu bolnu mozgalicu: “Maler me prati u malim stvarima, a sreća u velikim. Tu rečenicu je Erik često koristio da opiše sebe prijateljima. I sada ju je izgovorio u sebi. Međutim, zapeo je kod reči ‘maler’ i ‘sreća’, i njegov iscrpljeni um kao da najednom nije mogao da prepozna razliku između ova dva pojma. Uostalom, sve je to smešno. Gubitnik u trci za tramvajem, ali pobednik u čemu? Recimo, u životu.” Istina na koju ovaj friški srpski film ukazuje je da sreća možda nije uvek prisutna opcija, da srećan kraj nekad jeste samo deluzija, doduše, katkad i prekopotrebna, a da se i podno oblaka tih gorkih spoznaja valja živeti. Kako nam je i dato i koliko smo već vični da žongliramo sa tako skliskim i bolnim istinama.

Na kraju, samo kraća ali bezrezervna pohvala za jedan naprosto odličan film iz ponude ovdašnjeg FEST-a; reč je o vrhunskom delu sada nesporno sasvim zrelog, a još od početaka zanimljivog i nesvakidašnjeg autora. Rodrigo Sorohojen je prošle godine predočio svoj najnoviji film Zveri (As Bestas) koji, između ostalog možda i podjednako relevantnog, očitava i savršenu ravnotežu između forme i sadržaja, odnosno, pokazuje kako je i dalje moguće unutar narativno usmerenog filma, a bez posezanja za dekonstrukcionističkom postpostmodernom bižuterijom, i dalje ispričati priču koja pleni, pa uz to i jednostavnu priču o zanimljivim junacima u jednostavnoj, a opet i intrigantnoj situaciji. U Zverima to je u delo sprovedeno kroz priču o isprva sporotinjajućoj zavadi dvoje radinih Francuza koji, prateći nit Evrope (preciznije EU bez unutrašnjih granica) napuštaju grad i postaju ekološki krajnje osvešćeni poljoprivrednici u zabitom španskom selu, gde čak kreću da otkupljuju napuštene kuće i o vlastitom trošku ih rekonstruišu, a sa ciljem da ih ponude i drugim samoizgnanicima iz grada, sa lokalcima koji, u kovitlacu bigotizma, srdžbe na sudbinu i iznurenosti od teškog i neretko jalovog fizičkog posla, nasuprot francuskim dođošima, samo žele da prodaju svoja imanja norveškoj firmi koja se bavi vetroparkovima.

Sorohojan (i njegova glavna saborkinja – scenaristkinja Isabel Penja) ni ne nastoje da zatome da im je ključni motiv/motiv-zamajac bio ona davnih dana čuvena konradovska potraga za srcem tame, koje lako menja adrese i koje hitro pušta duboko korenje i na mestima gde se to baš i nije moglo očekivati. Iz te žiže Zveri prerastaju čvrsto i majstorski postavljen melodramski okvir i kreću put dodatnog žanrovskog profila, te se ovaj film može posmatrati i iščitavati i kao ciljano sporovozniji triler sa hipnotičkim poniranjem u mrak koji vreba iza ugla možda od prvih scena pregalačkog rada novopridošlih u taj takođe oronuli i skrajnuti raj na sigurnoj udaljenosti od zlokobne gradske vreve. Sorojen se ni ovog puta prema žanru i njegovim datostima ne odnosi eksplikatorski i eksploatatorski, te Zveri brzo dobiju i do kraja zadrže jasne i precizne konture upečatljivog i kinestetski besprekornog filma, koji u savršenoj razmeri pledira i žanrovskom ruhu i ka arthaus artikulisanosti visokog sjaja, te ni ne čudi što se ovaj naslov odlično kotira i na listama posvećenih i nepokolebljivih filmofila i u izborima esnafa i kritike. To je sasvim, sasvim zasluženo dostignuće za svakako jedan od kreativnih vrhunaca unutar ponude FEST-a 2023.