“Eh, u moje vreme nije se…” Čekaj, šta znači u tvoje vreme? Pa, valjda “tvoje vreme” traje sve dok si živ? A ono je u isti mah i vreme nekog drugog, koji ga sasvim drugačije doživljava i razume, tako da zapravo delite samo puko vreme kao varljivo objektivnu fizikalnu činjenicu, ali ne i njegove osobenosti i njihovo vrednovanje. Tako da “tvoje vreme” i popovanje o njemu, načelno, možeš da zatakneš za šešir.

Zapravo, obično se misli da je to – te razlike u interpretacijama – nešto “generacijsko”. Generacija je jedna od onih nebiranih kolektivnih pripadnosti koje još nisu ozloglašene kao politički nekorektne – što je možda čak i šteta. Ili iz mene samo progovara vazdašnja netrpeljivost prema prisilnom bratstvu “vršnjaštva”? Otuda valjda nisam siguran pripadam li – po danas pomodnoj klasifikaciji – “bumerima” (kanda sam ipak premlad?) ili “ikserima”, ili nekim trećim? U svakom slučaju, zreo sam za muzej, ako kustosi procene da me vredi sačuvati za pouku i zabavu budućim naraštajima. U protivnom – zna se: deponija je veoma demokratska institucija, a i sjajan ogledni primer nezaustavljivog rada vremena.

Zašto kritičar, pomalo starački pognut nad jednim romanom, razmišlja o ovakvim stvarima i još to deli sa nedužnim čitaocima i čitamajkama? Valjda zato što je I onda opet, iz početka, treći roman Filipa Grujića (Novi Sad, 1995), oglašen kao “prvi pravi, ozbiljni milenijalski roman u srpskoj književnosti”, pa jedan fosil iz prethodnog milenijuma nije siguran poseduje li sve potrebne alatke za njegovo čitanje? Ono, kao kad koristite stariju verziju vorda pa vam računar ne otvara neke dokumente ili ih otvara s kukama i kvakama…

Dobro, recimo da smo se šalili, a možda i jesmo. Knjigu treba prodati, a u maloj bari pliva ili pluta podosta krokodilčića. Bio “prvi milenijalski” ili ne, to jest bilo to ili ne bilo od nekog recepcijskog značaja, novi roman ovog već sada, komotno pre svoje tridesete, plodnog proznog i dramskog pisca, odskače u ovogodišnjoj tzv. književnoj produkciji (ne mogu si pomoći, ti socrealistički izrazi uvek me podsete na emisije tipa Znanje–imanje, o čemu “milenijalci” ništa ne znaju, ali i nije da su na gubitku!) upravo po zaokruženosti i dozrelosti, po skladu zamišljenog i ostvarenog. Grujić, dakle, posle jednog zanimljivog i jednog dobrog (v. “Vreme” br. 1560) ispisuje jedan odličan, u kontekstu daleko širem od razvoja vlastitog opusa značajan roman. Prirodno sazrevanje? Možda, ali i svojevrstan kvantni skok: onaj momenat, do kojeg većina u bilo kojem književnom naraštaju nikada ne dosegne, kada se iz grupe “obećavajućih” pisaca izdvoji Pisac. Nema tu, da se razumemo, još nikakvih garancija i sa te tačke se može strmeknuti u prosečnost ili, češće, u protraćenost, ali se sa nje otvara i put ka ozbiljnim visinama. Malo li je, po bilo kojim merilima?

I onda opet, iz početka (nezgrapan, nepamtljiv naslov; eh, u moje vreme to ne bi…) ima sva lako prepoznatljiva obeležja “autofikcije”, što će iole upućen čitalac brzo konstatovati i još brže potisnti u treći plan, jer se Grujić i u tome pokazuje kao delikatan pisac, ne dozvoljavajući ni najsitnijim natruhama tabloidnosti da opterete i kontaminiraju književni tekst. Priča o Novosađaninu na pragu tridesetih koji krči puteve profesionalne afirmacije i ljubavne sreće kroz beogradske pustinje i prašume, istovremeno i priča o njegovoj “disfunkcionalnoj” porodici (navodno postoje i drugačije, ali biće da je to neprovjerena glasina), o rastavljenim roditeljima i njihovim novim partnerima, o mlađem polubratu, o dedovima i babama, o prijateljima pred sličnim izazovima, o zaribalim ljubavnim vezama koje su možda mogle i drugačije da se završe – osim što nisu mogle – te o vremenu sadašnjem sa svim njegovim iskušenjima, ali i o vremenima (“mojim vremenima” ovih ili onih) koja su im prethodila i danas ih gledamo kao lažne, zašećerene opozite današnjici, minuciozno je izvedena kroz svih brzo letećih tristotinak stranica romana.

Šta je književna, spisateljska dozrelost ako ne porast mogućnosti i “širenje repertoara” a istovremeno – i zapravo ni najmanje paradoksalno – odbacivanje iskušenja da se kaže “sve o svemu”? Zahvaljujući tome, Grujićev je roman podsticajan i moćan plod ozbiljnog književnog svedočenja o savremenosti, a opet besprekorno skoncentrisan na poslove, sumnje i snove naratora i ostalih njegovih junaka, odreda punokrvnih u svojoj ljudskoj složenosti. To će reći da Filip G. ovim romanom ne želi da podučava čitaoca velikim istinama o, na primer, “liberalnom kapitalizmu” ili pak o njegovoj suprotnosti koje se ni ne seća (jer ne pripada “njegovom vremenu”, ne?), što inače olakšava već neukusno prečeste idealizacije, ili pak o bilo kojoj drugoj epohalnosti; istovremeno, odsustvo tih “velikih priča” iz prvog plana takvo je iz imanentno književnih razloga a ne, recimo, jer bi se građansko biće pisca ustezalo da o tome progovori. Verujem da se razumemo, jer ta distinkcija je bitna.

Ne bih rekao da sam ove godine pročitao bolji roman napisan na srpskom; dobro, godina ima još celih mesec dana, videćemo… I onda opet, iz početka (svaki put pogledam naslovnicu, da ne pogrešim?!) nije samo kvantni skok za jednog mladog pisca dospelog na visoravan sa koje se može mnogo – a ništa se ne mora, bar ne brzo – nego i lep poklon za nekoga kome je do vanvremenog zadovoljstva čitanja priče koja ga uistinu pomera iz ležišta prekomerne udobnosti konzumacije kodifikovanog i prohtevima ove ili one niše saobraženog štiva, bilo “angažovanog” ili “larpurlartističkog”. Pa ako je sve to i milenijalsko, neka je, neko i to mora da bude.