Opraštajući se ovih dana od Mire Furlan, bivša Jugoslavija je, nimalo slučajno, po ko zna koji put otkrila vlastitu duboku podeljenost. Ne, međutim, geopolitičku, na koju smo navikli i koja nam je postala "normalna", nego onu mnogo dublju i, čini se, ozbiljniju. U toj podeli na jednoj strani su oni kojima je za identifikovanje ove glumice dovoljan podatak da je igrala u nekoliko poznatih filmova, recimo Lepoti poroka Živka Nikolića, Ocu na službenom putu Emira Kusturice, U raljama života, Za sreću je potrebno troje Rajka Grlića, Za sada bez dobrog naslova Srđana Karanovića, Video jela – zelen bor Gorana Gajića i Turneji Gorana Markovića, kao i u još popularnijim televizijskim serijama Velo misto, Nepokoreni grad, Putovanje u Vučjak, Bolji život, Vratiće se rode. Na drugoj je pak strani deo populacije koja Miru prvenstveno pamti kao teatarsku glumicu, ali i kao pevačicu koja je svoju energiju i svoj glas darivala furioznim nastupima benda Le Cinema. U dinamičnim vremenima, kakvo je naše, kad nova lica i sveže fabrikovane afere kao gumicom brišu jučerašnjicu, pojam minulog rada, a s njim i svaki eventualni pokušaj uspostavljanja kontinuiteta (samim tim i tradicije), postalo je normalno za dramsku umetnicu, kakva je Mira Furlan, konstatovati da je "bila najlepša filmska glumica bivše Jugoslavije". U ovako uspostavljenom "okviru" malo je prostora za moguća objašnjenja ili prisećanja. Recimo, na glumačka sredstva kojima je Mira odigrala ulogu beskrupulozne Štefičine kolegice Mirjane koja u filmu U raljama života, navodno, ima rešenje za svaki životni problem; na način kako je Mira glumački rešila scenu (neuspelog) samoubistva žene koja je u Ocu na službenom putu uzrokovala nesreću jedne porodice; na Melkiorovu ljubavnicu, razmaženu Enku iz Vrdoljakovog Kiklopa; na patrijarhalnu Jagliku iz Ljepote poroka koja, poput strune napeta, neočekivano, među nudistima otkriva nove dimenzije nesanjane slobode; na ocvalu divu beogradskog glumišta Sonju iz Turneje… Još manje tu prostora može biti za Mirinu veoma intimnu avanturu sa Novim valom i muzikom koja je, kako stvari stoje, obeležila naš poslednji dah slobode, te za njenu saradnju s bendom Le Cinema, frakcijom Stublićevog Filma. Sve je to, naime, danas postalo suvišno, bespredmetno i nesravnjivo sa utiscima koje najšira publika stiče gledajući televizijske reprize starih filmova i serija.

U ovako koncipiranom "portretu", razume se, još manje će biti prostora za pozorišne uloge Mire Furlan, pa i za njenu veličanstvenu Petrunjelu u Dundu Maroju Marina Držića, koju je odigrala u predstavi koju je 1981. godine u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu režirao Ivica Kunčević, afirmišući i sebe kao genijalnog reditelja, i zagrebačku tradiciju "Gavelinog redateljskog kartela" i ideju i praksu rediteljskog teatra. A šta bi sve o toj Petrunjeli moglo biti napisano u kontekstu oproštaja od Mire Furlan! Kao, uostalom, i o ništa manje veličanstvenom Pometu Mustafe Nadarevića iz iste predstave. I koliko je samo današnjice bilo u toj davnoj predstavi; kako su samo Mira i Mustafa označili tamne valere i mračne slutnje koje sada prepoznajemo kao aktuelnu epohu u kojoj je vragolasta igrarija zasnovana na intrigama i prividnim nesporazumima definitivno izgubila svaki obris naivnosti i pretvorila se u monstruoznu trgovinu, u ogoljenu i beskrupuloznu otimačinu.

I zato Rade Šerbedžija neće slučajno ispratiti Miru Furlan rečima da je ona "svojim talentom, duhom i ljepotom bila Mira Stupica naše generacije"; ovo Radetovo poređenje neće nastati na osnovu imena koje spaja dve velike glumice, niti se ono temelji na asocijaciji provociranoj činjenicom da su obe igrale istu ulogu u inscenacijama Držićevog Dunda Maroja, prva kod Bojana Stupice, a druga kod Kunčevića, nego otuda što se upravo Petrunjela – barem za Radetov a bogami i moj naraštaj – jednom zasvagda uspostavila kao mera stvari, kao neka vrsta lakmusa za proveru (i procenu) da li glumica, igrajući rolu ove zavodljive služavke, može da uspostavi balans između lepršavosti, zanosne lepote i šarma, s jedne strane, te stamenosti, mudrosti i odgovornosti, s druge. Furlan je, baš kao i Stupica pre nje, uspela da pronađe ovu ravnotežu i da baš tako, dakle sjajno, odigra Petrunjelu. S tim što je Miri Furlan moralo biti mnogo teže jer je njena prethodnica bila uspostavila svojevrsni kanon kako se igra Petrunjela; a to je Stupica učinila u doba kada je pamćenje još funkcionisalo, i kada je ono, pamćenje, bilo toliko ozbiljno i tako duboko da su se, gledajući Furlankinu Petrunjelu, one Stupičine sećali i neki koji Bojanovu predstavu nisu ni mogli da gledaju. No, to je već pitanje konteksta…

Zato mi se čini da će upravo narušavanje i poništavanje tog konteksta – razume se ne samo kada je teatarsko pamćenje u pitanju – predstavljati presudan argument za odluku Mire Furlan da početkom devedesetih godina minulog stoleća napusti ove prostore. Naravno, ne zbog sujete glumice koja je izgubila tačku oslonca za buduća poređenja, nego zato što je Mira Furlan, senzitivna i inteligentna kakvu ju je bog dao, uvidela da se definitivno ruši jedan univerzum, a da će u novom koji nastaje važiti neki drugačiji kriterijumi. I da će oni podrazumevati nova pravila i drugačije definicije, nove kriterijume na koje ona kao levičarka ne može da pristane. Bilo je evidentno da se sprema serija bratoubilačkih ratova (koji, evo, traju do danas, a samo su se sredstva promenila), a Miru su sa svih strana terali da izabere stranu, premda se ona opredelila još mnogo ranije, onda kada je odabrala da bude umetnica koja se za sva vremena odrekla šićardžijskog trgovanja s đavolom.

Prethodno, u Jugoslaviji, ritam njenog pozorišno-kazališnog života bio je određen igranjima predstava na relaciji Hrvatska (Zagreb, Dubrovačke ljetnje igre) – Srbija. Tamo je bivala Petrunjela, Šekspirova Ofelija, Marinkovićeva Glorija, Molijerova Selimena…, a ovde, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu čiji je pridruženi član postala, blistala je kao Lea u Dibuku Anskog kod Eduarda Milera i Izabela u Kornejevim Pozorišnim iluzijama u režiji Slobodana Unkovskog. Igrala je – i ovde i tamo – u ansamblima koje je činila glumačka reprezentacija ondašnje države, sarađivala s rediteljima čije će predstave formirati pogled na pozorište čitavih generacija, plenila – i s pozornice i u privatnim kontaktima – šarmom, duhovitošću i inteligencijom, nagoveštavajući izuzetnu prefinjenost i – osetljivost.

Iz Beograda je, nakon što je igrala u Pozorišnim iluzijama na Bitefu, što je sablaznilo mnoge u njenom rodnom gradu, napisala pismo tada već bivšim sugrađanima. Bilo je to novembra 1991. Između ostalog je konstatovala da je u Beogradu igrala za "očajnike koji nisu Srbi nego ljudi". Ipak, iz HNK su je ispratili otkazom, a tri decenije kasnije reditelj Ivica Buljan, aktuelni ravnatelj Drame HNK, oprašta se od Mire rečima izvinjenja. Otišla je u Sjedinjene Američke Države, a u prtljagu je ponela ogromni talenat, dragoceno glumačko iskustvo, nesumnjivu inteligenciju, prolaznu lepotu, ali i onu postojaniju – unutrašnju, koju obično definišemo pojmovima kao što su plemenitost, duhovnost. Svesno je sebe osudila da ubuduće igra za publiku različitog senzibiliteta u odnosu na onaj koji joj je bio blizak, u drugačijim sistemima vrednosti, rada, mišljenja i, posebno, na jeziku na kojem ne sanja.

Kada je iz Amerike u Beograd (i na Balkan) stigla vest da je u Indiana Repertory Theatru Mira zaigrala naslovnu rolu u Jermi, predstavi nastaloj po drami Federika Garsije Lorke, izgledalo je da se stvarnost, barem za Miru, koliko-toliko vraća u normalu, da sve dolazi na svoje mesto i da s one strane "Velike bare" ova glumica počinje da diše pozorišnim dahom. Usledilo je još nekoliko njenih uloga u pozorištima njujorškog of Brodveja i Los Anđelesa i, naravno, nagrada, snimila je i filmove u manjim produkcijama, no uistinu veliki uspeh postiže u serijama. Ni teške maske, debeli slojevi scenske šminke i izgled neobičnih bića iz udaljenih galaksija nisu smetali Mirinoj glumi. Dobijala je priznanja i nagrade, stekla obožavatelje, ugled… U našim životima bila je, međutim, prisutna pišući kolumne za "Feral Tribune" i, u skorije vreme, za portal Nova.rs.

U Hrvatsku se vratila 2002. da bi bila Euripidova Medeja u istoimenoj predstavi Teatra Ulisis, koju je na Brionima režirala Lenka Udovički. I, bila je fenomenalna! U Beograd bi dolazila povremeno, ali se ovde skrasila kao – dramska spisateljica. Njen komad Dok nas smrt ne razdvoji u produkciji "Radionice integracije" režirao je Miki Manojlović. Drama o raznim vrstama boli, o patnjama (fizičkim i duhovnim), o ljubavi, nepravdi, praštanju, možda je više svedočila o Miri nego o sudbini njenih dramskih likova. Bila je, međutim, vedra i nasmejana. Čuo sam da se razbolela od virusa, ali ne onog zbog kog je svojevremeno napustila domovinu, a ni ovog zbog koga mnogi odavde privremeno odlažu odlazak iz otadžbine.