Predstava Idiot Beogradskog dramskog pozorišta zasniva se na istoimenom čuvenom romanu F. M. Dostojevskog. Ovo je drugi veliki ruski roman (pored Rata i mira u Narodnom pozorištu) koji je postavljen na sceni jednog beogradskog pozorišta od početka rata u Ukrajini. Dobro je da igramo ruske klasike jer oni nisu odgovorni za ono što se danas zbiva i iz njihovih dela možemo štošta naučiti o problemima koji se tiču čoveka i sveta.

Pisac Vladimir Tabašević i reditelj Ivica Buljan pošli su od ideje da ne rade klasičnu dramatizaciju (to bi od njih uostalom malo ko i očekivao), već da uspostave dijalog sa idejama koje je Dostojevski izneo u romanu. Glavno pitanje je, naravno, kako bi idealno dobri čovek kao što je knez Miškin bio prihvaćen u savremenom svetu, te da li bi i danas bio idiot. Tabašević u svojoj dramatizaciji sledi glavnu liniju priče romana i preuzima osnovne teme Dostojevskog, ali ono što gledamo u predstavi nije tekst Dostojevskog, već Tabaševićeva obrada izabranih motiva i priče. U predstavi Idiot Beogradskog dramskog pozorišta prepoznajemo brojne medijski atraktivne teme: seksualna zloupotreba maloletnica, bahatost bogatih, zavist siromašnih, spremnost čoveka da se javno ponizi za nešto novca, besprizornost žena i muškaraca koji ne mareći za obzire ispunjavaju svoje hirove, strah od bolesti pred kojom bledi sve ostalo, femicid… U preplitanju ovih tema Tabašević sledi princip koji je karakterističan za savremeni medijski svet – s jedne strane se sladostrasno uživa u detaljnom prepričavanju skandala ili nečije nesreće, a sa druge strane se skandalizuje nad brutalnim upadom u tuđ intimni prostor.

Ovaj princip slaganja motiva mogli bismo da nazovemo principom kontrasta. Na kontrastu počiva čitava predstava kako na opštem planu, tako i u pojedinačnim scenama i načinu na koji glumci igraju.

Na opštem planu taj kontrast se manifestuje tako što su, s jedne strane, svi likovi koji su fascinirani novcem, sticanjem i strahom od gubitka imetka, a sa druge strane je Miškin (Luka Grbić) i njegova beskrajna vera u dobrotu. Princip kontrasta očit je i u scenografskom rešenju Aleksandra Denića. Na sredini pozornice od poda pa do vrha je ogroman ruski krst, ali to nije bilo kakav krst, već krst napravljen od slot mašina. Okolo je veliki broj razbacanih, visokih barskih stolica kakve srećemo u ovdašnjim kockarnicama. Ova scenografija može da se “čita” kao metafora našeg sveta kao kockarnice po kojoj tumaraju likovi u pohlepnoj težnji za lakim dobitkom i koji najčešće završe opelješeni i (samo)izigrani. Barske stolice su bile pogodne za glumačku igru – velike stolice predstavljaju prepreke na putu u sceni sukoba, zatim mogu da budu rekvizita koja se u izlivu besa razbacuje unaokolo – treskanje stolica o pod daje sceni sukoba dodatnu dramatiku. Stolice, takođe, glumcima omogućavaju da na različite načine sednu i zauzmu znakovite pozicije koje otkrivaju odnose među likovima i odnos lika prema samom sebi. Princip kontrasta sproveden je i kroz igru glumaca – brzo/sporo, agresivno/nežno, šaputanje/vika… U ovim prelazima iz jedne u drugu tačku kontrasta ne traži se logička veza, već se, naprotiv, insistira na suprotnosti i nelogičnosti. Veliki broj neočekivanih obrta u situaciji otkriva uzaludnost nadanja da se u svetu kocke može doći do stabilnosti, reda, ljubavi i izobilja. Na istom principu postavljena je i većina scena – lik kaže jedno, a uradi drugo – npr. bivši general (Aleksandar Jovanović Meda) i njegova supruga (Vesna Čipčić) kažu da nikako ne mogu da prihvate Nastasju Filipovnu kao snaju, a kada se ona pojavi, oni je oduševljeno primaju. Ovakav pristup izaziva kod publike neočekivane i uspešne komičke efekte i ukazuje na karakter likova i njihovu bazičnu nesigurnost i licemerstvo, koji su posledica bezglavog jurcanja za novcem i ugledom. Šteta je samo što u grupnim scenama mizanscen i odnosi među likovima nisu uvek razrađeni, pa se događa da sporedni akteri u scenama sa više likova jednostavno čekaju svoju repliku. U poslednjoj trećini predstave reditelju i glumcima kao da je popustila pažnja, a Tabašević se prepustio džeziranju već obrađenih tema, pa se stiče utisak nestanka principa kontrasta i izvesnog pada i zamora materijala.

Kostimografkinja Ana Savić Gecan se potrudila da koloritom odvoji dvoje glavnih aktera ‒ Miškina i Nastasju Filipovnu. Miškin Luke Grbića je postavljen kao kontrast svetu kockarnice. On je jedini obučen u svetlo odelo i bos je. U ovom kostimu on liči na nekakvog modernog Hrista, ali Miškin Luke Grbića daleko je od harizmatičnog modernog spasitelja. On je više jedna spora, blaga, gotovo bleda pojava o koju se kao o zid odbijaju fascinacije drugih likova. Nastasja Filipovna (Jana Milosavljević) je u crvenoj haljini ‒ crvena je simbol strasti i vatre koja izgara, što jeste karakteristika njenog lika. Za razliku od blagog i sporog Miškina, ona je brza i plahovita.

Ostali članovi glumačkog ansambla predstave (Aleksandar Jovanović Meda, Bojana Stojković, Vesna Čipčić, Iva Ilinčić, Milan Zarić, Milan Kolak, Miloš Petrović Trojpec, Mirjana Karanović, Nedim Nezirović, Milutin Milošević, Nikola Malbaša i Tamara Aleksić) i kroz kostim i načinom na koji igraju predstavljaju grupu čija se nepočinstva i nesreće odražavaju u ogledalu Miškinove dobrote i blagosti i pravi su uzrok Nastasjine iskrene plahovitosti i njenog tragičnog kraja. Posebno su efektne monološke etide: scena u kojoj Tocki (Miloš Petrović Trojpec) i sebe i nas ubeđuje da nije seksualno iskorišćavao maloletnu Nastasju Filipovnu već ju je čuvao i pomagao joj da odraste; General (Milutin Milošević) u duhovito osmišljenoj pauzi pravi ironičnu paralelu između nemorala ondašnjih visokih krugova i današnje tzv. elite; Generalica (Mirjana Karanović) poredi tračarenje po 19-vekovnim salonima i dešavanja na društvenim mrežama, ili kad teško bolesni mladić govori (Milan Kolak) da je jedino važno zdravlje onda kada smo bolesni. Sve su ove teme i razmišljanja koja su veoma dobro poznata savremenoj publici i publika uživa kada joj pozorište daje za pravo.

Naravno, oni koji su čitali roman Idiot mogli bi zbog ovakvog pristupa da negoduju, da govore kako roman nije samo to, da predstavi nedostaje dubina i širina proze… Ali ovu predstavu pre svega treba posmatrati u kontekstu autorske saradnje Vladimira Tabaševića i Ivice Buljana u BDP-u. Onima koji su gledali i voleli predstavu Tiho teče Misisipi sigurno će se dopasti i Idiot, a ako neki gimnazijalac bude na času prepričavao roman samo na osnovu viđene predstave, verovatno će dobiti bar prelaznu ocenu.