Verovatno nijedan filozof na domaćoj sceni nije uspeo da pomiri filozofsku i građansku egzistenciju na onaj način na koji je to uradio Milorad Belanačić. Filozofirati za njega nije značilo zatvoriti se u manastirsku ćeliju i tu, u tišini i spokoju, daleko od razuzdane gomile, zagledan u sopstvenu bogatu unutrašnjost, kontemplirati večne istine i idealna značenja. Upravo suprotno. Filozofirati za njega je značilo izložiti se brutalnoj stvarnosti, iskušati sopstveno mišljenje na trgu, tamo gde vri i tamo gde svako hoće da te nadglasa, tamo gde se kupuje i prodaje, tamo gde niko (unapred) nije nevin. Misliti, za njega je uvek značilo misliti politički. Ne proizvoljno, nego odgovorno, onako kako se učilo u francuskoj filozofskoj školi mišljenja.

U Parizu sluša Vladimira Jankelevića, svoju prvu knjigu piše o hermeneutici Pola Rikera, što stvara odlične pretpostavke da među prvima na ovim prostorima, krajem sedamdesetih godina prošloga veka, otkrije francuski poststrukturalizam. Žak Derida postaje njegov Vergilije, barem dok Belančić uči ples mišljenja, dok se privikava na korake i okrete dekonstrukcije, ravnodušan kako prema ideologizovanom marksizmu, tako i prema mračnjačkom hajdegerijanstvu. (Nota bene: poznavao je odlično i Marksove i Hajdegerove tekstove.) Radeći na Trećem programu Radio Beograda – sa slavnom ekipom koja je još u Jugoslaviji stvorila jedno od najčvršćih intelektualnih pribežišta protiv nagomilanih gluposti – Mida Belančić je i sam postao nekom vrstom nenametljivog vodiča kroz zakučastu misao francuskih majstora-filozofa. Biti dekonstruktivistom, a on je to bio, značilo je probijati se kroz ruševine ondašnjeg građanskog života razorenog kako ratovima tako i proizvoljnim nametanjem ubilačkih identiteta. To je značilo ne odustati od slobode ni po koju cenu. To je značilo misliti bez čvrstih oslonaca.

Valjda zbog svega toga akademska zajednica, duboko zabrinuta za svoj identitet, nikada ga nije prihvatila kao sebi ravnog. (Nije uočeno da ga je ta okolnost naročito uzdrmala.) Čvrsta filozofska zdanja smatrao je tek materijalom za razgradnju (zato pažljivo treba čitati njegove tekstove o Kantu i Hegelu), a ideološke tvorevine koje počivaju na nacionalnim, verskim ili polnim identitetima – osinjakom, skloništem za ništarije. Iz njegovog pera izašli su ozbiljni tekstovi o dekonstrukciji (kao nepotkupljivoj konstrukciji), o demokratiji kao dekonstrukciji, o identitetima kao stvrdnutom, neživom, a opasnom mišljenju, izašle su polemičke studije i monografije poput one o delu Radomira Konstantinovića. Ali pre svega i iznad svega, ostavio nam je taj mirni čovek, tu, u svojim staloženim, neužurbanim rečenicama, u tim uporno ispisivanim redovima, takvu strast za mišljenjem i slobodom (što je za Midu bilo isto), da njegove knjige, bez bojazni od preterivanja, možemo smatrati rezervoarima smisla i nade. Pa ko hoće i ume slobodno nek zahvati. Valja se.