Leo Martin je jedan od vodećih pevača jugoslovenske i srpske zabavne muzike. I danas kao sedamdesettrogodišnjak, kao i pre četrdeset pet godina kad je počinjao pevačku karijeru, peva šlagere koje voli i staro i mlado. Na poslednjem koncertu, na zatvaranju Belefa pre desetak dana, više nego krcat Trg Republike u Beogradu pevao je s njim Odiseju, Laku noć, draga, laku noć dragi, Ja te volim, Jednom kad se zaljubiš, i druge večite pesme. I, bilo je mnogo lepo.

"VREME": Imam utisak da je i vama bilo lepo, da ste se dobro osećali na otvorenom prostoru, pred tolikim svetom.

LEO MARTIN: Da, mada ja nisam čovek za otvorenu scenu. Moja muzika je ljubavna, pa joj više priliči zatvoren prostor. Međutim, izgleda da umem da uvučem ljude u pesmu – i na Trgu i u Sava centru. Ali me je ipak iznenadila atmosfera na Trgu. Baš jeste. I nisam se nadao tolikom broju mladih ljudi. Da li ste videli da znaju tekstove pesama? Bolje od mene, jer ja sam poneki put morao da pogledam u pult pred sobom, da se podsetim. Razumljivo, to naravno ide s godinama.

Odiseja ima četrdeset godina, a ni ostali vaši hitovi nemaju malo, to su omiljene pesme onih koji su stasavali u to vreme, ali obrade vaših pesama su na repertoaru mladih muzičara.

Moja publika je ona koja voli da čuje dobru melodiju, širok zvuk, dobar tekst, i interpretaciju sa emocijama. Moja publika su ljudi s ukusom, bez obzira na godine. Pomenuli ste obrade mojih pesama – Laku noć, draga, laku noć, dragi izvodi sastav Lutke, a Ima vremena za ljubav obradila je grupa Laura 2000. Mene je to zaradovalo, to što su mi se ti mladi muzičari javili i pitali da li mogu da naprave svoje aranžmane mojih pesama. Zaradovalo me je što su im dali svoju energiju i učinili ih novim, ali naravno i što su odabrali baš moje pesme. I što su tako pokazali da one imaju trajnu vrednost.

Mora se reći da je pre svih drugih vaših pesama, ipak Odiseja vanvremenska pesma. Što je čudno, zato što to ipak nije pesma lakog sadržaja, nije…

Da, filozofska je, poučna, sva je od poslovica: "niko ne zna dan šta nosi" pa "svako jutro ostavlja nam trag u kosi". Ali, takođe je i sva u emociji. Zato i traje. Mada je bila meni namenjena prvi put ju je otpevao Dalibor Brun, odličan pevač, na Opatijskom festivalu 1973. godine na kome se birao učesnik SFRJ za pesmu Evrovizije. Verovatno znate tu priču, izbio je skandal zbog mog imena: festivalu je stigla direktiva da moram da učestvujem kao Miša Jović, pod imenom iz lične karte. Ja sam to odbio zato što je moje umetničko ime Leo Martin i, kad god sam na sceni, hoću da se tako zovem. Tražio sam i da Odiseju pevam i na engleskom. Ali, odmah posle festivala snimio sam singl Odiseja za PGP, i za nedelju dana on je prodat u 100.000 primeraka! Čim sam se vratio u Jugoslaviju 1969. godine, nekima je odmah smetalo moje ime, pa su mi tako na Pesmi leta tražili da pevam kao Miša Jović. Ali, Sava Mrmak, tada direktor Pesme leta, pitao je: "Ljudi, koga mi u stvari angažujemo, Lea Martina ili Mišu Jovića?"

Vi ste, u stvari, počeli pevačku karijeru u Jugoslaviji kao inostrani pevač?

Jeste, došao sam kao formirani pevač iz Nemačke. Ovde sam završio muzičku školu, klarinet i klavir, a posle sam naučio da sviram i tenor saksofon i flautu. Počeo sam kao instrumentalista, a ne kao pevač. Pratio sam naše poznate pevače sa Veselim bendžom. Tada su kod nas bila dva diksilend orkestra – Sedmorica mladih i Veseli bendžo. Ja sam posle napravio svoj VIS Ekspres 8, toliko nas je bilo. U to vreme sam počeo da slušam Reja Čarlsa, i shvatio da je ipak glas najlepši instrument. Nisam učio pevanje, ali sam izabrao dobrog učitelja, Reja Čarlsa. Nisam ga imitirao, samo sam od njega naučio šta su dobro pevanje i interpretacija. Veliko učenje muzike jeste slušanje muzike, to je pravilo. Naravno, treba biti i pismen muzičar, kod nas je 99 posto pevača muzički nepismeno. Dakle, tamo, u Nemačkoj, i postao sam Leo Martin. U inostranstvu sam snimao za CBS, upoznao mnoge pevače i pevačice, bio mlad, lep, zgodan i pametan, a nisam loše ni pevao. Prva moja ploča Let me stay je bila hit u Evropi početkom 1968. godine, pa je u Jugoslaviju stigla kao licencno izdanje. Učešće na pomenutoj Pesmi leta mi je mnogo pomoglo, zato što me je zahvaljujući tom festivalu upoznala cela Jugoslavija. To je bio divan festival, najveći koji je ikada ovde napravljen: 30 dana koncerata po celoj zemlji…

Festivali su u Jugoslaviji bili praznik, društveni događaji, oni su diktirali ukus, od njih je zavisila pevačka popularnost…

Jesu, festivali su bili nešto divno, ali Pesma leta je bila nešto najlepše. Dva puta sam učestvovao na Pesmi leta. Svašta je tu bilo, pevali smo na stadionima pred 50.000 ljudi, imali smo modne revije, svaki pevač je imao svoj auto, svog šofera i policajca…

Tada su pevači zabavne muzike bili uvažavani, njihova profesija je bila društveno priznata.

A danas je pogrdno reći da si pevač ili pevačica! Onda je to bilo veoma cenjeno, i nije mogao svako da bude pevač. Postojalo je filtriranje, a sad bi i moja baba mogla da snimi ploču, samo da ima para… dobro, ja bih joj dao pare… ne, ipak ne bih dao pare za ploču. Prolazilo se kroz razne filtere, zato je sve što se tada snimilo ostalo i do dan danas. Sve je bilo kvalitetno, i tekst, i aranžman, i harmonija – sve. Kad je muzika počela da se kvari? Pa kad je ekonomska situacija postala loša. Muzički urednici su u moje vreme bili cenjeni i plaćani. Kad su plate počele da padaju i da kasne, urednici su došli u iskušenje da prihvate novčanu ponudu nekog ko im kaže: "Moja devojka ima snimak, evo ti da je puštaš." Zašto postoji urednik? Da kaže ovo može, a ovo ne može. Ali, kao što znamo, novac vrti tamo gde burgija neće… Kad su počeli ljudi da se kvare, počela je da se kvari i muzika. Novac kvari čoveka, ali se čovek mnogo brže pokvari kad ga nema. Pa urednik pusti jednu lošu pesmu, pa drugu, i – narod se navikne na lošu muziku. Kažu: narod to hoće. Nije tačno! Narod sluša ono što mu se ponudi, a s obzirom na naše obrazovanje, što je prizemnija muzika, to ima više slušalaca. I ranije je postojala šatorska muzika, ali se pevala dobra, narodna muzika, a sad kao da ste u Turskoj. Ranije, kad putujete, pa ulazite u Jugoslaviju, po muzici na radiju znate da ste prešli granicu, a danas mislite da ste u Turskoj ili Grčkoj. Ono što smo mi nekad zvali "narodna muzika", danas zovu "turbo-folk". Čak ni naziv nije naš, a kamoli muzika!

Nedavno Proleće u Beogradu, replika nekadašnjeg festivala Beogradsko proleće, pokušalo je da nas podseti na dobru, kvalitetnu muziku, i vi ste bili među učesnicima.

Ali to nije – to. Festival, da bi bio pravi festival, traži glamur. A glamur traži novac. A novca nema. Nekad je Beograd živeo za Beogradsko proleće. Koliko hitova sam imao na Proleću! Proleće, Opatijski, Splitski, Šlager sezone u Sarajevu, meni najdraži posle Proleća – to su bili festivali. Na Šlageru sezone sam prvi put dobio nagradu. Ja u plavoj uniformi, bio sam vojnik, u Sarajevu 1971. godine dobio sam Zlatni mikrofon za pesmu Plava obala! Sad više nema takvih festivala. Postoji pokušaj da se obnovi festival Omladina u Subotici. On je nekada bio jako dobar, promovisao je mnoge poznate pevače, Kemal Monteno je tamo počeo. Festival postoji već dve godine, međunarodni je, ali ga je teško organizovati. Gabor Lenđel – kompozitor, vodio je Tešku industriju iz Sarajeva, komponovao je Indeksima Ti si mi bila naj – sad on uz pomoć Bate Kovača i mene pokušava da vrati taj festival da bi mladi imali gde da se pokažu. Ali, ima samo opštinsku podršku. Tražio je skromna sredstva od Ministarstva kulture, nisu mu ni odgovorili. Ministar kulture valjda smatra da je kultura samo Beogradska filharmonija, a da je sve drugo zabava. Zabava je jedan od najvažnijih segmenata kulture, ali za ministra to nije važno. Greota je, jer tu mladi dobijaju šansu da se pojave, pa da to snimi RTS, da svi vide. Ali, ko još misli o mladima u ovoj zemlji. Danas je sve samo politika. I kultura je politika. I to je loše. Kad sve postane politika, onda to nije dobro. Šta traže umetnici u politici? Pogodnosti za sebe, eto to traže!

Možda pokušavaju i da za sve svoje kolege reše neka životna pitanja, na primer problem autorskih prava.

Stvarno? Nisam primetio. Autorska prava kod nas ništa ne valjaju, a do devedesetih je bilo sve uređeno kao na Zapadu. Imali smo sistem. Devedesetih godina je uništeno sistemsko uređenje zemlje. ZAMP, Zavod za zaštitu malih prava, nekada je imao sistemsku mrežu u celoj Jugoslaviji. Mogla je moja pesma da bude pevana u nekoj krčmi u planini, vlasnik te krčme je morao da popuni prijavu da je moja pesma pevana toliko i toliko puta. Ako ne plati autorska prava, ide na sud. Danas toga nema. Nema sistema! Zato autori više ništa ne komponuju, znaju da će za godinu dana dobiti siću iako se njihove pesme vrte u svakom kafiću. Ja godišnje dobijem 100 evra na ime autorskih prava. Smešno! Kažem vam, sistem je propao.

Sećam se, nekad su se koncerti pravili mešano, pevač zabavne i pevač narodne muzike, pa sam ja najčešće išao na turneje sa Tozovcem. Praksa je bila da vam pre koncerta dođe neko iz poslovnice ZAMP-a u tom gradu i donese formular da se upiše program koncerta: naziv pesme, izvođač, autor – svi . Stignemo tako jednom mi iz Prištine u Skoplje, ali tamo niko iz ZAMP-a ne dođe. Mi se vratimo za Beograd, prođe tri meseca, i meni stigne poziv za sud! Kažu, nisam platio autorska prava, nisam popunio formular ZAMP-a, i neko je rekao da smo mi na divlje pevali. Baš ih briga što nam niko nije doneo formular! Eto, tako je to bilo. Nije to veliki novac, ali vi kad u 365 dana skupite novac za sve koncerte, to je mnogo para. E, to je sistem. To danas ne postoji.

Pominjete devedesete, vi ste odlučili da zbog ovdašnjih ratnih sukoba ne pevate. Zašto, pa bili ste u najboljim godinama?

Pa šta, i vi ste tada bili u najboljim godinama – doduše vi ste i sad u najboljim godinama. Taj prokleti rat je pojeo i vaše najbolje godine, ne samo moje, već i svih nas! Da, sedam godina nisam pevao. Nije mi bilo do pesme. Vojkan Borisavljević me je tek 1997. nagovorio i u Studentskom kulturnom centru smo za TV Beograd snimili koncert, i dan danas se pušta. Tada sam izdao kompilaciju diska, pa se to za divno čudo dobro prodalo, valjda još nije bilo Jutjuba.

Bilo vam je žao Jugoslavije?

Bilo mi je žao ljudi! Tragedija je to bila! Nikome nije bolje danas, ni Hrvatima, ni Slovencima. Oni to sami kažu. Svi smo onda bolje živeli. Ali je politika čudo. Onako smo mogli da uđemo u Evropu još 1992-93. godine, a sad, kad ćemo? Čije je to zadovoljavanje sujete i klaustroforbičnosti bilo? Poginulo mi je mnogo prijatelja. Velika tragedija. Velika. Nepopravljiva. Sad se priča da su ljudi zaboravili. Nisu! Sve se zna, sve: ko je šta pričao, ko je huškač bio, sve! Ja sam pre šest godina prvi put posle rata bio u Sarajevu, bio sam gost Filmskog festivala, i nisam znao kako će da reaguju. Ja jesam jedan od začetnika njihove muzičke produkcije, Milan Stupar je bio urednik, a Esad Arnautalić je dirigovao velikim orkestrom. I ja sam tamo nekad bio popularan, ali ipak nisam bio siguran šta će me dočekati. Međutim, bilo je dirljivo, svi su došli, i Kemal Monteno i Halid Bešlić, svi pevači i zabavne i narodne muzike. Tužno je to što se događalo Sarajevu, to Sarajlije nikad neće oprostiti. To iživljavanje, da vi opkolite grad i šta god da mrdne po ulici, vi pucate. To je tragedija.

Da ste ostali u inostranstvu, sada vi i ja ne bismo razgovarali, niti biste vi razmišljali o ratu, o autorskom pravu i sličnim problemima.

Da sam ostao u inostranstvu, kako mi je krenula karijera, sigurno bih bio milioner. Ali, ja sam se vratio zato što sam želeo da živim komotnije. Pritom, nikad nisam želeo da budem milioner jer sam i bez toga mogao da imam sve što želim. Neko kaže: kad bih imao milion evra, kupio bih kuću. Ali ne treba ti milion evra za kuću. Onda kaže: kupio bih i auto. Pa dobro, ali opet ti je milion evra previše. Da me ne shvatite pogrešno: ja se nikad nisam gadio novca, jer sam od kako znam za sebe veoma teško zarađivao. Već kao gimnazijalac sam ustajao u četiri ujutro i raznosio mleko do sedam, pa onda u gimnaziju, a posle u muzičku školu. Ali dobro, posle kad sam počeo da sviram na igrankama bolje se živelo. Lazarac, najbolje igranke i najbolje tuče! Zbog devojke, naravno! Devojke su bile zaista lepe, bez silikona, pametne, obrazovane, nisu blejale na splavovima do pet ujutro.

A danas? Kako se danas zarađuje?

Pa na koncertima. Imam tri, najviše četiri koncerta mesečno. Zovu me ljudi. Bio sam u Dubrovniku, u Skoplju sam snimao šou. To jeste veliki napor: dva sata na sceni. Posle svakog koncerta ostavim po tri kilograma, ali ne pomaže, živim svoj život. Ja sam 2000. godine iz opravdanih razloga prestao da pušim, i tu sam nabacio desetak kilograma pa više nisam za gledanje onoliko koliko sam bio, ali sam još uvek za slušanje. Mada, možda ne znate, nedavno sam bio zvezda modne revije Pal Zileri – šta da vam pričam, pogledajte na Jutjubu kako sam izgledao. Molim vas, ali ja sam ipak u 73. godini života. Znam, da sam malo mršaviji, to njihovo odelo bi mi još bolje stajalo. A kad se setim kako sam nekad izgledao… da… Neka, dobro je, dobro je i sad, samo zdravlje da nam ostane.

I dobra šansona. Ostali ste joj dosledni, iako ta forma pripada klasici zabavne muzike, prošlom vremenu.

Da, ja sam mlad pevač iz prošlog veka! Šansona, ili šlager, kako mislim da je prikladnije, jeste i Sinatrin My Way ili Strangers in the Night. Osnovno za šlager je da tekst ima poruku i da ima život. Nije dovoljno samo da ima reči koje se rimuju, nije dovoljno samo maj-daj-laj kao što se to danas misli. Tekst mora da ima poruku i život. Ako to ima, i ako je pevač dobar, onda je to pravi šlager. Kad kažem da je pevač dobar, ne mislim da ima veliki glas, nego da ima dušu. Recimo, Šarl Aznavur ima slab glas, ali ima dušu, ima emociju, i zato je on veliki pevač. Ima u svetu takvih primera mnogo. Edit Pjaf u životu nije nijedan ton donela kako treba, ali nema veze – dala je sve od sebe. I zato je velika! Kod nas je najveći pevač šlagera i zabavne muzike moj prijatelj Đorđe Marjanović. On ne može da se pohvali velikim glasom, ali ima ono nešto u sebi, pa može da donese svaku pesmu kako treba, svi mi ostali ne možemo ni da mu se približimo.

Pominjete emociju i život kao obavezne elemente dobre pesme.

Čovek ne može da otpeva pesmu, a da u njoj nema i njega samog. Filip Beli, koji je autor tekstova većine mojih pesama, dozvoljavao mi je da ih prepravim prema sebi, tako da u svakoj pesmi ima mene i mog života. Jedina pesma u kojoj nisam ništa menjao je Odiseja. Sveta Vuković je pisao tekst, rekao sam već da su to sve poslovice, tu nema šta da se prepravlja. Sveta je pisao i Ja te volim, e to sam prepravljao. Dakle, ima tu i mog života, ne samo vašeg. Ima ga i u Kristina, pa u Jednom kad se zaljubiš, Laku noć draga – to je pesma o razvodu, u Dobro veče, moj živote, ima ih puno. Možda ne mogu da kažem da sam vodio buran život, ali sam živeo život, pa je normalno da se takvom čoveku dešavaju razne stvari.

Da li danas ima neko ko može da napiše i komponuje pesmu za vas?

Ima, kako da nema, ali ja ga ne znam. Velika je kriza autorstva, kompozitori ne postoje, postoje samo prepisivači, grčka, turska muzika, samo prepisuju. Mada, ima i to svoje zašto: kome još treba disk, kad sve to ima na Jutjubu, sve se aplouduje. Zato razumem zašto Vojkan Borisavljević više ne komponuje, on je autor mojih najboljih pesama, ili Bata Kovač. Skoro je neki momak iz Skoplja pobedio, mislim na X-faktoru, sa mojom Odisejom. Divan glas, odlična interpretacija, ali meni nije bilo drago. Jer, šta će on da radi kad nema ko da komponuje za njega dobru pesmu? Uzeće nešto tursko – mora da se zarađuje. Pesme se zaborave posle dva i po do tri sata. Situacija je dosta nikakva.

A šta ako publici dosadi da na koncertima sluša uvek one pesme koje sluša godinama unazad?

Kad me neko pita "šta ste poslednje snimali", ja kažem – koleno. Desno koleno me malo boli pa sam išao da ga snimim. Šta da snimam, kad nema šta da se snima? Ali ja pravim koncerte, i ljudi me slušaju. Imam dosta novih snimaka, međutim, svako očekuje Odiseju. I ja onda pevam Odiseju. Voli je publika, volim je ja, i uživamo.

Jednom ste izjavili "ja volim život", što se sve ređe i ređe čuje. Da li to znači da ste zadovoljni svojim životom?

Ja ga baš volim. Uživam! I koliko se još bude živelo, biću srećan. Meni je svaki dan poklon. A tako treba da misli i neko kome je danas šesnaesti rođendan. Pa, nikome sutra nije obećano. Kažem vam, uživam. Ja se evo sad radujem što ću posle ovog našeg razgovora otići sa decom da pazarim, pa ćemo posle toga nešto lepo da ručamo… Kako mogu da se ne radujem lepim stvarima?

Red je da vas pitam da li planirate proslavu, 45 godina pevačke karijere?

Da… Trebalo bi da to opet bude u Sava centru, kao pre dve godine, ali da li ću slaviti ove ili iduće godine na Dan zaljubljenih, videću. Koncert nije jeftina igračka: veliki orkestar, probe, prostor, sve to treba platiti. Ali biće ga, sigurno hoće, mene glas i snaga još služe, nema razloga da ga ne bude. Dođite.