Što sam stariji, to sam svesniji važnosti faktora vremena u pozorištu (a i u životu, uostalom): koliko traje jedan pozorišni minut? Ako je kraći od šezdeset sekundi, odlično; ako im je jednak, može da prođe; ako tih sekundi ima više od šezdeset, a svaka za sebe kao da mi oduzme po godinu, onda je nevolja na pomolu. Paradigmatičan slučaj relativnosti (a krucijalnosti) pozorišnog vremena bio je onaj famozni Galeb Tomija Janežiča od pre nekoliko godina: njegovih sedam sati prošlo mi je bolje, punije, te utoliko na neki način i brže od, recimo, jedne otužne predstavice koju sam gledao baš veče uoči Galeba, a trajala je "samo" osamdesetak minuta; s tim da je svaki od njih imao po nekoliko hiljada sekundi.

Mereno ovim vremenskim kantarom, Pet života pretužnog Milutina Milene Marković u režiji Aleksandre Milavić Davies i produkciji Ateljea 212 nesumnjivo su uspeli: težinu njihova dva sata nisam ni osetio. To svedoči o jednoj važnoj stvari: prisustvovali smo teatarskom činu u koji je uloženo ekstraordinarno mnogo dara i mara, pameti i vere, i možda još i ponajviše, zanosne energije mladosti koja srčano traži medijum za iskazivanje svojih mogućnosti. Međutim, međutim: šta je tačno taj medijum? I koliko nam on donosi, a koliko možda predstavlja smetnju? Ali, kako zaboga smetnju, kad bez njega predstave ne bi ni bilo?

Dramski tekst Milene Marković čitao sam ne bez čuđenja, ne bez povremenog oduševljenja, ne bez rezignacije, ne bez sve jače strepnje, koja je dodatno rasla kako sam se približavao zgradi Ateljea: kako će od onoga da nastane punokrvna predstava?

Šta će ovo reći – da tekst Milene Marković ne valja? Naprotiv, odličan je to tekst, pod uslovom da ne insistiramo baš mnogo da je u pitanju dramski tekst. Jer ako bismo na tome insistirali, možda bismo rekli i da se radi o vrlo problematičnom, "dramski nemoćnom i scenski sputavajućem" (Ana Tasić) tekstu, čak o "samoljubivoj psihodeličnoj odiseji" (A. T.)? Sve je to, drži ovaj čitalac, u osnovi tačno, pronicljivo i pošteno, kako dolikuje poziciji ozbiljnog i trezvenog kritičara, i da je i još oštrije napisano, ne bi bilo pogrešno. A opet – nešto tu izmiče; možda nas žulja baš ta (ne)dramskost teksta i dometi scenskog čitanja nečega na čiju ugrađenu izmigoljivost unapred pristanemo, ili pak ne. Ali, šta je onda ovaj tekst, ako nije ono što se od njega prirodno očekuje da bude? Možda poema, solo recital za više glasova, furiozna stilska vežba ispunjena vitalnom, "skarednom" telesnošću, odmaknutim i rableovski karnevalizovanim ali zapravo nipošto ciničnim (cinizam i M. M. – to baš ne ide) tumačenjem naše povesti (čije – naše? Nacionalne, ako hoćete; ljudske, ako tumačite malo manje doslovno) i pučkog života, dražesno bestidnog u svojoj biofilnoj karnalnosti. Ko su ti ljudi, ili te monade koje nastanjuju ovaj tekst, ovu skurilnu poemu koja traje kroz više generacija, baš kao taj magični rog vitalnosti što ga je majka-čarobnica podarila sinu, da ga ovaj pred kraj života podari čoveku boljem od sebe, i tako redom do kraja vremena? Neki koji bi mogli biti, morali biti "naši preci", to su ti ljudi, takve su im generalije (a kanda i genitalije), što će poneku lepu dušu silno da uvredi, ali zapravo su samo robovi zatočeni duboko u mračnom rogu Nemesta i Nevremena, negde postrance ili sasvim izvan istorije shvaćene kao povesti koju prosvećeni i pismeni beleže o sebi i drugima, hereditarni zatočenici koji nastoje da preguraju istoriju sopstvenog zatiranja, mada neće propustiti priliku da tom zatiranju ne pripomognu. Jer, ničega patetično-dostojanstvenog nema u tim bićima što se pare kad se ne istrebljuju, a i sa životinjama kućnim i šumskim stupaju u svakojake čudne simbioze. Ne mari Milena Marković za gadljivost finijih duša, što je rekao bih sasvim u redu, ali achtung!, ne mari ona više mnogo ni za prohodnost, čitljivost, značenjsku ili čak elementarnu sižejnu razgovetnost vlastitog teksta, i to je belaj na horizontu. Ubrzo ćete se pogubiti ko je tu kome otac, sin, brat, majka, kćer ili sveti duh, pa vam je na volju da se držite tvrdo potrage za nedvojbenim kauzalnostima ili da od nje uz oprezan osmeh dignete ruke i prepustite se autorkinoj bujičnoj najezdi na sva čula, pa kako bude.

Milena Marković osebujna je i čudesna pesnikinja, to znamo, ali jedno je – kažu nam sabranost i kućni red u glavi – pesništvo u pesmama, a drugo u tekstu namenjenom opozorišnjenju, samo što izgleda da je njoj to već sasvim svejedno, kao da piše jedino sebi samoj i ne bi li zadovoljila svoje demone, a za vas koji čitate i gledate šta ostane ostalo je, što ste razabrali to vam je, možda ćete zaključiti da se tu i nema šta razabrati nego da je sve zajedno jedan gromoglasni mambo-džambo, i to je u redu, takvo čitanje nije za odbacivanje, ali bi možda ipak trebalo upotrebiti bremzu tu i tamo.

A onda je tekst došao pred rediteljku, dramaturga (Dimitrije Kokanov), glumce… I tu se, rekao bih, srećno pojavljuje onaj faktor vremena s početka naše priče. Davies je skoro pa volšebno uspela da se s velikim uvažavanjem odnosi prema tekstu, kako i dolikuje praizvedbi, a da ga istovremeno teatarski oživi i pokrene u svim mogućim pravcima, da ga proigra, propriča, propleše i prodiše, i da oktetu fascinantno posvećenih glumaca (valja ih sve pomenuti, oni su so i biber i med ove predstave: Uroš Jakovljević, Miodrag Dragičević, Jovana Gavrilović, Tamara Dragičević, Ivan Mihailović, Ana Mandić, Mladen Sovilj, Jovana Stojiljković) otvori široko polje za igru, koje su oni ispunili onako kako se može samo kada se, uz podrazumevano znanje i umeće, veruje u smisao i dosegljiv domet onoga što se radi. Kako se do toga došlo? Ovom se gledaocu čini da je mogući pokušaj racionalnog i strejt tumačenja i uprizorenja ove poetsko-dramoletske strukture brzo naleteo na zid i prigodno se skršio, pa je primenjena zaobilazna strategija, vibrantno čulna, čak i spektakularizujuća, ali samo do granice iza koje zjapi jeftinoća. Je li to dovoljno da predstava transcendira inherentne slabosti teksta, one koje pozorišna kritika – što joj je i posao – dobro i razložno uočava? Mnogo je načina da se odgovori na ovo pitanje, verovatno koliko i dosadašnjih i budućih gledalaca ove predstave, i nikome ne bih podario pravo privilegovanog tumačenja. Moje je, rekao bih, u dobroj meri sadržano u prvom pasusu teksta, u suočavanju s ekonomijom pozorišnog vremena, koje ne radi protiv ovog scenskog zbitija.

A što se Milene Marković tiče, ona kao da je u "baroknoj" fazi, malkice nalik onim blaziranim rok veličinama iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, kojima je, eto, dojadilo da ih svi gledaju kroz tri akorda, praskave gitarske rifove i ljubavno-generacijske teme (a oni to, bre, redom poprevazilazili!), pa bi sad radije da, uz pompeznu simfo muziku, nešto kažu o smislu i sudbini sveta, možda uz orgulje ili sitar… I bilo je šta je bilo – poneko je, krećući se tim putem, stvorio remek dela, a većina se pogubila u prostranim bespućima Nebuloze. A onda ih je sve, krive i nedužne, stigao pank, kao zaslužena kazna. Ih, čemu trošiti reči, zna Milena sve o tome, ona je stara pankerka.