Hartefakt fond pokrenuo je svoje sobno pozorište u kome se pozorišni umetnici i aktivisti bave temama kojima se retko bave institucionalna pozorišta. Posebna sfera interesovanja su prava i sudbine pojedinaca i pojedinki iz manjinskih zajednica u našem društvu. Prostor sobnog pozorišta je veoma pogodan za intimne priče koje su često u fokusu njihovih projekata. Zato što su ostvarili dobar spoj repertoarske politike i prostora, Hartefakt kuća je vrlo brzo prepoznata kao jedno sasvim posebno pozorišno mesto u Beogradu. Najnovija njihova predstava je Pre nego što počnemo koja je premijeru imala u subotu 11. marta.

Reč je o predstavi dramaturškinje Tijane Grumić i reditelja Juga Đorđevića u kojoj oni govore o razvoju zajedničkog umetničkog projekta posvećenom LGBT+ zajednici od prve inicijative do predstave. Njihova ideja je bila da u jednoj predstavi prikažu povezanost njihovog ličnog i umetničkog sazrevanja i umetničke saradnje do ovog projekta, problem umetničke interpretacije društveno osetljivih tema generalno i posebno na primeru transrodnih osoba, problem položaja osobe sa manjinskim identitetom u Srbiji, sa posebnim osvrtom na problem LGBT +zajednice i transrodnih osoba unutar te zajednice. Kada se sve teme ovako poređaju jasno je da predstava ima više tema i pod-tema i to je najava problema.

Na sceni gledamo glumicu Emu Muratović i transrodnog muškarca Matiju Stefanovića koji igraju različite uloge. Ema igra dramaturškinju Tijanu Grumić, taksistu, članicu Hartefakt tima… Matija igra reditelja, članicu Hartefakt tima, sebe, druge transrodne osobe… Igrati toliko različitih uloga bi bilo glumački izuzetno zahtevno kada bi glumac sproveo proces transformacije za svaku od uloga. Međutim, Ema i Matija sve uloge rade bez prelaza ili sa minimalnim razlikama tako da ih mi u publici i ne doživljavamo kao Matiju koji igra Juga i Emu koja igra Tijanu već kao muškog i ženskog naratora komplikovane priče u kojoj se stalno prepliću lično i profesionalno. Jasno nam je da su i dramaturškinja i reditelj hteli da budu sasvim pošteni i iskreni i prema predmetu svog istraživanja (transrodnim osobama) i prema nama u publici i prema samima sebi. U želji da istraže različite aspekte rodnih uloga i umetničke prakse nepotrebno su iskomplikovali priču predstave i propustili da odrede glavni tok.

U predstavi učestvuje Matija Stefanović koji je ovde kod nas promenio pol, promenio identitet u ličnoj karti, izašao u javnost pre koju godinu, otvoreno govorio o promeni pola i postao je aktivista… Ako je sistemski omogućeno da Matija Stefanović promeni pol i svoja dokumenta u kom smislu onda sistem ne prepoznaje transrodne osobe? Odgovor na ovo pitanje je jako važan ne samo za ovu predstavu već i za društvo u celini. Zašto Matija, koji je po sopstvenim rečima preboleo tri bezuspešna pokušaja da upiše glumu, u ovoj predstavi igra reditelja Juga Đorđevića i čitav niz drugih likova? On kao glumac nije ubedljiv, a kada smo prvi put u javnosti čuli njegovu ličnu priču to je zvučalo veoma ubedljivo, iskreno, hrabro i potresno. Za ideju projekta veoma je značajno što se Matija Stefanović uključio, ali se značaj te činjenice izgubio u igranju brojnih uloga. Njegova partnerka na sceni je Ema Muratović koju smo kao sasvim mladu glumicu gledali u predstavi Beton mahala koja govori o nacionalnim netrpeljivostima u njenom rodnom gradu. To je bio samo početak njenog aktivističkog rada kao glumice i šteta je što ona jedina u ovoj predstavi nije imala svoj glas. Scenska potentnost susreta aktiviste koji je želeo da bude glumac i glumice koja bi htela da bude aktivistkinja nam je sasvim promakao u moru drugih tema.

Ostaje nejasno i zašto se u drugoj polovini predstave uključuje plesač Aleksander Zain. Šta on treba da nam “kaže” svojim plesom? Gde je on u ovoj priči i koga predstavlja? Pred kraj predstave reditelj i dramaturškinja tvrde da nisu mogli da završe svoje istraživanje. Taksista koji je trebalo da bude predstavnik običnog građanina u susretu sa transrodnim identitetom je iznenada odustao od projekta. Međutim, čini nam se da im taj taksista i nije bio potreban, jer su oni uspeli da oko projekta, na sceni i u publici okupe transrodne osobe, umetnike i običnu publiku. Mi smo bili zajednica koja je svedočila duševnim patnjama i društvenim problemima sa kojima se suočavaju trans osobe. Razumeli smo da su oni naše komšije koji strašno pate jer ne mogu da budu to što osećaju da jesu, da im je potrebno naše razumevanje i da ako pomognemo njima možda možemo bolje razumeti i sopstveni identitet. Bilo je dirljivo kada smo u finalu predstave slušali autentične iskaze transrodnih osoba o njihovoj patnji, o nerazumevanju sredine, o borbi i neizvesnoj budućnosti. Ipak, reditelju Jugu Đorđeviću i dramaturškinji Tijani Grumić promaklo je za pozorište najpotentnije pitanje: Transrodna osoba menja pol da bi ga usaglasila sa rodnim identitetom u životu, a glumac igra različite identitete na sceni, u čemu je dodirna tačka te dve transformacije?