Ako naslov izložbe "Konverzacija" treba da ukaže na ponovno otvaranje domaće kulture, kako prema inostranoj umetničkoj sceni tako i prema delima iz ove sredine koja nisu mogla da dođu do izražaja, onda i jedan drugi smisao pomenute konverzacije dobija naročit značaj. Smisao tog okretanja na najbolji način karakteriše odlučan zaokret kojim je Muzej savremene umetnosti započeo jednu novu praksu, nakon višegodišnjeg stanja potpune izolacije i potpunog gubitka komunikacije sa svetom.

Ono što je značajno, a što najbolje pokazuje "Konverzacija", jeste preokret kojim su digitalna umetnost, fotografija i video radovi zamenili tradicionalne vidove ispoljavanja u likovnoj umetnosti. Pored pomenutih sredstava izražavanja, u nešto manjoj meri zastupljeni su naslikani radovi, crteži i skulpture čija je maštovitost takođe daleko od bilo kakve pomisli na tradicionalno.

Video radovi koji su ponuđeni za konverzaciju uglavnom se kreću u dve ravni. Sa jedne strane oni operišu i intervenišu u domenu ideologije, a sa druge u oblasti svakodnevnog života. Za prvu tendenciju karakterističan je rad No comment N. Šerića Šobe, u kome umetnik umetanjem sopstvenog privatno snimljenog materijala u televizijski komentar skinut sa CNN-a ukazuje na ključnu tačku saznanja kao pogrešnog prepoznavanja koja je karakteristična za svaku ideologiju. Demistifikujući sopstveni postupak umetnik ujedno razotkriva i sam postupak TV manipulacije.

Radovi Z. Naskovskog i V. Nikolića takođe svojom muzičkom podlogom preokreću i dovode u pitanje ideološku pozadinu određenih ritualnih praksi koje bivaju prikazane na video snimku. Ovim radovima je blizak i Nazovimo to ljubavlju B. Beban, koji nije video instalacija, ali koji ukrštanjem dva filmska i dva zvučna materijala dovodi do prethodno naznačenih efekata. Sliku gramofona i opuštajuće melodije narušava tutnjava i slika vojnih aviona, koji u nevinu sliku bezbrižne svakodnevice unose osećaj potpune bespomoćnosti i straha, slikajući osnovnu protivrečnost savremenog sveta u kome je blagostanje neodvojivo od učinaka moći i razaranja.

SLIKA SVAKODNEVICE: Na granici između bavljenja ideologijom i svakodnevnim životom je video instalacija J.Sallouma, ali i rad A. Sale Pejzaž koji nedostaje rađen u DVD tehnologiji, koji je verovatno najzanimljivije i najduhovitije ostvarenje koje se na ovoj izložbi moglo videti. Slika svakodnevice jednog albanskog sela u kojoj deca igraju fudbal uz jedno pravilo koje inače nije konstitutivno pravilo te igre – da kad golman ne uhvati loptu mora nizbrdo da juri za njom i da je uvek iznova donese ujedno je i snažna metafora za čitav simbolički prostor onoga što se naziva Balkanom, gde su uobičajena pravila važenja na neki način suspendovana zarad mukotrpnog puta neprestanog započinjanja i ponovnog survavanja u bezdan. Slikom svakodnevice na originalan način pozabavili su se L. Boyadjijev, M.Vauda i D. Žarevac pokušavajući da u ono uobičajeno koje karakteriše svakodnevicu unesu elemente neobičnog. Problemom umetnika i svakodnevice bave se radovi N. Marković ili V.Večanski i V. Nikolića, kao i izuzetno filmsko ostvarenje M.A.N., koje prateći različite postupke umetnika Ere Milivojevića pruža neponovljivo svedočanstvo o drugačijoj prirodi umetničke svakodnevice, nego one običnih smrtnika.

Dve fotografije M. Tomić krajnje domišljato pokušavaju da reinterpretiraju neka od opštih mesta zvanične politike i ideologije socijalističkog režima i partizanskog pokreta. Na jednoj slici umetnica obučena u partizansku uniformu zauzima položaj između dve savezničke, ali i suprotstavljene vojske simbolizujući time poziciju nemogućeg susreta, onoga što je istovremeno izvan i unutar, most i bezdan u isto vreme. Na drugoj fotografiji umetnica se smešta na mesto pogleda jedne obešene pripadnice NOP-a, gledajući iz te perspektive današnju sliku Terazija. Beograd se seća problematizuje pogled na svet koji je odavno pao u zaborav. Savremenom ideologijom pozabavila se M. Đorđević fotografijama na kojima se nalaze dve leđima okrenute figure koje označavaju nedostatak ili prekid komunikacije, ali i okrenutost ka nečemu drugom, bilo da je reč o rep kulturi ili antiglobalističkom pokretu. Simboli na njihovim leđima više su svedočanstvo novog nereda i pometnje nego jedne nove mitologije. P. Collins je svojim radom, koji u naslovu ima neku vrstu političkog predznaka Mladi Srbi, na nekoliko slajdova prikazao lica mladih ljudi koja su gotovo srasla sa prirodnim ambijentom, a koji ukazuje na izvesnu nevinost i neiskvarenost. Svoj već poznat rad Slikarstvo razvija natprirodne sposobnosti Z. Kovacs je dopunio duhovitom serijom fotografija Estetski doživljaj razvija natprirodne sposobnosti. Majstorstvom u domenu bavljenja fotografijom izdvajaju se radovi G. Matić i V. Pavlović. Konačno, određeni broj radova nastao je kombinacijom fotografije i kompjuterske tehnike. Takvi su radovi grupe AES, M. Potrč, N. Teofilović, ali i više nego duhovit veb art projekat U. Đurića.

IRONIČNI ODNOS: Umetanjem poznatih motiva u neobične kontekste karakterišu ulja na platnu B. Đurđević i M. Grbe. S. Stanojkovik se takođe pojavljuje uljem na platnu koje, sasvim u dosluhu sa naslovom čitave izložbe, slika anonimne ljubitelje umetnosti sa kojima je i sam umetnik stupao u kontakte i uspostavljao komunikaciju. Crteži D. Perjovschog svedoče o jednoj neprekidnoj aktivnosti i izuzetnom naporu da umetnost i politička reakcija na različite okolnosti budu neprestano čvrsto povezane.

Gotovo ironičan odnos prema izradi portreta zauzimaju D. Anđelković i J. Radovanović instalacijom u kojoj glave bivaju izrađene od mlevenih čvaraka. Ipak izvanredan prilog čitavoj izložbi dala je R. El Hassan skulpturom koja nije ni herojska, ni banalna, ni konstruktivna, ni rasredištena, ni humana, ni divlja, već naprosto opuštena. Na ideološkom planu operiše izuzetan poduhvat R. Todosijevića Majka na prodaju koji uz pomoću školskih tabli, flaša i ventilatora pravi prodor do neuralgične tačke političke orijentacije nakon sloma jedne velike ideološke priče.

Na kraju bi se moglo reći da između prinudne komunikacije, koju na neki način dočarava svojom zamisli Z. Todorović uz pomoć gasa koji izaziva smeh, i nemogućnosti komunikacije, o kojoj svedoči rad Y. Leidermana, ostaje širok prostor Indoktrinacije, kako se zove projekat I. Keser. Ostaje, dakle, mnoštvo načina da kreiramo sopstvenu poruku kako bi konverzacija bila nastavljena.