Ovogodišnje Sterijino pozorje otvara predstava Lažni car Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice, rađena po najnovijem dramskom delu Mirka Kovača. Odluka da uvrstim ovaj komad u zvaničnu selekciju Pozorja već je, u medijima, pokrenula komentare koji se tiču nacionalnog/kulturnog identiteta njegovog autora: da li je Kovač još uvek "domaći pisac" (što je preduslov za učestvovanje u sterijanskom nadmetanju), kako se on nacionalno izjašnjavao u poslednje vreme, da li sada piše na srpskom ili hrvatskom jeziku i sl.? Ovakva pitanja, koja imaju jasan prizvuk političke provokacije, dovode selektora u situaciju da se pravda, da dokazuje "pravovernost" autora sumnjivog identiteta: tako bih ja sada, recimo, mogao da navodim podatke o antologijama srpske i crnogorske literature, objavljenim samo u periodu devedesetih od kada Kovač živi i stvara u Rovinju, koje bi dokazale pretpostavku da njegovo delo i dalje pripada korpusu naše nacionalne književnosti.

Međutim, upuštanje u ovakav dokazni postupak samo je po sebi veoma opasno: dokazivanje nevinosti tamo gde optužba uopšte ne (po)stoji, znači prihvatanje određenog načina mišljenja koji bi, zapravo, trebalo demistifikovati, dezavuisati, dekonstruisati i destruirati na najopštijem planu. To, drugim rečima, znači da treba, umesto dokazivanja nacionalne/kulturne pripadnosti Mirka Kovača, celo pitanje zarotirati za sto osamdeset stepeni i iz odbrane preći u napad. Ne samo da nema ničeg spornog u dotičnom kulturnom identitetu, već njegova mnogostrukost i fluidnost, proizašla iz nasleđa svih kultura bivšeg (?) srpskohrvatskog govornog područja, predstavlja dodatnu vrednost. Kao takvo, književno delo Mirka Kovača može ujedno da bude i paradigma celokupnog koncepta nacionalnog identiteta koji se u poslednje dve godine postavlja na Sterijinom pozorju: ono dokazuje da identitet nije neka ontološka kategorija, nešto fiksno i nepromenljivo, već, naprotiv, dinamička kategorija podložna promeni, razvoju, rastu. So, let’s play identity again (and again and again).

Kada ovako postavimo dotični problem – a šta je tu, zapravo, bio problem? – otvaramo mogućnost da se sudbina festivala nacionalne drame posmatra na sasvim drugačiji način: umesto parcelisanja, strogog definisanja onoga što je "naše", bespogovornog razdvajanja jezika i kultura, dolazimo u situaciju da se nacionalno kulturno nasleđe u oblasti drame i pozorišta tretira na jedan fleksibilan način, da se traga za vezama između različitih civilizacijskih krugova. Tako smo došli do reči "krugovi" kojom smo, prvi put ove godine, krstili paralelni program Sterijinog pozorja, onaj koji je prošle godine imao nemaštovit naziv OFF Pozorje. Na ovaj način, tematizujući svake godine neki drugi estetički i/ili kulturološki krug kome pripada nacionalna drama i pozorište, program "Krugovi" bitno doprinosi koncepcijskom proširenju festivala, a da pri tom ne ugrožava njegovu suštinu – bavljenje "domaćom dramom".

Ali, potreba za jasnim definisanjem i razdvajanjem veoma je žilava: dobro, ako već treba širiti koncept Sterijinog pozorja, daj neka ono postane festival nečeg konkretnog – pozorišta bivše Jugoslavije, ili Balkana, ili Jugoistočne Evrope, ili Srednje Evrope. Dajte bilo šta, samo da taj koncept ne bude tako nedefinisan i otvoren… Oni koji ovako razmišljaju o promeni festivalskog koncepta ne vide opasnost od upadanja u zamku: pod pretekstom tematskog širenja (umesto srpske i crnogorske, bavimo se, recimo, balkanskom dramom), zapravo se dolazi u situaciju ponovnog zatvaranja u jedan ograničeni kontekst, ovog puta samo nešto širi. A ideja nije da se jedan zabran zameni drugim, već da se svi zabrani dovedu u pitanje, da se ukaže na kulturnu mnogostrukost ove kao, uostalom, i bilo koje druge sredine. Zato je ovaj program i nazvan "Krugovi" a ne "Krug": množina je bitna, pluralnost je u modi.

Da bi koncept "Krugova" imao smisla, on ne sme da bude nametnut festivalskom programu, već treba da proistekne iz onoga što su aktuelne tendencije nacionalne drame i teatra; on se ne učitava, već iščitava. Drugim rečima, da bi imala čvrsto utemeljenje, konkretna tematska postavka "Krugova" mora da proistekne iz onoga što je osovina festivalskog programa – iz tekuće nacionalne dramske produkcije. Ove godine, to utemeljenje pronađeno je u najnovijoj drami Biljane Srbljanović Amerika, drugi deo: ova drama o dezintegraciji pojedinca u američkom društvu pružila je povod da se tema "Krugova" definiše kao "Slike Amerike u savremenom pozorištu". Dakle, nije reč o američkoj drami, već o domaćoj i svetskoj drami i pozorištu koji tematizuju fenomen savremene Amerike, njen sistem vrednosti i stil života koji promoviše. Namera ovog projekta nije da se po svaku cenu zauzme kritički stav prema američkom pogledu na svet – taj apriorni antiamerički stav već poprima oblike intelektualnog konformizma (očas posla dobijete i Zlatnu palmu) – već da se ovaj fenomen tretira na sveobuhvatan način, da se vidi kako globalna svetska politika, oličena u Americi, utiče na sudbine svih nas, odnosno na sudbine dramskih junaka.

Celokupan ovaj projekat širenja (čitaj internacionalizacije) koncepta Sterijinog pozorja kao festivala nacionalne drame bio je moguć isključivo zahvaljujući činjenici da se domaći dramski tekst sve više igra u svetu, da on postaje glavni brend našeg teatra. Tako se stvara mogućnost da pozivanjem stranih predstava po domaćem tekstu vidimo kako autori u drugim sredinama sagledavaju naše teme (i probleme), ali i da, na istoj osnovi, uporedimo umetničke domete i standarde našeg i svetskog pozorišta. Ta spoznaja je prošle godine bila poprilično bolna – sve glavne nagrade odneli su inostrani umetnici – ali je ovo poređenje jedina mogućnost da se uspostave optimalni kriterijumi vrednovanja…

I na kraju, da li je novo-staro Sterijino pozorje nacionalni ili internacionalni festival? Ni jedno ni drugo, ili bolje i jedno i drugo: ono je festival nacionalne drame postavljene u internacionalni kontekst. Dakle, srednja varijanta, ona koja toliko nervira zagovornika zatvorenih, preciznih i definisanih rešenja.