Iz razloga sasvim nedokučivih, osim ako se ne pretpostavi da bi razlog mogao biti nekakav fantazam objektivnosti, pisanje o pisanju ume prečesto da se premetne u samosvrhovito, epski nezanimljivo gomilanje opštih mesta, u upadljivo izbegavanje svake invencije. Tuđi se tekst obrađuju na hladno: najpre ga pisac, kritičar, teoretičar, ubiju (valjda da ne umakne) neinventivnošću, bezidejnošću, lošim jezikom, a onda se iživljavaju na lešu. Učinak je upravo spektakularno beznačajan: dosadna raspredanja ni o čemu, smarajuće prebiranje po opštim mestima, zbunjeno obrtanje ukrug, pomno izbegavanje da se u govor unese prepoznatljiv izraz. Ogledi Radeta Kuzmanovića okupljeni u zbirci Težina tačke savršeno se, u tom pogledu (a i svakom drugom), opiru usponu beznačajnosti: tekstovi o Kafki, Muzilu, Kalvinu, Orvelu (odnosno negativnoj utopiji), Konstantinoviću, Albahariju i Pekiću, odlikuju se visokim stepenom jezičke samosvesti – koju Kuzmanović, uostalom, raskošno demonstrira i u svom beletrističkom opusu – a da, istovremeno, jezik ni u jednom trenutku ne postaje sterilan instrument, posrednik između pisca i čitaoca, puki prenosnik informacija, tek kvalitetan skalpel u rukama vrhunskog hirurga, već ga, taj jezik, Kuzmanović na svakoj stranici iznova ispreda iz jezgra njegovog sopstvenog razloga. Živi Kuzmanovićev jezik oživljava tekstove o kojima govori, pa je i to, verovatno, jedan od razloga (ako već ne i najvažniji) da se tekstovi pisaca o kojima je rečeno gotovo sve što se može reći, koji su izorani sa svih mogućih strana i do nezamislivih dubina (Kafka, Muzil, Orvel…), pokazuju, najednom, tako sveži i tako nepročitani, tako zatvoreni i tako podatni.

U uzbudljivom ogledu "Snaga nemuzikalnosti", kojim se otvara ova knjiga i koji se po mnogo čemu može meriti sa znamenitim tekstom Elijasa Kanetija Drugi proces (a da mu pri tom nije ni nalik), Kuzmanović (se) pita zašto je Kafki bilo toliko teško da dovrši gotovo bilo šta od onoga čega se bio poduhvatio, zašto mu je bilo tako teško, gotovo nemoguće, da najzad stavi tačku na svoje tekstove? Usredsređujući se pre svega na piščev jezik, na njegove opsesije i strasti, na njegove nepreciznosti, služeći se pri tome, u gotovo usputnim primedbama, biografskim momentima, ili teorijskim pomagalima (čime autor nenametljivo pokazuje da poznaje i teoriju književnosti, ali mu nekako nije odveć stalo do nje, barem ne u ovoj knjizi), Kuzmanović pokazuje da je nedovršivost bila upravo konstitutivna za Kafku. Analize Preobražaja i Jazbine mala su remek-dela tumačenja, a detalj iz Kafkine prepiske sa Milenom, u kojem pisac gvoori kako snagu izvlači iz onoga što naziva sopstvenom nemuzikalnošću (neusaglašenošću sa svetom), Kuzmanović pretvara u dragocenu književno-filozofsku minijaturu.

Na prvi pogled ni Muzil i njegov Čovek bez svojstava ne prolaze kod Kuzmanovića baš sjajno. Hvata Kuzmanović Muzila u banalnostima, razgrađuje neretko njegov odveć jeftin humor, upućuje na neuspele likove, upozorava na Muzilov loš jezik, skreće pažnju na "neprirodna" teoretizovanja i krajnje sumnjiva esejiziranja, ali… Bilo bi pogrešno Muzila čitati u svojstvu lovca na greške, premda takvo čitanje ume biti lekovito. S obzirom na svoj upravo neverovatan poduhvat, naime pokušaj da romanom zahvati čitavu jednu epohu, Muzil je u isto vreme pokušao biti romanopiscem i teoretičarem, pri čemu je teoretičar neprestano nadgledao šta to pisac radi i lupao ga po prstima kad god se ovaj zanese. To sprečava Muzila da se prepusti bezbrižnosti pisanja o kojoj govori na drugom mestu, dakle uprkos samorefleksiji, uprkos tome što zna šta je bitno u pisanju – bezbrižnost – Muzil to uspeva da ostvari u svome velikom romanu samo kada se oslobodi teoretičara u sebi, kada se približi onom mračnom, nepoznatom, onom jezovitom, te su, sugeriše Kuzmanović, upravo delovi iz zatvora i ludnice, delovi u kojima se opisuje ubica Mosbruger, verovatno najbolji delovi Muzilovog romana.

U tekstu o mogućnosti negativne utopije danas, Kuzmanović ispisuje odlučne redove o mogućnosti suprotstavljanja liberalnom modelu uređenja zajednice, što je veoma kurentna tema, ali za razliku od upravo nepodnošljive količine nesuvislosti koje se mogu pročitati o tome, autor ne samo da otkriva jasnu perspektivu iz koje govori, bivajući svestan snage liberalnog poretka, nego čvorišta otpora pronalazi tamo gde se odavno već ne primećuju nikakve veze, a kamoli čvorovi (govor koji ne računa na tržišni odjek).

Jedini pisac koji pred Kuzmanovićevim pažljivim okom u ovoj knjizi ne prolazi dobro upravo je Borislav Pekić. Ne sporeći mu ni talenat ni veličinu, Kuzmanović otkriva naprosto isuviše i isuviše teških Pekićevih brljotina, kako formalnih tako i materijalnih, da se čitalac mora zapitati šta li je, u međuvremenu, radila književna kritika ovdašnja, kada ponovo jedan pisac (doduše izvrstan), kao onomad Kiš, mora da je uči šta joj je posao.

Rade Kuzmanović je ponovo (posle Zimske šetnje, "Vreme" 1. 2. 2007) napisao vanserijsku knjigu koja se može čitati "pravolinijski", kao zbirka vrhunskih ogleda o tekstovima velikih, sjajnih pisaca, ali se, jednako legitimno, može čitati i kao svojevrsna autopoetika jednog u nas nepročitanog, a sve značajnijeg pisca.