Rimski mač kratkog sečiva zvao se gladijus i u rukama veštog mačevaoca ili obučenog vojnika bio je strašno oružje. Ovim mačem se, piše u odrednici, lako bode jer ima agresivan vrh, a zbog dužine lako ga je izvaditi iz ubodenog kako bi se naneo sledeći bod. Zbog kratkog sečiva kratak je i radijus zamaha te je udarac brži. Gladijus, naravno, i seče. Rečenica Marije Ratković je poput kratkog sečiva: ubada, cepa tkivo, prosipa utrobu, brzo se povlači, kratak zamah, pa ispočetka. Iz rasporenog života, potom, kuljaju krv, govna i žuč. Doslovno. U jednoj sceni će iz rakom zahvaćene materice da pokulja krv, natopiće pantalone i ispuniti patike. U drugoj će, posle analnog seksa, iz anusa, zajedno sa ejakulatom, da iscuri i ekskrement. Žuč se prosipa gotovo na svakoj stranici. Zahvaćena besom junakinja će, u nekoliko pokreta, da počisti police porodičnog regala i porazbija sve one sitnice od kojih je sačinjeno majčino sećanje, a zatim će krhotine majčinog i svog života da potrpa u plastičnu vreću za smeće. Kada nema nikog u blizini s naročitom se silinom pripovedačica obrušava na samu sebe. Pokušaj samoubistva, na primer, nije mučan zbog detaljnog opisa gašenja tela i svesti (pod dejstvom prevelike doze droge) koliko zbog neimanja razloga za takav čin. Sve je u toj sceni toliko čisto i racionalno, da je potpuno sumanuto. Kao dete koje gura prste u utikač za struju jer mu je rečeno da to nipošto ne sme da uradi, junakinja trpa u sebe veliku dozu droge, da bi onda staloženo pratila kako joj se telo raspada, a svest, obuzeta halucinacijama, nestaje. Kratkim sečivom svoje rečenice, dakle, nasrće pripovedačica na ljubav, smrt, sebe samu, prijatelje, roditelje, lekare, na malograđanska prenemaganja i herojske poze, na glupost, seks, na ono što prezire i na sopstveni prezir, i ispisuje brutalan tekst koji, pored spisateljskog umeća, zahteva i čitalačku odvažnost (pripovedačica, recimo, ne koristi reči latinskog porekla poput anus, ekskrement, ejakulat, felacio, penis, kopulacija, već njihove sočnije oblike, a kako je seks sveprisutan frekvencija bezobraznih reči je impresivna, ali to ne smeta, naprotiv, drugačije ne bi radilo).

Pre navršene tridesete godine junakinja, istog imena i prezimena kao i spisateljica, otkriva da ima rak materice. U dubokoj je vezi s Lukom, živi životom na koji se ne žali, čini joj se da drži konce u svojim rukama, sklona je samoći, te iako nije baš najlakša osoba na svetu okružena je ljudima koje je izabrala i do kojih drži. Ako je nešto i muči to je udeo slučajnosti u životu, zbog čega svoje, a ponekad i tuđe ja izlaže grubim iskušenjima ne bi li došla do nekakvih odgovora. Bolest će okrenuti život naglavačke, ali ne i zahteve koje junakinja postavlja i sebi i drugima, uprkos opipljivoj blizini smrti. Muškarac koga voli neće izdržati njen očaj, bes i njenu bolest. Njihov se odnos raspada u besmislenim svađama, u nasilju izgovorenog, u nemoći da se rečima, osećanjima, telom (osakaćenim, kaže junakinja) probiju do zajedničkog smisla. Najbolji prijatelj će svom težinom da naleti na hridi njenog besa. Prijateljicu će da izvređa najstrašnije na svetu. Majku će da dotuče. Nesloboda je guši. Kada junakinja koja o deci nije razmišljala, izgubi mogućnost da ih ima, odjednom se ruše sigurnosti koje su se podrazumevale jer mogućnost da nema decu bio je deo slobode, a sada je to parče slobode odstranjeno. I, nikako ne na poslednjem mestu: nema objašnjavanja i nema gubljenja vremena. Ako junakinja i ponavlja svoje opsesije, to je stoga što u prethodnom navratu nije dobila dovoljno dobar odgovor: ponoviti znači krenuti ispočetka.

Poređenje sa odličnim romanom Senke Marić Kintsugi tijela (Kontrast 2019) ovde se ne može izbeći. I u Kintsugiju mladu ženu napada rak, život joj pretvara u pakao, junakinja se, kao da traži odmak, sebi obraća u drugom licu jednine, rečenica je pažljiva i poetizovana – verovatno kao protivteža podrobnim opisima odsecanja delova tela i medicinskim zahvatima – dok gusti strah umeće svoje pipke u svaki procep psihe. Teško je ne diviti se junakinji i ne saosećati s njom. Roman Marije Ratković, tome nasuprot, sa svim tim nazubljenim, nadrndanim rečenicama, ne pokreće ni divljenje ni saosećanje, sentimentalnost je tek povod za analizu, a očaj prilika da se u pomoć pozove bes. Utoliko bes nije porok, nego gorivo koje pokreće i junakinju i njeno pisanje. Ako je radnja Kintsugija, uza svu ekonomičnost izraza, jednolinijska i poređana hronološki – od prve operacije do druge, potom treće, od jedne hemoterapije do druge – Ispod majice kao da je montirao Tarantino: s jednog vremenskog plana pripovedačica skače na drugi, budućnost dolazi pre prošlosti, a sadašnjost se drži za samu sebe. Za ovakve romane, naročito ako lik nosi isto ime kao i spisateljica, ume se reći da su hrabri jer autorka ne izmišlja, svoje iskustvo izlaže pogledima drugih, javno govori o onome o čemu se priča ispod glasa, ili o onome čega se ljudi stide. U takvom viđenju iskustvo spisateljice ključni je element, kao da je proživljena bolest garant istinitosti teksta. Ali to je, kao i terapijski učinak pisanja, kao uostalom i sama hrabrost, izvanknjiževni razlog. Jemstvo istinitosti, razlog ovog romana, nalazi se u njemu samom.