Manga je globalni fenomen čije je poznavanje i razumevanje danas neophodno iz mnogo razloga, od kojih je najmanje važan onaj umetnički.

Bez ikakve sumnje svi smo čuli za reč manga. Znamo da taj pojam označava savremeni japanski strip sa svojim specifičnim, jednostavnim i šablonskim crtežom.

Istina je da veliki broj mangi nema nikakav umetnički kvalitet. Ali postoji i druga strana medalje. Neki od najboljih animiranih filmova poslednjih godina jesu upravo mange ili anime, kako se u užem smislu, označava i razgraničava japanski strip od japanske animacije. Primer za to je Hajao Mijazaki, japanski animator i crtač, koji je u prethodnih nekoliko godina dobio tri prestižne filmske nagrade: Zlatnog medveda, Oskara i Zlatnog lava.

Manga, dakle, nije samo šund. Štaviše, industrija japanskih mangi i anima nepresušno je vrelo ideja, tehnika i priča, a ujedno je i izuzetno unosna zabava. Konačno, poput Holivuda, mange i anime su dalekosežno ideološko oružje i moćno sredstvo kulturnog imperijalizma.

Ali, da krenemo od početka.

ISTORIJAT: Monah Toba je živeo u XII veku i za Japance je odavno prerastao u legendu. On je crtao čojugiga ili "životinjske svitke", narativne slike povezane u svitak, originalno kinesku umetničku formu u koju je Toba uneo japanski duh i humor. Svitci koje je radio Toba su prikazivali budističke monahe kao zečeve, majmune i lisice a samog Budu kao žabu. To se u Japanu nije smatralo jeretičkim. U neku ruku, Tobini crteži antropomorfnih životinja su daleka preteča Diznija i njegovih likova, koji će opet, s druge strane, uticati na jednog od najznačajnijih preteča i najuticajnijeg japanskog strip crtača i animatora XX veka – Osamu Tezuku. Životinjski svitci su, takođe, u pravom smislu reči, prvi svetski stripovi.

Često su izlazili u serijama, kao i današnje mange, i bili omiljeni među stanovnicima Osake i Eda (današnjeg Tokija).

Jedna od posebno popularnih zabava u narodu su bili otisci u drvetu jukioe, sa slikama "plutajućeg sveta". Ovaj termin sugeriše životnu nesigurnost i potragu za čulnim zadovoljstvima kako bi se ublažilo čovekovo osećanje beznadežnosti. Jukioje drvorezi, kao i današnji japanski strip, bili su deo popularne kulture vremena: životni, savremeni, jeftini, razigrani i zabavni. Majstori žanra su u slike obavezno inkorporirali humor, eksperimentisali su sa oblicima i bavili se fantastičnim, strasnim i erotskim temama.

Najpoznatiji umetnici bili su Hokusai Kacušika, Šaraku Tošusai, Kunijoši Utagava i Jošitoši Cukioka (1839–1892) u čijim se nasilnim ratničkim otiscima prepoznaju stilizovane scene krvi koje karakterišu tolike akcione stripove i animaciju danas.

Većina ovih umetnika radila je i šunge, tj. "prolećne slike", koje su kao i erotski stripovi danas portretisale muškarca i ženu (kao i sve druge moguće kombinacije) spojene u svim ljubavnim pozama koje se mogu zamisliti. Majstori su se potpuno prepuštali svojoj mašti crtajući muškarce sa preuveličanim falusima i njima primereno prilagođene žene. S vremena na vreme, vlasti su pokušavale da zabrane šunga radove, ali im to sve do XX veka nikako nije uspevalo. Tek pod uticajem zapadnog konformizma, Japan uvodi cenzuru na takve sadržaje. Danas, činjenica da je u Japanu postojala tradicija šunga radova možda najbolje objašnjava veliki broj erotskih i pornografskih hentai mangi.

Prve uticaje spolja Japan prima sredinom XIX veka. Dva važna imena u pogledu i razvoju japanske karikature, Čarls Virgman i Žorž Bižo ne znače mnogo evropskim poznavaocima stripa. Virgman, po nacionalnosti Englez, u Japan je stigao kao dopisnik za "Ilustrejted London njuz". On je Japanu predstavio svet novinske karikature zapadnog stila. Osnovao je humoristički magazin "Džapen panč" u potpunosti u britanskom stilu i ostvario neverovatan uticaj na domaće crtače. U njegovu čast se i dan-danas održava ceremonija u Jokohami gde je sahranjen, a autor se smatra svecem modernog japanskog stripa.

Bižo je nešto kasnije stigao u Japan iz Francuske i osnovao magazin "Tobi" (po monahu Tobi), koji je bio satira japanskog društva i vlade. Za japanske crtače Bižo je bio smeo i hrabar čovek, koji je zbog prirode svog magazina stalno bio u konfliktima sa vlastima.

Ekscentrici po prirodi, i Virgman i Bižo čine nezaboravni deo japanske manga istorije. Ne samo da su bili odlični crtači, već i savršeni poznavaoci forme. Kroz njihove radove se mogla proučavati perspektiva, senčenje, upotreba oblačića za dijaloge, narativna struktura, pa čak i anatomija ljudskog tela. Ubrzo posle Virgmana i Bižoa, Japanci su i sami počeli sa izdavanjem humorističkih magazina.

Konzervativna japanska vlada protivila se kulturi mangi. Tokom tridesetih godina XX veka vlast je postala veoma represivna i trudila se da u potpunosti kontroliše medije. To su na svojoj koži osetili i neki crtači koje je policija mučila, a neke je i ubila, jer njihovi radovi nisu bili u skladu sa političkim ciljevima nacije.

U to vreme, vlada je osnovala Udruženje nove japanske mange pod koju su potpale sve druge manga organizacije. Udruženje je tih kasnih tridesetih godina dvadesetog veka počelo da koristi mangu kako bi širilo nacionalnu propagandu. U njihovim stripovima, američke i britanske vođe prikazivane su kao demonska bića, vampiri i đavoli.

Japanski strip se diže iz pepela posle Drugog svetskog rata i dalje progonjen jakom cenzurom, ali ne militarističke vlade, već alijanse i nove američke uprave. Cenzura je vršena u ime demokratije i traje do 1950. godine kada ju je general Mekartur (MacArthur) konačno ukinuo. Od tog trenutka japanski strip, a zajedno sa njim i animirani film i sve propratne manifestacije jedne mange, kreću u osvajanje tržišta, prvo domaćeg, zatim i svetskog.

OSAMU TEZUKA: Krajem četrdesetih godina prošlog veka uzlaznom putanjom kreće karijera jednog od najznačajnijih japanskih strip autora i animatora Osamu Tezuke – u domaćim krugovima poznatom pod nadimkom "Bog Mange". Tezuka 1947, kada je imao svega dvadeset godina crta svoj prvi, 200 stranica dugačak strip Novo ostrvo s blagom. Odlikovali su ga kreativna kompozicija strip tabli, neobična upotreba zvučnih efekata (polja na kome japanski strip nema premca) i raskošno korišćenje prizor polja stripa pri opisivanju pojedinačne akcije. Na publiku je strip Novo ostrvo s blagom delovao opčinjavajuće, upravo kao da su prisustvovali projekciji filma.

Tezuka je osetio da ga je strip kakav je bio posle rata izuzetno ograničavao. Većina ih je bila nacrtana kao da se odigrava na pozornici na koju likovi ulaze i izlaze sa strane. Na taj način je bilo gotovo nemoguće postići dramski efekat, tako da je Tezuka počeo da koristi kinematografsku tehniku. Eksperimentisao je sa uglovima i planovima. Uveo je krupni plan kao i specifično japansko slow motion dočaravanje pokreta kroz nekoliko stranica. Prostor nije štedeo tako da su konačni stripovi bili dugi i do 1000 strana. Takođe, publiku je odvikao od toga da u stripu traži samo povod za smeh. Počeo je da pravi priče koje nisu obavezno imale happy end.

Potražnja za Tezukinim stripovima se nije mogla zadovoljiti. Radio je u širokom spektru žanrova (od detektivskog do naučne fantastike i romansi namenjenih devojčicama). Njegov stil je omogućavao razvoj priče i karaktera kakav je do tad bio nezamisliv. Tezuka je mediju stripa doneo kultivisani um intelektualca (studirao je medicinu), plodotvornu maštu i želju za eksperimentisanjem. On je, ujedno, postavio žanrovske, grafičke i narativne temelje savremenom japanskom stripu.

Za razvoj japanske animacije nešto drugo u vezi s Tezukom je imalo presudan značaj. Tezuka je bio frustrirani animator i

sve svoje prihode od stripova, koji su bili izuzetno veliki, trošio je na animaciju. Nakon što je uradio stripove Kralj džungle ili Kimba, beli lav i Astro Boy, oba stripa je animirao za televiziju. Astro Boy je bio prva japanska animirana TV serija 1963, dok je Kralj džungle bio prva kolor animirana TV serija 1965. godine.

PROBOJ U SVET: Šezdesetih godina XX veka, kao rezultat Tezukine inovacije, pojavljuju se stripovi sa ozbiljnijom tematikom, namenjeni starijoj publici. Naziv za tu vrstu stripa je gekiga. U to vreme posebno je važna pojava magazina "Garo", koji se bavio aktuelnim političkim i socijalnim aktivnostima studenata tog vremena. Kao rezultat, čitalačka publika mange se brzo proširila na obrazovane ljude i intelektualce. Neke mange su tematizovale kinesku kulturnu revoluciju, dok su se druge oštro suprotstavljale prisustvu američkih vojnih baza u Japanu.

Uzavrelo tržište mangi i anime nakon Tezuke, konačno je eksplodiralo krajem osamdesetih godina XX veka kada se anime na velika vrata probijaju u svet. Jedan jedini film inicirao je veliki bum anime i mange na Zapadu. Bio je to Akira. Ovaj epski naučno fantastični animej Kacuhira Otoma privukao je pažnju kada je potukao sve rekorde u art haus bioskopima širom Engleske i Amerike.

Priča filma smeštena je u 2019. godinu u postapokaliptični ambijent Neo-Tokija. Banda motorista upliće se u priču isuviše komplikovanu da bi je razumeli. Misteriozna sila, jača od 1000 nuklearnih bombi, tri decenije ranije sravnila je Tokio sa zemljom i sada ponovo preti. U pitanju je, zapravo, tajni vladin eksperiment sa grupom dece koja imaju paranormalne psihičke moći, šifrovano nazvan "Akira".

Film je postigao fantastičan uspeh na Zapadu iz dva glavna razloga. Prvi je impresivna i, u pojedinim aspektima, revolucionarna animacija. Drugi, možda i važniji, jeste da se Akira svojom temom i autorskim tretmanom savršeno uklopio u želje zapadne publike. Akira je bio sajberpank, novi hip žanr među ljubiteljima stripa i naučne fantastike. Pored toga, bio je i beskompromisna i brutalna vizija budućnosti, istovremeno pretnja i daleko podsećanje na jedan od najmračnijih trenutaka ljudske istorije – atomske bombe koje su pogodile Japan 1945. godine.

Pojavom Akire mange i anime postali su novi trend na Zapadu. Od tog trenutka pa nadalje, traje neprestana ekspanzija mangi i anima u Evropi i Americi.

Od Akire naovamo na Zapadu se pojavilo mnoštvo mangi različitog kvaliteta i žanrovskog usmerenja. Iz tog mnoštva treba izdvojiti nekoliko autora. Jedan od njih je Masamune Širou, autor mangi Appleseed, Orion i Ghost in the Shell, dinamične sajberpank (opet) priče o grupi elitnih kiborga. Manga je 1995. godine pretvorena u kompleksnu i jednako uspešnu animaciju istog naziva.

Nakon njega, ne sme se zaobići Hajao Mijazaki, najznačajniji japanski animator svih vremena. Svaki njegov film je remek-delo na svoj način. Godine 1979. režirao je svoj prvi bioskopski animirani film Lupen III: Zamak Kaljostro, nastao prema sjajnoj mangi japanskog crtača sa provokativnim nadimkom Manki Panč. Taj film i dan danas spada među najbolje primere japanske animacije. Nakon tog uspeha, Mijazaki je započeo manga serijal Nausika iz Doline Vetra, koji se pretvorio u fenomenalni animirani film istog naziva. Slede sve sami uspesi: Laputa, Castle in the Sky, Kiki’s Delivery Service, My Neighbour Totoro, Porco Rosso i mnogo poznatiji Princeza Mononoke, Spirited Away i Haurijev pokretni zamak.

DANAS: Strip u Japanu gotovo da ima isti socijalni status kao film i roman

Manga je "metamedij" u samoj srži ogromne mašine snova. Nedeljna, dvonedeljna, mesečna, četvoromesečna izdanja, pejperbek i deluks hardbek kolekcije, animirane serije za televiziju i konačno dugometražni bioskopski animirani film. Tu nije kraj: ciklus se ponavlja i po nekoliko puta kod posebno popularne serije, a manga postaje povod za licencirane igračke, video-igrice, opere, TV drame, igrane filmove, muzička izdanja inspirisana strip serijalom, pa čak i romane.

Stepen uticaja mangi na savremeno japansko društvo ne može se izmeriti i u tom kontekstu ne izgleda preteranom konstatacija da se ne može shvatiti moderan Japan, ako se prethodno, barem delimično, ne obuhvati uloga mange u društvu.