Predstavom Ujkin san, koja je pre izvesnog vremena gostovala u JDP-u, kao da se uspostavlja jedan tematski, žanrovski, poetički i autorski ciklus na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Posle uspešne scenske postavke romana Oblomov A. I. Gončarova, reditelj Egon Savin se ponovo, u istom pozorištu, poduhvatio dramatizacije i inscenacije jednog velikog dela ruske klasike – ovog puta, u pitanju je bila pripovetka Ujkin san F. M. Dostojevskog. Osim porekla i vrste književnog dela koje je uzeto kao tekstualno polazište, kao i specifičnog žanrovskog i emocionalnog štimunga, sličnost se ogleda i u tematskoj osnovi dve predstave: u oba slučaja, dramska radnja se oblikuje oko junaka koji se nalazi u sukobu sa svojom osujećujućom sredinom.

Tu se završavaju tematske sličnosti dve predstave, a počinju razlike. Iako se, na prvi pogled, stiče utisak da se radnja kako same, hiperdramske pripovetke Dostojevskog tako i dramatizacije koju Savin potpisuje, konstituiše u tipičnom komedijskom ljubavnom trouglu – mladić je zaljubljen u devojku koja je obećana starcu – neprikosnoveni junak je, zapravo, devojčina majka. Ona je pokretač celokupne intrige, ona je ta koja tera ćerku na ovakakv brak, podvodi je dementnom starcu i njime manipuliše i tako ozbiljno ugrožava mladićeve planove. Za razliku, dakle, od Oblomovljevog "pasivnog bekstva" iz sredine kojoj ne pripada, energična matrona Marija Aleksandrovna se vrlo aktivno bori da ćerku, a preko nje i sebe, iščupa iz užasa ruske provincije i podari joj srećniji život, onakav kakav sama nije imala.

Dramski potencijal ovog lika scenski je ubedljivo i snažno ostvaren u glumačkoj kreaciji Gordane Đurđević Dimić; u njenom tumačenju, Marija Aleksandrovna je veoma preduzimljiva, snalažljiva i beskrupulozna osoba koja se, u sekundi i krajnje instinktivno, prilagođava svakoj situaciji i nastavlja da se bori za ostvarenje svog sna: da se udajom ćerke i sama dokopa lepšeg života, oličenog u naivnoj viziji Španije. U ovoj glumačkoj postavci najviše se izdvaja neka spontanost i, pre svega drugog, vitalnost lika, kojima se, u velikoj meri, aboliraju njegove brojne negativne odlike – manipulativnost, agresivnost, koristoljubivost; kao takva, Marija Aleksandrovna postaje "sveti monstrum" čovekove životne snage i dobija naklonost publike… Ta naklonost kao da opstaje i na samom kraju predstave, kada ona ne žali mrtvog Kneza, nego svoju propalu priliku.

Dotičnog Kneza igra Predrag Ejdus i to kao komičarski plastičnu, ali na trenutke i groteksno prenaglašen prikaz dementnog, žovijalnog i dekadentnog starog plemića. Slična komičarska plastičnost i izoštrenost odlikuju i igru Aleksandre Pleskonjić Ilić koja tumači Sofiju Petrovnu kao pijanog i jurodivog, ali i vrlo oštrog i lucidnog posmatrača gradskih dešavanja. Manje komičan bio je Mozgljakov Jugoslava Krajnova i to posebno u drugom delu predstave kada, zarad svojih bračnih interesa, počinje da hladno i ozbiljno manipuliše Knezom, ubeđujući ga da je samo sanjao da je isprosio ruku Marijine ćerke. Scenska pojava i držanje glumice Milice Grujičić odgovara opisu lepe i otmene ćerke Zine, kakav pruža sam Dostojevski, ali ovaj lik, u predstavi, nije bio dramski zaokružen, pa je ostala dilema da li je ona majčina žrtva, ili njen pasivni saučesnik ili nešto treće… Očito je da je prenaglašena, gotovo karikaturalna postavka epizodnih likova palanačkih ogovaruša (Gordana Jošić Gajin i Gordana Kamenarović) – sve sa valjanjem po podu – bila namerna rediteljska odluka, ali to ne otklanja pitanje njene ispravnosti.

Spomenuti prizor s ova dva epizodna lika predstavlja, ipak, samo kratkotrajno narušavanje smele žanrovske kombinacije nostalgične, setne i sentimentalne atmosfere, s jedne strane, i izrazitog komičkog tona s druge – ravnoteže na kojoj je Egon Savin veoma insistirao i koja se, ponajpre, ogledala u igri Gordane Đurđević Dimić. Takav štimung u velikoj meri odgovara žanrovskom određenju koje se iščitava iz samog naslova Savinove prethodne dramatizacije ruske klasike, romana Oblomov – "tužna komedija"; i u jednom i u drugom slučaju imamo – da se na samom kraju vratimo na početno poređenje – sličan emocionalni doživljaj i žanrovsku sliku onog tužnog i nesrećnog ruskog miljea iz druge polovine XIX veka, iz koga se neki povlače putem apatije, lenjosti i defetizma, dok drugi aktivno i energično pokušavaju da iz njega pobegnu, koristeći pri tom sva raspoloživa sredstva, uključujući i rođenu decu.

U ostvarivanju takvog efekta, Egonu Savinu je prevashodno važan rad s glumcima na slojevitom uobličavanju dramskih likova, odnosa i situacija, kao i na spomenutom stvaranju i održavanju žanrovskog balansa, dok se svesno zanemaruju brojne mogućnosti savremenog teatra, što može, bar na prvi pogled, da stvori utisak staromodnosti izraza. Tako, recimo, kostimi Snežane Pešić Rajić i scenografija Darka Nedeljkovića uverljivo dočaravaju epohu i, eventualno, u slučaju dekora, stvaraju sumoran i oronuo ambijent, ali nemaju neku samostalniju i izrazitiju označavajuću funkciju. Ali, u svakom slučaju, ovde je reč o promišljenoj i elaboriranoj rediteljskoj poetici, pa bi bilo veoma zanimljivo videti koja će biti njena sledeća etapa… Jer, nema "ciklusa" bez bar trećeg dela.