Nikada nisam shvatio o čemu se peva ili radi u pesmama grupe Pavement. Znam samo da u pesmi Here ima stih "everything’s ending here" i da je to jedna od najtužnijih pesama na svetu. A takav jedan momenat obično vas veže za stvari i ljude duže nego što ste ikada očekivali. Jer, Pavement i ja imamo malo toga zajedničkog. Čitav njihov izraz zapravo je kombinacija dva imidža (ili ideologije, to je danas skoro isto …) prema kojima sam uvek bio sumnjičaviji nego prema Michael Jacksonovoj ljubavi prema našim najmlađim. Pojam "Lo-Fi" koji ćete gotovo uvek naći vezan za ime i zvuk Pavementa, bazira se na pervertiranju "uradi sam" estetike panka, gde ono što je jedared bila posledica nužnih socijalnih okolnosti danas biva ništa drugo do simuliranje amaterizma, dok se s druge strane ide na ironiziranje emotivnosti koju su ispoljavali konzervativni mačo–tipovi Novog Američkog Roka (od Husker Du do Dinosaur Jr.). Dobijeni miks tako postaje šarmantna sarma studenata umetničkih fakulteta. Što su Pavement i bili.

Uz daleko talentovanijeg Becka, Pavement i njima slični – femino pokret Rrriot Girls, autori tzv. slacker-popa poput Truman’s Water ili Hazdena, mnogo kasnije Weezer, Nada Surf, pa i Blur …) – bili su protivteža (antiamblem) imidža (ili ideologije, kao što rekoh) »loser-generacije«, koju je grandž zvuk doveo (i bukvalno!) do samog samoubistva. Bilo je potrebno razmrdati noge i osmehnuti se, i u duhu najposrnulijih unuka Andy Warhola gackanjem po govnetu iživeti svojih petnaest minuta slave. U tom, uvek popularnom, ruganju samom sebi pronađena je, čini mi se, dovoljno dugačka linija manjeg otpora Svim Svetskim Poretcima, a uz nezanemarljiv broj morona koji će to sve pogrešno razumeti, trend je bio lako prihvaćen.

Politika samog benda bila je neka vrsta kvazidadaističkog točenja misli, provučena kroz popartovsku svest o sopstvenom imidžu (dakle, biću), ali lišena svake mitologizacije ili mističnosti Warholovih figura. Pavement jednostavno nisu bili talentovan bend, ali su od kreiranih pop brljotina pravili Roršahove mrlje u kojima su adolescenti mogli da prepoznaju prizore iz sopstvenih života. Tako se na njihovim, po pomenutom obrascu naslovljenim, albumima (Crooked Rain, Crooked Rain; Wowee Zowee; Terror Twilight) nalaze pesme za koje, ama baš nikada, nisam provalio o čemu pevaju. Jer ove jednostavno nisu bile pevane tako. Melodije uglavnom nisu bile tople, a raznorazne pop skečeve trebalo je popuniti rečima. I tako i bi.

Ova montipajtonovska evrovizija trajala je nekih sedam-osam godina bez da joj je iko našao pravog smisla, ali su se svi slagali da ga ima, a i bilo je uvek prijatno, i uvek optimistično, i to je bilo jedino bitno.

Na desetogodišnjicu svog prvog pojavljivanja diskografska kuća Domino reizdaje album Slanted&Enchanted uz bonus disk na kome se nalaze b-strane singlova, kao i jedan kompletan koncertni snimak, koji, nažalost, govori o tome kolika je disharmonija vladala između studijskog i živog Pavementa. Srećom, Slanted&Enchanted je sam po sebi dobra ploča, sa najviše najlepših pesama grupe Pavement, i moglo bi se reći da su i sve ostale taj mladalački elan ili kreativni ciklus pokušavale da dosegnu. U svetlu današnjih nezavisnih kretanja S&E deluje defanzivno, poput marginalizovanog genija, kao albumi Daniela Johnsona, budeći nostalgiju poput pronađene školske sveske iz osnovne škole, u kojoj usputne žvrljotine na njenim koricama bolje i lepše svedoče o jednom životu nego ono u njoj ispisano.

Inspirisani sličnim emocijama možemo voleti i drugi solo album frontmena grupe Pavement, Stephana Malkmusa, čija je lepuškastost uvek doprinosila "boyband" filingu kada su oni u pitanju. Međutim, i Malkmus deluje malo oljušteno (warholovski rečeno), i dodatak Jicksa nije doneo albumu Pig Lib ništa novo. Ovaj ko-voli-voleće materijal i dalje neumoljivo seća na Pavement, i dalje ne udubljuje slušaoca, i dalje nema ljubavnih pesama koje zvuče tužno. Pesme su lišene čak i one histeričnosti Pavementa koja je uvek delovala kao stilizovano lakrdijaštvo. Malkmus se izgleda namerio da se pokaže kao ozbiljan autor. Ozbiljan, ali ograničeno talentovan. Ali, on će živeti, možda i kraće i neubedljivije nego frontmen Smiths-a, sve dok mu jednom ne dođe iz dupeta u glavu, a ne obrnuto, kao što je do sada bilo.