Slobodan Tišma misteriozna je ličnost autentično novosadske umetničke scene. Šira javnost upoznala ga je u jugoslovenskim “novotalasnim” danima tokom 1980-ih, kao frontmena i pesnika bendova La Strada i Luna, dva izgubljena dragulja originalnog new wave / post-punk / gothic-rock izraza, poreklom iz severne pokrajine. Danas posmatrano, Luna i La Strada apsolutno stoje u istom redu ne samo sa najznačajnijim SFRJ muzičkim grupama tog vremena, već se po svom zamahu i naslućivanju melanholije jednog budućeg doba, mogu svrstati uz svetske bendove-vesnike onog istog senzibiliteta koji danas znamo po imenu emo i bedroom rock. Pomenute odrednice, dabome, treba uzeti krajnje oprezno. Isto se odnosi i na Tišmine inovativne spisateljske poduhvate, svojevremeno ovenčane NIN-ovom nagradom. On je uostalom svaki svoj životno-umetnički projekat oneobičavao u odnosu na bilo šta što je ikad bilo ili će tek postati. Kako u muzici, tako i u književnosti.

Povod za ovaj razgovor, Tišmina je friška autobiografska knjiga Život pesnika (Nojzac). Između EXIT festivala – kada nam je u Novom Sadu nenametljivo predata u ruke od samog autora – i ovog broja Vremena, čitali smo je veoma pažljivo, najpre hronološkim redom, a onda potpuno naopačke, iz sredine, s kraja, unatrag do početka, po neparnim ili parnim poglavljima, pa zatim po kakvoj god neopisivoj matematičkoj šemi – ali, uvek s nestrpljenjem, ne ispuštajući je iz ruke. Patili smo sa Slobodanom Tišmom i odmah potom padali sa stolice od smeha, gustirali sa njim setna pića ljubavnih slomova, popijenih batina, uskovitlane prirode, mladalačke nesnađenosti, onog bolnog razbijanja glave u prinudnoj dokolici pitanjem “kuda dalje?”, suočeni ponovo sa ranim jadima što ih je svako u svojoj generaciji proživeo, grozničavo napipavajući u tmini onaj končić svetla koji bi mogao da izvede napolje iz munkovskih užasa lavirinta odrastanja, do neke nove verzije sebe, da li bolje, da li lošije, da li poražene, da li trijumfalne, da li…

Kao sapatnici ili osobe od uticaja na zbivanja defiluju ovde Miroslav i Božidar Mandić, Peđa i Mladen Vranešević, brat i sestra Branislav Babić Kebra i Biljana Babić, Čeda Drča, Božidar Zečević, Judita Šalgo, Dušan Makavejev, Ljubiša Ristić, Tibor Varadi, Sreten Marić, Nikola Milošević, Dušan Kovačević (u posebno atraktivno predočenoj kameo ulozi), novosadski i beogradski pesnici, glumci, muzičari, umetnici opšte prakse, svi izvrnuti van svojih javnih ličnosti i predstavljeni onakvima kakvi su privatno i u ne mnogo vidljivim delovima svojih života.

Eh, Tišma je u svom Životu pesnika ispisao majstorskim perom, krvlju i humorom, sva ta iskušenja jednog davnašnjeg omladinca i zrelog čoveka, ne dopuštajući svojoj mladosti da ode prećutana i nečasno otpuštena. Kad se tragedija učini neminovnom, on je nekako olakša time što oprosti grehe drugima, pa i sebi. Istina je zbilja izrečena, gle, ali nije nimalo jetka i fatalna. Život se nastavlja, sva njegova ispoljavanja ionako su vid ljubavi, katkad nesavršene doduše, gde i duhoviti kalamburi imaju svoje otmeno dostojanstvo, a stvarne grozote iskrsavaju poput nesrećnih aveti, da budu svejedno umirene saosećanjem vremena. Opako štivo.

VREME: Evo tvoje nove knjige po imenu Život pesnika pred nama – ona ima veoma zanimljive “ukrasne” dodatke uz naslov: astal tiš riba friš i political nigredo. Možeš li da nam objasniš svaki od njih?

SLOBODAN TIŠMA: Astal tiš riba friš je naslov trilogije koja se sastoji od tri romančića, redom: Život pesnika, Genije bas gitare i Poslastičar. Podnaslov political nigredo je neka vrsta poetičke propozicije. Pesnik je političko biće, ali takoreći bez moći, on je socijalno dno, ono najprezrenije. Iako, Fridrih Helderlin je tvrdio suprotno, da je pesnik najmoćniji. Ali to je bilo nekad davno. Izdavač romana je Neusatz (Nojzac) čiji je vlasnik i urednik moj prijatelj Relja Dražić. Opredelio sam se za ovog izdavača zato što mi se veoma dopadaju knjige koje objavljuje, mahom prevode austrijske književnosti, koja mi je veoma bliska.

Koncept je autobiografski, ali knjiga funkcioniše praktično kao potkulturna istorija grada Novog Sada, od pedesetih, naovamo. Pa kakav je to grad, iz prvog reda posmatrano?

Bolje bi bilo reći da je to neka vrsta autografije, ostavljanje traga. U svim mojim romanima, Novi Sad je bio neka pozornica, ali scenografija se menjala. Kada je reč o Životu pesnika, ta scenografija je najbliža nekom stvarnom gradu. Naravno, u pitanju je autofikcija, u kojoj udeo stvarnosnog snažno potiskuje ono fiktivno. Ugođaj, književna emocija je promenjiva, nestabilna, od grozote do neopisivog čara – odnosno Radosti večnosti, kako sam definisao to osećanje. Sve ugođajnije je što idemo dublje u prošlost. Vreme preoblikuje sve, čak i one ružne stvari postaju drage i prijatne.

A kakvo je tvoje mesto u njemu?

Pre svega, postavlja se pitanje: Ko sam ja? Pitanje identiteta? Sebe je teško podneti. Živimo, tj. preživljavamo tako što imamo otklon preko drugih bića, preko razlike. Dok ne dođe onaj trenutak najstrašnije intime, kada smo definitivno sami sa sobom, definitivno smo to što jesmo. Postoje odnosi između ljudi, oni ostavljaju trag, pišu istoriju. Fernan Brodel je rekao da istoriju pišu pobeđeni, iako su stari Latini tvrdili suprotno. I nju ne pišu samo ljudska bića nego i životinje, na primer, konji, ali i mašine i virusi. Nekada je dečija bolest šarlah bila moćan agens, da ne kažem subjekt, dok se nije pojavio Fleming sa penicilinom. Ne kažu Indijanci bez razloga da je u nekoga ko se razboleo ušao zli duh. Ja sam kao slabi subjekt, dakle intelektualno i moralno inferiorna osoba, ostavljao slab trag. Bio sam uvek zatečen, snalazile su me nevolje, sve se samo upisivalo u mene, ali spasavao me je neki dobri duh, imao sam puno sreće.

Reklo bi se da si privatno poznavao svakog ko je doprineo novosadskoj potkulturi, od pesnika do propalica, i da se ne stidiš da, opisujući životne situacije, ogoljeno izneseš i dobre i loše strane svih tih junaka, a naročito sebe. Ko su glavni pozitivni likovi u toj priči, ima li ih uopšte?

Teško je reći ko su pozitivni, a ko negativni likovi, pošto u pisanju treba sve da se preokreće, da iznenađuje. Negativni likovi često u pisanju doprinose mnogo više nego pozitivni, slikovitiji su i jači su akteri, više pokreću naraciju. Samim tim, oni doprinose više ugođaju čitanja. Raj je dosadan, Pakao je zanimljiv. Savremeni pisac, bar ja tako vidim stvari, ne bi trebalo da se bavi etikom, to je posao novinara. Umetnost veliča život u njegovom totalitetu, i to najviše kada ga negira. U životu je sve polemos, bilo koja vrsta rata je onaj presudan događaj, ali umetnost nas uzdiže do večnog mira. Kako Gete kaže: Iznad svih bregova je mir. To je uteha umetnosti, da nas izdigne iznad polemosa. I nije to nirvana, to je kontemplacija. Snatriti Veliko podne. Dostići mudrost, makar u trenutku, to je suština.

Jesi li nostalgičan prema tom davnom vremenu i opisanim događajima koji su obeležili tvoju mladost i, prethodno, detinjstvo? U knjizi je lepota tog doba često pomračena nesigurnošću tvog bitisanja?

Nostalgičan sam. Potrebna mi je evokacija. Nema više Pavlove ulice, zapravo, ima je, ali to nije ona ulica iz pedesetih godina prošlog stoleća. To iskustvo je pohranjeno u meni i potrebno mi je, s vremena na vreme, da ga oživim. Urvidek je potonuo na kulisama večne večeri, ali postoji u dubinama, dakle, pisanje je neka vrsta arheologije. U detinjstvu i mladosti bilo je mnogo bolova i patnji, ali radost je bila jača, nosio me je eros, žeđ za životom. Zbog toga su moje pisanje i moja muzika ispunjeni melanholijom, tom prijatnom mešavinom tuge i radosti. Reklo bi se: ništa originalno.

Ova knjiga bi se na neki način mogla čitati i kao katalog tvojih sramnih postupaka, koje precizno navodiš: preotimao si devojke drugim mladićima, okretao glavu na drugu stranu dok tuku tvog druga Reda Sudarskog, zakinuo svom bendu La Strada poslednji honorar? Kako si živeo sa tim saznanjima do sada?

Sada je sve to davno prošlo i mogu u to da pogledam, a da ne skrećem pogled u stranu. Ja sam inferiorna osoba, muče me razni strahovi, u mladosti sam bio bolestan, a da li sam danas zdrav? Ipak, moram malo da se opravdam: nisam ja bio neko ko je mogao da brani prijatelje od siledžija, bio sam preslab, trapav. Mene su uvek štitili, imao sam prijatelje koji su vodili o tome računa, pa opet sam trpeo nasilje, nisu oni mogli da idu u stopu za mnom. Ili otac, niko nije mogao da me zaštiti od njegovog gneva, premda sam ja bio dosta kriv, često sam ga veoma sekirao, pravio sam žešća sranja. Nikada nisam nikome preoteo devojku. Bio sam potpuno nesposoban za tako nešto. Mene su smuvale devojke nekih mojih prijatelja, a ja jednostavno nisam mogao da im se suprotstavim. Naravno, u svemu tome ima preterivanja, književnost je u pitanju i ne treba ništa uzimati zdravo za gotovo.

Jezik je poseban heroj ovde. Ti si čovek veoma prefinjenog izražavanja, i u svojim pesmama, i u knjigama, kao i uživo. Ipak, ovde, na nekoliko mesta posežeš za tzv. “nepristojnim rečima”. Mislimo, recimo, na ono: “Nek se gone svi u k. Astal hebe mater svima”? Ili na sasvim neuvijeno korišćenje izraza poput “impotencija”, “izlapela lihvarka”, “vršnjačko nasilje”, “porodično nasilje”, “ludara”, “celulit”, “hašiš” itd. Jesu li to odjeci žargona tvoje nekadašnje rokenrol persone ili je reč o konačnom oslobađanju književnog jezika, nakon dovoljnog istorijskog odmaka od pomenutih događaja i ličnosti?

Ja nisam nikakav jezički čistunac. Prezirem čistunstvo! Ne volim jake identitete, patrijarhalne stereotipe, od toga zazirem. Sve što ima veze sa institucijama mi je strano. Hvala bogu, sa institucijama skoro da nisam imao ništa, činjenica je da nisam bio u radnom odnosu nijedan dan. Bio sam uvek slobodan. Ja uvek kažem da pišem jezikom kojim su govorili moji roditelji. Taj jezik je dovoljno slikovit i izražajan, ali bili su pristojni, skoro da nisu upotrebljavali psovke. Da li danas mladi znaju šta je astal? U Životu pesnika sam promovisao bećarac, domaći jezičko-muzički idiom. Pod stare dane, došao sam do shvatanja da je književnost hula, čist bezobrazluk, dakle, provokacija. Moraš biti uvek u kontri i zezati krizu. Bećarac je kao stvoren za to. Grčki junak Tersit je bio primer prvog lajavca, otvoreno je sve govorio, kritikovao je Ahila, zna se kako se proveo.

Tvoja očaranost svetom klasične muzike mogla bi takođe biti vrlo zanimljiva dimenzija knjige. Kroz nju, gotovo mnogo češće nego nazivi rok pesama, provejavaju opere, Šuman, Maler, Šostakovič, Ramo, orgulje, fagot, lauta i još štošta. S obzirom na “stvarnosni” potencijal ovih poglavlja, možda će te neko proglasiti za našeg Čarlsa Bukovskog. I on je, koliko se zna, obožavao “ozbiljnu” muziku, jednako koliko i žene. Dopada li ti se njegova književnost, primećuješ li paralele?

Bukovski je simpatičan pisac, naravno nije to bog zna šta. Mislim da je bolji pesnik nego prozaista, njegove prozne knjige su jedna nalik drugoj, uvek ista priča. Njegova ljubav prema klasičnoj muzici je evidentna, ali ona je za njega više neka vrsta ambijenta, on sluša muziku dok piše, onako usput. Za mene je muzika suština, ja stvaram iz muzike, ona je prisutna u mojoj književnosti, ne kao nekakav okoliš, nego kao osnova, unutrašnje osećanje (Innerlichkeit) iz kog nastaju reči. Naravno, smešno je da se poredim sa Bukovskim, on je svetski pisac, a ko sam ja, provincijsko škrabalo. Što se tiče seksa: on je u svojoj prozi zagovarao promiskuitet, čak razvrat, što se za mene ne bi moglo reći, odbacivao sam to sa indignacijom. Ja sam u mladosti bio hipi, savremenik tzv. seksualne revolucije, ali nisam se u tome osećao dobro, frustriralo me je to, bio sam inferioran u odnosu na moje vršnjake koji su se većinom bacili u razvrat, bez ikakvog zazora, gnušao sam se orgija, na primer, nikada nisam učestvovao u grupnom seksu, koji se u ono vreme često praktikovao. Takođe, kada je droga u pitanju, nisam imao hrabrosti da idem dalje od hašiša, fiksanje nije dolazilo u obzir.

Žene… u knjizi Život pesnika opisao si nekoliko svojih ključnih ljubavi – od Helene, preko Žane do Jasne. Svaka od njih ti na svojevrstan način prinosi svetiljku da dublje pogledaš u sebe. Zašto si poželeo da svoju istorijsku intimu podeliš sa nama neznancima?

To je apsolutno tačno. To su tipovi tzv. anime, mog unutrašnjeg ženskog lika. Helena je bila ljubav moje mladosti, dakle, erotska anima. Ljudska pokvarenost i zloba je pustila crv sumnje i to nas je rastavilo. Iako, to je klasična priča, commedia dell’arte, tako je moralo da bude. Žana je Egerija, tj. Artemida, boginja nevinosti i smrti, koja me je čuvala kada sam živeo zagrobnim životom zbog bolesti. Ona me je spasla. Jasna je konačno bila ono pravo, žena mog života koja je ujedinila erotiku sa duhovnošću i kontemplacijom, izmirila je to i dala svemu realne okvire. Ona je moja supruga, sa kojom živim već skoro četrdeset godina i bez koje ne bi bilo ništa od moje književnosti.

Ono što je najfascinantnije u Životu pesnika jeste totalno ispreturana hronologija i bazični poremećaj vremenskih perspektiva. Kako si originalno došao na tu ideju?

Ja imam teoriju “zgužvanog vremena” – zamislite, ja imam teoriju, da čovek pukne od smeha – to je definisano u mom prethodnom romanu Grozota ili… Sve teorije vremena su potrošene, jednostavno, vreme je nepojmljivo. Nauka je došla do toga da vreme uopšte ne protiče, da je ono skup tačaka koje pulsiraju, zapravo, samo jedna jedina tačka. Ali, šta ćemo sa tim? Karl Gustav Jung je dao dosta dobru teoriju sinhroniciteta, to da se sve događa paralelno, multiplikuje se bez neke uzročnoposledične veze. Ali, primetno je da tu ima dosta nepravilnosti. Vreme je reverzibilno, skokovito, disproporcionalno, rečju, haos, bar to je moj doživljaj vremena i takva je hronologija u romanu. Posebna komplikacija jeste što je vreme neodvojivo od prostora, Ajnštajn nam je skrenuo pažnju na tu činjenicu. Kant je lepo rekao da su prostor i vreme apriorne datosti po sebi (Ding an sich) i kao takvi nepojmljivi. Naravno, vreme nije merenje vremena, kako laici obično misle. O tome sam nešto pisao u svom romanu Quattro stagioni.

E sad, odnos Aleksandar Tišma – Slobodan Tišma? Često su vas brkali, nakupilo se mnogo tih duhovitih nesporazuma tokom godina – koji tebi možda i nisu bili previše smešni. Jeste li u ikakvoj rođačkoj vezi? U svojoj knjizi se prilično distanciraš od svog prezimenjaka, na više mesta navodiš kako nisi čitao njegove knjige?

Nomen est omen, kako rekoše stari Latini. Kada sam počeo da se bavim književnošću, hteo sam da uzmem pseudonim – jer je Aleksandar Tišma već bio poznati pisac – ali nisam smeo da uvredim oca, da se odreknem prezimena. Otac je mnogo očekivao od mog bavljenja književnošću, nažalost, umro je, nije dočekao da me vidi kao dobitnika Ninove nagrade. U trilogiji, ima dosta tih smešnih situacija “error in personam”. Ja uvek govorim da je Aleksandar veliki Tišma, a da sam ja mali Tišma, što neke ljude posebno nervira, naročito njegove poklonike, koji bi najviše voleli da ne postojim. Inače, naše književnosti su neuporedive, on je evropski pisac, a ja sam novosadsko škrabalo. Naravno, osim prezimena povezuje nas i to da je Novi Sad pozornica naših romana, ali sve ostalo je apsolutno različito. Na primer, književni postupak: on je realista, istorijski diskurs je veoma bitan, njegovo iskustvo je drugačije, živeo je u drugom vremenu. Moj odnos prema jeziku je sasvim drugačiji, to je nešto veoma bitno u mom slučaju, ne bi se moglo reći da sam ja realista, travestija, persiflaža je osnova mog literarnog postupka. Inače, mi nismo ni u kakvim rodbinskim odnosima. Moji preci su stari Vojvođani koji su se iz Dalmacije doselili u Vojvodinu, u tzv. Vojnu krajinu, još krajem osamnaestog veka, a Aleksandrov otac je došao iz Like u Vojvodinu početkom dvadesetog veka, da bi se školovao. Kada sam išao u gimnaziju, pročitao sam, u Letopisu Matice srpske, Tišmin roman Za crnom devojkom i veoma mi se svideo – čak sam sa mojim ocem koji je takođe pročitao taj roman, imao rasprave, njemu se isto svideo, ali je imao neke zamerke oko scene seksualnog odnosa koji je prikazan u romanu. Tek kada sam bio već na pragu starosti, pročitao sam i njegov roman Sečaj se večkrat na Vali i veoma mi se svideo. Naravno, sa Tišmom sam se znao i on mi je čak objavio prve pesme u Letopisu Matice srpske. Imao je jaku personu, jak potpis, kao i svi modernisti – što se za mene ne bi moglo reći, ne znam zašto uopšte potpisujem svoje knjige.

Ne možemo da odolimo, a da te ne pitamo nešto o tvojoj karijeri gastronomskog sladokusca: u tvom Životu pesnika sa svih strana doleću diplomat, saher i reforma torte. Nedavno si nam, prilikom susreta u Novom Sadu, pominjao kolač “rigo janči”, iščezlu unutrašnjost nekad čuvenih poslastičarnica i slične uspomene. Nameravaš li da se u nekoj budućoj knjizi pozabaviš jelovnikom i metamorfozama svoje novosadske trpeze, od detinjstva do današnjih dana?

Ja i Čeda Drča, moj umetnički sapatnik i brat, godinama, po suncu i kiši, po mrazu, skoro svaki dan smo sedeli na simsu ispred samiške (samoposluga, prim aut.) u crvenoj kuli, na Limanu 1, i jeli kranč čokoladu, pili koka-kolu i ruski kvas, smatrali smo to nekom vrstom tajnog performansa. Bili smo ovisnici o šećeru, koji je najstrašnija droga. Da li smo čekali nekoga? Moja mama je bila veliki maher za torte. Ispričao sam vam kako je za Jasnino i moje venčanje napravila Puškinovu tortu, remek-delo ukusa, ali i izgleda. Jasna takođe ume da pravi divne torte, ali na žalost ja ne smem da ih jedem, sve što mi je bilo određeno u ovom životu, već sam pojeo. Kada smo se nedavno u razgovoru setili kolača “rigo janči”, rekao sam Jasni da ću joj prvom prilikom kupiti tu poslasticu. Šetajući se gradom, ulazio sam u razne poslastičarnice i uzaludno tražio, ali niko nikada nije čuo za rigo janči. Samo jedna žena mi je u novootvorenoj poslastičarnici, u ulici Valentina Vodnika, rekla da zna šta je to, ali da se na žalost više ne pravi, jer ove nove mušterije ne interesuju kolači čudnog imena. Inače, taj kolač nazvan je po jednom u svoje vreme čuvenom muzičaru romskog porekla, a nepoznati poslastičar iz Budimpešte ga je krajem 19. veka smislio i prvi napravio. Nažalost, poslastičarnice gde se nekada mogao kupiti rigo janči više ne postoje, mislim na “City” u Jevrejskoj ulici, i na “Nešića”, u Pašićevoj. Teško da bih bio u stanju da pišem nekakav poslastičarski kuvar, to ide ovako usput, poslastice su samo neka vrsta metafore, literarnog ukrasa. Inače, treći romančić u trilogiji se zove Poslastičar.

Konačno, jesi li nešto važno saznao o sebi i drugim ljudima, saučesnicima u tim uzbudljivim decenijama koje obrazlažeš tokom pisanja Života pesnika? Jesi li pokušao da ih opravdaš ili osudiš? Ko je glavni negativac u ovom delu, rečnikom nekog profesora književnosti?

Pa, ne znam, ja ne pišem da bih nešto saznao. Ne rešavam pisanjem nikakve misterije, nisam ja Den Braun. Po meni, pisanje je neka vrsta epifanije, objava nečega što se možda dogodilo nekad davno, a možda i nije, ili će se tek dogoditi. Nikoga ne osuđujem. Moj otac, koji je bio sudija, uvek mi je govorio: “Nemoj nikom suditi”. Ali, to je teško, stalno govorimo i da i ne, nešto uzdižemo, a nešto sahranjujemo. Glavni negativac je ispao jedan moj bivši prijatelj, ali to je samo privid. Možda sam ga uvredio, ali ako bude pažljivo čitao roman, videće da se i nije tako loše proveo. Uostalom, književnost je hula, čist bezobrazluk, kao što sam već rekao. Svi živimo sa nekom idejom, tolerantni smo, uvažavamo drugog, a onda shvatimo da pomirenja nema, istina mora da izađe na videlo, obznanjuje se da smo ideološki na suprotnim stranama i onda počinje rat, rat rečima, mekani rat koji preti da se pretvori u nešto mnogo gore. U krajnjoj liniji, sve je zbog reči. Ahil je pod Trojom ubio Tersita, zato što ga je ovaj kritikovao, govorio je ono što nije bilo poželjno.

Dakle, slede nastavci?

Nastavak je već napisan, to jest, dva nastavka. Kao što sam već rekao, drugi romančić se zove Genije bas gitare, a treći Poslastičar, i oni će biti objavljeni sledeće godine, nadam se. ¶