Aristotel na jednom mestu kaže: "Čovek je smisleno govoreći dvonožac bez perja." Dotični, očigledno, nikada nije bio na Urban Experienceu. Dve večeri po par hiljada ljudi su se dobro proveli i bez mnogo smislenog govorenja, samo slušajući muziku sa ploča koju su birala i miksovala dva najveća imena savremene klupske kulture, Riči Hotin i Karl Koks, uz pripomoć još nekoliko, što stranih što domaćih, šegrta.

Nekoliko dana pre početka karata već nije bilo. Više stotina ljudi ostalo je napolju, naročito druge večeri kada je bilo malo lepše vreme i kada je nastupao Karl Koks, čije ime je poznatije našoj publici. Neki od njih su zapucali čak iz Niša ili Kragujevca, sa optimističnom idejom da će nekako ući. Organizatori su se pobrinuli da sve bude kako treba i da se niko ne snađe. Štaviše, toliko su preozbiljno shvatili svoj posao da su uspeli da ubiju bilo kakvu spontanost, improvizaciju i nasumično kretanje. Na svakom koraku su bili momci iz obezbeđenja, koji su prilazili svakome ko krene gde ne treba i ljubazno, koliko god im je njihov mentalni sklop dopuštao, tražili da objasnite gde ste krenuli i zašto. Malo je reći da je to bilo potpuno nepotrebno. Jedan posetilac, pošto je sprečen u pokušaju da prepreči do toaleta kroz takozvanu VIP zonu, otkopčavajući šlic pretio je da će obaviti nuždu na licu mesta ako ga ne puste da prođe. Prethodnih godina je sve bilo mnogo opuštenije, pa su novinari sasvim slobodno ulazili u bekstejdž i komunicirali sa muzičarima, što je ove godine svedeno na besmisleno strogo kontrolisane intervjue u hotelu Hajat.

Za ta dva dana nisam video nikoga ko je bio "strejt". Cene piva i drugih napitaka bile su pristojne za beogradske klubove, a mogli su se namirisati i drugi manje konvencionalni opijati. Raspoloženje je bilo na zavidnom nivou, mada se većina posetilaca zadovoljila stajanjem na jednom mestu i igranjem. Ovakav oblik masovne zabave zbog glasne muzike najčešće isključuje međusobnu komunikaciju, a vizuelni kontakt je otežan zbog gužve i osvetljenja. I pored toga što je par hiljada mladih ljudi bilo na jednom mestu, pitao sam se da li se neko smuvao s nekim koga je upoznao na ovom događaju. Verovatno ne, ali možda i grešim. Sve je ličilo na nekakav drevni ritual gde svi igraju oko vatre, u ovom slučaju DJ-a. A muzika? Prenosim par utisaka što sam pohvatao od ljudi koji se bolje razumeju… Riči je bio bolji nego u Herceg Novom… Zakucavao je prvih sat vremena a posle je puštao minimal koji je mnogo zanimljiviji… Karl Koks nije bio ništa posebno, ume on i bolje… E da, beogradski sleng je bogatiji za još jedan izraz. Kada je DJ dobar, kaže se da je oprao. Dakle, možemo zaključiti da je Riči oprao, a Karl Koks baš i nije. No, ovaj poslednji smisleno govoreći dvonožac bez perja dohvatao se, s vremena na vreme, mikrofona i mrmljao nešto u njega, što je publika koja ga apsolutno nije razumela pozdravila sa uzvicima odobravanja. To se kaže: dobro je komunicirao s publikom.

Bili to Guča, Beer Fest ili Lucky Strike Urban Experience, socijalna matrica je slična. Vole ljudi po Beogradu, kao i svugde, da se dobro provedu i naprave genocid nad svojim moždanim ćelijama pomoću što je moguće jeftinijeg piva ili već čega. Kao muzički događaj, prethodna izdanja ovog letnjeg mini-festivala su imala relevantniju sviračku ponudu, ali ovogodišnji je imao dosad najozbiljniji DJ lineup, barem što se tiče dve glavne zvezde. Pa sad, ko šta voli. Dobrim finansiranjem tj. jakim sponzorom, Lucky Strike Urban Experience uspeva da dovede velika imena savremene elektronske muzike u Beograd. A to ne može da bude loše. Kada bi samo bili malo lošije organizovani…