Mada se verovatno i ne čini tako, u savremenom arthaus filmu je zapravo primetno malo filmova o odrastanju; to ni ne čudi, jer, usled radioničarsko-konkursne kombinatorike, reditelji sve sporije i kasnije stižu do svojih celovečernjih prvenaca, a, s druge strane, prokrastinacija je ne samo među milenijalcima pustila preduboko korenje, te su ključni životni zaokreti nekako pregurani do zrelih godina. Ako tome dodamo i zahtev da se u fokusu nađu samo ona filmska ostvarenja koja su postigla osetan uspeh, koja su dobacila dalje od pukih festivalskih prikazivanja i oboda sveobuhvatnije distribucije, filmova tog soja ima zbilja malo. A još manje je onih koji su, povrh svega upravo izrečenog, i relevantni i podatni za iole podrobniju analizu.

Nedavno su pred širi filmski "auditorijum" stigla dva filma koji dosta elegantno i lako ispunjavaju sve narečene uslove; prvi od njih je poljski hit film Hejter, novi dugometražni film proliferičnog i sad već svetski priznatog poljskog sineaste Jana Komase. Zapravo, priča o Hejteru nekako zdravorazumski trebalo bi da počne znatno ranije; rikverc je ovde barem u nekoliko redaka pojašnjenja i nužan, jer Hejter je formalno gledano nastavak Komasinog prvog većeg uspeha, Suicide Room (mada, ako ćemo pošteno, veza između ta dva ostvarenja, uz sve simpatije za oba filma, deluje iznuđeno i nategnuto), a priča o Komasinom novom radu ne može biti potpuna i zaokružena bez ukazivanja ne samo na belosvetski uspeh, nego i na idejnu srodnost koju sa Hejterom dosta brzo očita Corpus Christi, ove zime i zvanično nominovan za Oskara za najbolji film sa neengleskog govornog područja). Naime, Corpus Christi je u žiži priče imao nasilju sklonog delikventa koji, čini se, iz iskrenih pobuda i poriva, čim mu se za to to ukaže prva prilika preuzme identitet novog sveštenika u zabačenom mestu u dubini teritorije današnje Poljske. Komasa je u tom svom prethodnom filmu izrazito vešto i filmski učinkovito preispitivao dosta toga od važnosti i u nekoj fiktivnoj univerzalnoj, antropološko-sociološko-psihološkoj ravni – koje su to opipljive granice slobode i slobode izbora u ipak striktno kodiranom društvenom poretku, kako živeti sa žudnjom usmerenom u pravcu novih i potpunijih, verovatno i poželjnijih i društveno uvažavanijih identiteta, sme li istina da bude prepreka na putu ličnoj sreći i emancipaciji, kako društvo hrani nerezonske ambicije i koliko daleko treba da ide u borbi protiv obmana, neodmerenijih sloboda… A sve upravo pomenuto zatičemo, mada u drugom kotekstu, i u najnovijem Kamasinom filmu nazvanom jednostavno Hejter (The Hater, u originalu).

Okosnicu Hejtera čini samozatajni, ali dovitljivi mladi provincijalac, koji, nakon prevare po pitanju autorstva seminarskog rada, biva izbačen sa Pravnog fakulteta, ali se prilično brzo nađe na novoj poziciji – poziciji plaćenog i tajnog bota više klase u PR agenciji, gde krupnim koracima i karijeristički prilično beskrupulozno krči put ka višim kotama, nošen i prećutanim ali jasno opaženim prezirom svojih varšavskih dobrotvora iz redova naprednije elite, ali i zaljubljenošću u njihovu problematičnu ćerku. Kako se sve zbiva u jeku trke za gradonačelnika ideološki očito pocepane i međusobno (doduše, tiho) zakrvljene poljske prestonice, junak Hejtera uskoro će zaplivati i u vodama političkih intriga, zavera, smicalica, kreiranja i prekrajanja javnog mnjenja zahvaljujući i bespućima i mračnim kutovima interneta. Da je Komasa manje ambiciozan autor, već ovo predočeno bi bilo sasvim dovoljno za dinamičan i događajima, podzapletima, motivima, temama i značenjskim implikacijima vidno bogat film, koji se, pritom, dotiče i pitanja kao što su društveni darvinizam danas i postoji li zbilja mogućnost iskoraka put boljeg, komfornijeg, ekonomski relaksiranijeg, cenjenijeg. Međutim, Hejter je sve to, kao i prilično uzbudljiv dramski triler, ali je na prvom mestu i priča o onom trenutku kada žudnja postane identitetska boljka i kosina, odnosno, kada predmet želje u ogromnoj meri krene da određuje pravac kretanja ka samozacrtanom i snevanom cilju, ma koliko ono isprva bio eluzivan i za samog sanjara.

Komasin Hejter, njegov Tomaš, nije samo sitna sociopatska karijeristička gnjida (kakvih je, uostalom, prepuna istorija svetske kinematografije), nego je i očekivani plod neutaženih a iz šireg društvenog konteksta promovisanih i nametanih žudnji. To njegov lik čini punijim i punokrvnijim, kao što i doprinosi sveukupnoj dramatičnosti ove razložno ispripovedane priče i o potrebi za tuđim potvrđivanjem uvek i svugde, potvrđivanjem koje uveliko transcendira grube granice ekonomskih klasa i ličnog finansijskog napretka. Baš kao što je je Eden fon Horvat u svojoj znamenitoj Omladini bez Boga (preveo Relja Dražić, objavila kuća Nojzac) primetio: "Uvek će biti vrednosti od kojih će neki ljudi imati više nego svi ostali zajedno. Više zvezdica na okovratniku, više prugica na rukavu, više ordenja na grudima, vidljivog ili nevidljivog, jer bogatih i siromašnih biće uvek, baš kao i glupih i pametnih." U skladu sa takvom postavkom lika je i estetizacija na planu snimateljskih rešenja – fizički neubedljivog Tomaša najpre spoznajemo i pratimo kao sitniju stavku unutar široko postavljenih kadrova, da bi, kako užas njegove pohlepe dobija na intenzitetu primat preuzeli detaljistički krupni planovi junaka koji to nikako ne može biti. Mačej Musialovski je, baš kao i Bartoš Bielenija u Telu Hristovom, izvrstan i zadivljujuće samopouzdan i sugestivan, uostalom baš kao što je Komasa i ovog puta, i to dosta brzo nakon ogromnog uspeha prethodnika, nanovo ponudio odličan i potreban nam film koji, je, doduše, mogao da bude i nešto kraći (Hejter se razmahao na gotovo 140 minuta).

Na drugom, ako ćemo pošteno, neznatnijem tasu imamo iznimno šarmantnu, duhovitu i prijatnu dramediju To, Bože, to (Yes, God, Yes), koju u stvari predstavlja istoimenu dugometražnu razradu hvaljenog kratkog (takođe igranog) filma iste autorke, Karen Mejn. Ona se i na polju dugog metra odlično snašla, a priča o sramežljivoj tinejdžerki koja se trudi da izbori koliko-toliko slobode i dašak svežeg vazduha pod utegama stroge katoličke zajednice u kojoj odrasta negde početkom ovog milenijuma, dobila je na punoći i zamahu. Tiho buntovna i naoko letargična Alis (u vrsnom tumačenju sve bolje i sve sigurnije Natali Dajer, poznate iz serije Stranger Things) utehu pronalazi u masturbaciji i seksi-četovanju sa neznancima, što će dovesti do primetnog identitetskog loma u njenoj mladoj duši na krupnim iskušenjima puti i slobode. Slično kao i u Hejteru, internet biva nekakav katalizator bitke za samosvojnost i disanje punijim plućima, s tim da Karen Mejn svesno zadržava priču i značenja ovog svog filma s ove strane ideološke neutralnosti.

Ustvari, To, Bože, to, uz sve svoje brojne kvalitete (fino iznijansiranu priču koja se dotiče i tihih užasa građanske uprizorenosti meritokratske podvrste, zanimljive likove u intrigantnim situacijama i životnim okolnostima, sveukupnu filmičnost i artikulisanost, nesporni šarm, lakoću komuniciranja i sa zahtevnijom i zrelijom publikom, par izvanrednih rešenja na planu dramaturgije i vladanja okoštalim dramaturškim i pripovedačkim obrascima i tropama) ipak u dobroj meri ostaje tipsko čedo svoje fele – umešno skockan, i pitak i mudar mali američki indie film koji će svojoj autorki svakako uskoro otvoriti neka nova vrata. Formalno, ovom filmu se nema šta zameriti, naravno, ako kao teško premostivu datost uzmemo njegov budžetski okvir, i premda u njemu nema ničega zbilja prevratničkog, gledaoce može da podseti da je film i dalje moćno emancipatorsko oruđe, čak i ako to pitanje svedemo strogo na filmske autore skorije priodošlih naraštaja. Sve to nam onda posledično pokazuje da se iz svoje kože ipak nekako i u barem određenoj meri može. Naravno, uz izvesnu cenu.