Holandija je bogata, srećna, tolerantna, liberalna, emancipovana; ljudi su slobodni i ravnopravni, kao pojedinci i kao pripadnici grupa i kolektivnih identiteta, recimo rodnih; parovi su tako srećni a porodice tako harmonične da Holanđani, poznato je, nemaju zavese na prozorima: zavese su potrebne onima koji i nešto da sakriju, a šta bi, zaboga, Holanđani mogli poželeti da sakriju? Naprotiv, mogu samo poželeti da pokažu…

Tako otprilike, i jedva preterujući, glasi poluprijatan i poglup "pozitivan" stereotip o zemlji koja, fakat, jeste kolevka mnogih sloboda, često utemeljenih još pre razvikanijih Engleske, Francuske, Amerike. Ali, književnost počinje tamo gde stereotipi utihnjuju; ona je i dalje najbolji, najprecizniji, najosetljiviji seizmograf treptaja i drhtaja one duboko zapretane ljudskosti, ogoljene i same, lišene zaštite uopštavajućih fraza. Ona je po svojoj dubinskoj naravi uvek "egzistencijalistička": pokazuje da je čovek, uvek i svugde (ma koliko se ugodnost ili neugodnost "spoljnih okolnosti" i te kako razlikovali) brutalno bačen u svet i ostavljen da se, manje ili više sam, batrga ka smrti nastojeći da, ako je ikako moguće, u međuvremenu ugrabi koji tren radosti i grumenčić smisla.

Tomi Viringa (Tommy Wieringa, 1967), jedan od vodećih savremenih holandskih pisaca, premijerno stiže pred srpsku publiku romanom Lepa mlada žena (prevela Ivana Šćepanović; Booka, Beograd 2018). Njegov protagonista Edvard Landauer, čuveni virolog koji je ranu slavu stekao istraživanjem AIDS a, a zatim zablistao proučavanjem ptičjeg gripa, ima "sve" u životu, uključujući i povremene, nestalne veze, ali će ipak poželeti da se "smiri" vođen strašću, prerastajućom u ljubav, prema znatno mlađoj lepotici Rut, koja će postati njegova žena. Veza se razvija ne može bolje – uprkos ponekom znaku upozorenja… – i klizi ka "bračnom smiraju", generacijska razlika ne čini se nepremostivom preprekom, baš kao ni osetna disproporcija u intelektualnim, hm, kreditima dvoje budućih supružnika. Posle peripetija oko začeća na svet stiže i Moris, njihov sinčić. Sve je, dakle, tu, svi preduslovi za srećan život iza nepostojećih zavesa…

Osim što ništa ne ispadne onakvim kakvim se u prvi mah učini. Međusobna strast se polako hladi, Edvard oseća veću privlačnost prema "objektivno" daleko manje seksepilnoj koleginici (s kojom stupa u nikuda vodeću vezu), supružnici se sve više udaljavaju, to jest, ne: samo na površinu izbijaju sve razlike koje su ih "objektivno" oduvek delile. Rut je osoba ne baš čvrstih i u bilo kakvom ozbiljnom proučavanju utemeljenih znanja, ali zato vrlo čvrstih ubeđenja i lajfstajlova (dakako, etičkih, poput vegetarijanstva, kojem će i Edvarda privesti pre nego što ovaj shvati da se zauvek oprostio od omiljenih kotleta), dakle nešto kao tipična pripadnica globalne milenijalne zajednice površnih i narcisoidnih sajber aktivista i moralista, a Edvard u tom kontekstu sve više deluje kao kakav modernistički dinosaurus iz umrle ere racionalnosti i staromodne odgovornosti…

Hoće li bar dete kako-tako zakrpiti, ako ne i premostiti te zjapeće jazove? Avaj, mali Moris najveći deo svakog svog dana posvećuje besomučnom plakanju, i to nikako ne prestaje; Edvard predlaže konsultacije s lekarima, Rut je za "alternativnije" metode, i to tako ide sve dok Lepa Mlada Žena ne zaključi besprizivno da je dečakov otac, samim sobom i svojim prisustvom, zapravo uzročnik svih detetovih problema. Ali, kako, zaboga?! Tako što dečak nekim misterioznim čulom oseća da ga njegov otac "zapravo nije želeo". Edvard biva prvo sateran na sprat kuće, a posle bogme i iz kuće…

Lepa mlada žena kratak je roman koji se čita u dahu, prijatno iznenađujuće odvažna i radikalna vivisekcija položaja savremene, emancipovane muškosti u epicentru najrazvijenijeg i rodno najkorektnijeg dela sveta. Pisac uočava i sjajno, lucidno, duhovito demontira nedomišljenost i pomodarstvo tako postavljenog Vrlog novog sveta, a da pri tome ni u jednom momentu ne zaziva nostalgično neki bivši svet, onaj patrijarhalne dominacije: taj je propao jer nije valjao, jer je bio duboko nepravedan i neodrživ. Ali Viringa, kao bespoštedno lucidni opservator, uočava bizarne, iritantne ili čak opasne šupljine poretka stvari u kojem savremena muškost još traži svoje pravo mesto. Fantastično kompaktna, komprimovana romaneskna bomba na jedva sto i frtalj stranica i, nadajmo se, tek prvi u seriji Viringinih romana na srpskom.