Navikli smo da je Bemus samo još jedan od oktobarskih festivala, do pre nekoliko godina čak i vrlo diskretan. Ove godine je drugačije. Njegovo održavanje je ozvaničeno čak i pre nego što je počeo. U Bitefovom terminu, sa podnaslovom "Bemus pre Bemusa", prikazana je predstava Poslednji pejzaž Jožefa Nađa zato što se ispostavilo da odgovara i pozorišnom i muzičkom festivalu. Tako je nametanjem priče o prožimanju teatra i muzike Beogradu nametnuta i svest o prisustvu Bemusa. Zatim je počelo da se priča o prvom dolasku Baletske trupe Morisa Bežara u Beograd povodom zatvaranja Bitefa a otvaranja Bemusa, ostvarenom zahvaljujući zajedničkom novcu ova dva festivala i inventivnosti njihovih selektora. Taj događaj je, razumljivo, bio povod nagađanja o eventualnom budućem nastavljanju Bemusa na Bitef uz, naravno, sve moguće razloge "za" i "protiv".

Ovom neplaniranom i nenamernom marketinškom potezu, nastalom kao posledica prirodne bliskosti pozorišne i muzičke umetnosti, pomogle su i nagrade Bitefa: i Specijalna nagrada i Politikina nagrada dodeljene su predstavama čija je osnova opera, odnosno balet. "To znači da je uočena vrednost projekata koji su ivični, što takođe potvrđuje i da je naša koncepcija spajanja predstava i fizičkog naslanjanja dva festivala ispravna", kaže Ivana Stefanović, selektor i umetnički direktor Bemusa.

OKTOBARSKA PONUDA: Po sadržaju, čime je ovogodišnji Bemus uočljiviji u javnosti od prethodnih? "Naš festival se održava u oktobru, isto kad i Bitef, Radost Evrope, Oktobarski salon i Sajam knjiga, pa u ovako velikoj ponudi treba održati publiku a posebno dobiti novu", kaže Ivana Stefanović. Podseća da je "sadašnji Bemus morao da opovrgne dve nasleđene etikete: konzervativnog festivala i festivala čiji program nije profilisan već liči na zgusnutu beogradsku koncertnu sezonu". Tragajući za putem kako da promeni mišljenje o Bemusu, došlo se do ukusa sadašnje publike. "Od vremena kada je Bemus počinjao pre 38 godina pa do danas, muzička publika se raslojila tako da u okviru svoje ljubavi prema muzici razni ljudi vole razne stvari", kaže Ivana Stefanović. "Mislim da sve te njihove afinitete treba da objedini Bemus. Zato pokušavam da svakom omogućim da čuje deo koji voli: i klasičnu operu, i modernu muziku, etno, i hor, i naravno klavirski koncert." Poklonike etnozvuka će, očekuje Ivana Stefanović, okupiti Etno polifonija Ansambla Vujčić i pevačice Marte Šebešćan, a za ljubitelje pijanističkih bravura izabrani su duo Lidija i Sanja Bizjak, i Nelson Freire. "Pokušali smo da program bude čvrsta slagalica, odnosno da elementi koji je čine budu različiti, ali da slika koju oni daju bude u čvrstom ramu. Taj ram treba da ujedini različite ljubavi publike. Mislim da ne treba posebno da pominjem mladu publiku koju shvatam kao imperativ, kao zahtev za novim programskim pristupom. Jedan kolega iz Zagreba koji je gledao predstavu Jožefa Nađa iskreno se iznenadio brojem mlade publike u sali. Takođe, nije bilo teško primetiti da su među šest i po hiljada ljudi koji su došli da vide Bežarov balet većina bili mladi. Kako mogu da ne vodim računa o njima?"

ŽIVA MUZIKA: Do kraja Bemusa preovladavaće velike muzičke forme, veliki naslovi, brojni ansambli. Na neki način, indukovala su ih tri jubileja: Mocarta, Mokranjca i Šostakoviča. "Šostakovič je pisac mnogobrojnih simfonija i opera, naravno da on ima i kamernu i solističku muziku, ali je poznat po obimnim delima. Zato je na programu njegova Simfonija br. 6 u H-molu, u izvođenju Beogradske filharmonije, i zato njegova opera Katarina Izmailova, premijera Opere Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Mocart je neko čija je sva literatura na ovaj ili onaj način opera, pa otud Don Đovani, premijera Opere Narodnog pozorišta iz Beograda koju Bemus nije dugo video, plus prva i poslednja njegova simfonija koju će izvesti solisti Minhenske filharmonije, odnosno Hor i Simfonijski orkestar RTS-a. Mokranjac je kompozitor pre svega horskih kompozicija, prezentovaće ih hor desetak horova, ukupno 450 pevača. Hteli smo da pokažemo da je njegova muzika deo repertoara naših horova, da je on još uvek živ. Zato smo taj program (scenario i režiju potpisuje Boris Miljković) nazvali Mokranjac – Nova akcija. Publika voli velike naslove, i ja sam zadovoljna, pogotovo što smo sve to organizaciono uspeli da izvedemo."

Iluminacija za orkestar, Konji Sv. Marka Isidore Žebeljan, premijerno izvedena na Venecijanskom bijenalu, srpsku premijeru ima na Bemusu. Isidora Žebeljan je jedini savremeni domaći kompozitor na Bemusu. "Zagovornik sam da se srpski kompozitori izvode onda kada stvaraju. Ko će da nas slavi posle, to je odgovornost budućih generacija. Smatram da jedna takva kompozitorska veličina mora da dobije svoje mesto odmah, a ne kad bude bila akademik ili već nešto slično. Isidora Žebeljan je autor koga mi moramo da pratimo. Ona ne može da gradi karijeru izvan Srbije a da mi tome ne prisustvujemo."

Koliko i da li Bemus menja muzičku scenu? "Da, menja. Svako novo izvođenje je novo čitanje klasike, a to nije mala stvar. Muzičke partiture nisu nikakva zakucana stvar, nijedan pojam iz muzike nije stavljen u kalup i naliven betonom jednom zauvek. Svako vreme ima prava na svoje interpretacije i zablude, tako je muzika živa." I na svoje ljubavi, što treba poštovati.

Bitef i Bemus – Moris Bežar u Beogradu: zavodljiva teatralnost

(FREDI MERKJURI I AMADEUS MOCART: Ballet for life)

Prvo gostovanje trupe Morisa Bežara, koreografske ikone XX veka, i njegovog popularnog komada Ballet for life, spajajući Bitef i Bemus, moglo je privući kako ljubitelje plesa ili Mocartove muzike tako i posetioce fashion weeka, ali pre svega obožavaoce britanskog spektakl-roka oličenog u muzici grupe Kvin. Glamurozan kakav jeste, ovaj balet kao da nije ni imao ozbiljnu nameru da koreografski ukroti temperamentni ritam muzike Kvina, pa predstavom dominiraju hitovi ove grupe i koncertna atmosfera Live Aida.

Ideju za Ballet for life Bežar je našao u odavanju počasti velikim umetnicima koje je voleo i koji su umrli mladi. To se najpre odnosi na Dona Horhea, njegovog dugogodišnjeg igrača i ljubavnika, i Freda Merkjurija, pevača grupe Kvin. I Horhe i Merkjuri umrli su od side u svojoj 45. godini. U čast Mocarta, koji je takođe umro veoma mlad, Bežar je u svoj balet uveo i odlomke njegove muzike. Iste godine (1997) kada je bila premijera Ballet for life, mada posle nje, ubijen je dizajner kostima ove predstave, slavni modni kreator Đani Versaće tako da je ovaj balet ujedno odavanje počasti i njemu. Suprotno od onoga što bi se iz ovakvog rezimea moglo zaključiti, Bežar u svom baletu naglašeno slavi radost, život, iznad svega ljubav, a kada pominje smrt ona je neminovno povezana s ljubavlju, ili, simbolično, to su dva tela koja u zagrljaju plešu valcer.

U predugačkoj kompoziciji koreografskih slika izdvaja se njih nekoliko. Bežar predstavu počinje pesmom Freda Merkjurija It’s a beautiful day i masovnom scenom u kojoj se igrači otkrivaju ispod belih plahti, ustaju i počinju koreografski oskudan – ali, veseo i živahan ples. Sledi muzička balada posvećena večitoj ljubavi dok se na sceni pojavljuju dva naga tela zaljubljenog para u samrtničkom grču i na bolničkim kolicima. Jedna od najupečatljivijih scena, kao i prethodna verovatno posvećena žrtvama side, jeste kada uz Mocartov Rekvijem u omalen ograđen prostor ulaze jedan po jedan 16-18 muških igrača izvodeći svoj ples smrti, bespomoćno želeći da izađu odatle. Na kraju im se pridružuju Horhe i Merkjuri, na vrhuncu svoje slave. Horheu u čast, publika i igrači zajedno gledaju dokumentarni snimak njegovog fantastičnog, dirljivog plesa, ali uz koji nikako ne ide "do daske odvrnuta" I want to break free. Završnicu čine Show must go on i ista masovna scena kao na početku, samo što igrači sada leže na podu i pokrivaju se belim plahtama.

Jedno od prvih iznenađenja sa ove predstave je to što draperije i kostimi nemaju uobičajenu pozorišnu kreativnost, već su skupoceni i modno stilizovani. Zahvaljujući kreacijama Versaćea, njegovom dizajnu tekstila i neobičnim spojevima mode i pozorišta, Ballet for life ima karakteristike i plesne modne revije. Kao drugo iznenađenje, delovi Mocartovih kompozicija deluju previše spiritualno u poređenju s direktnim porukama rok pesama, a u muzičkom smislu takva kompilacija može zvučati i neprijatno. Koreografa Bežara pronalazimo najviše u njegovoj sklonosti ka teatralnosti i bogatom iskustvu s publikom, što sve zajedno treba da nadomesti koreografsku slabost ovog baleta. Teatralnost u Ballet for life, naročito u scenama kada su Horhe i Merkjuri u zenitu slave, može biti i smešna, u svakom slučaju predstavlja manjkavost. Međutim, iskusni Bežar će istu tu teatralnost, uz pomoć nekoliko originalnih ideja, tako "zamesiti" i učiniti zavodljivom da će na kraju svu publiku dići na noge.

Među naletima živahnog ritma masovnih scena, klasično-neoklasične igre i upadljivih modnih dezena, igrači su ipak ti koji su najviše opravdali očekivanja. Da bismo razumeli izvestan Bežarov kontinuitet kada je o igračima reč, treba imati u vidu i njegove ranije radove. Nama je uvek najzanimljiviji Bolero (1960) koji je Bežar kreirao inspirisan našom balerinom Duškom Sifnios i u kome je ona prvih nekoliko godina igrala glavnu ulogu. Strastvenost ritma tela, što je proslavilo i taj balet i Dušku Sifnios, i danas važi kao kvalitet na osnovu koga se prepoznaje igrač Bežarove trupe.

Ivana Milanović