U industriji masovne zabave među retkima koji su po dostizanju komercijalnog vrhunca izabrali pravu stranu u večitoj popkulturnoj borbi passion/fashion (strast/moda), Šinejd O’Konor, nažalost, stigla nam je tek sad, izudarana životom, svojeglavo plaćajući svoje račune. I jugoslovensku publiku osvojivši (licenciranim, Ensign/Chrysalis) početnim albumima The Lion And The Cobra (debi, ‘87. s hitićem Mandinka) i naročito prekrasnim, mudrim I Do Not Want What I Haven’t Got (‘89) sa svetskim hitom, Prinsovom pesmom Nothing Compares 2 U, ćelava i ženstvena pevačica je svoj brzi uzlet sama slomila napenalivši katoličanstvo gore nego Da Vinčijev kod mnogo kasnije. Njena mladost (r. ‘66) i dar, pre svega divan glas – dirljivo peskiran, nečuven još od najboljih dana Grejs Slik (Jefferson Airplane) naovamo – i zanimljive, kvalitetne sopstvene pesme oporavili bi se i od sudara s papskim autoritetom, no Šinejd je temeljna pitanja crkve/religije, identiteta, polnosti/seksa, pobačaja nastavila da postavlja gotovo nepristojnom jednostavnošću i otvorenošću, s pozornice, kroz intervjue i u TV nastupima, kako se od pop zvezde i još irske katolikinje uopšte ne očekuje. Najblaže rečeno.

Utoliko nije čudo, pošto je zabrljala u očima SAD javnosti, da su ostvarenja Am I Not Your Girl? (standardi, ‘92) i Universal Mother (‘94) ostala na silaznoj putanji. Rastrzano detinjstvo i ozbiljna nevolja u odrastanju nastavili su se šutiranjem diskografske industrije po cevanicama, a zauzvrat je Šinejd od milionskih tiraža i brojnih saradnji s najvećim zvezdama pri kraju XX veka, spala na opskurne etikete i takoreći samizdat u novom milenijumu, mada njeni albumi svakako zaslužuju bolje. Dva braka možda nisu najsjajnija strana njenog života, ali četvoro dece (samo jedno iz venčane veze) verovatno jesu; otud majčinstvo kao dominantna tema i stilska figura njenih pesama.

Na kratkoj turneji po jugoistočnoj Evropi, pre povratka na Zapad, gđa O’Konor prošla je i kroz ostatke Jugoslavije. U suorganizaciji HMK Musica i beogradskog Sava centra, njen koncert otvorio je ovosezonski Summertime Festival. Novinarima se predstavila ulično-neobavezno odevena, nepredvidljivo obična/normalna, divnog i ne baš nežnog govornog glasa. Iako u našim prodavnicama postoji samo kompilacija So Far…The Best Of (‘97, Chrysalis), izuzetna Collaborations (2005, EMI) i sad luksuzno reizdat I Do Not Want… (sve, Dallas), više od 1500 posetilaca (ulaznice 2300-2900 din.) okupilo se u Velikoj dvorani SC-a. Odevena kao i pred novinarima, Šinejd je nastupila u niskobudžetnom, gotovo unplugged, ali nikako tezgaroškom izdanju, praćena samo pijanistom/klavijaturistom Kieranom Kielijem i sedećim, lagano amplificiranim gitaristom Stivenom Kunijem.

You Made Me The Thief Of Your Heart (‘93. iz filma U ime oca) odbljesnula je njenu slavu, a Three Babies takođe je toplo dočekana, kao i potom rasute numere s I Do Not Want… (Black Boys On Mopeds, biseri Emperor’s New Clothes i Last Day Of Our Acquaintance). Između, novije This Is To Mother You i What Doesn’t Belong To Me jednako su vodile razvođem irskog folka i mlađih severnoameričkih kantautorki, bez osvrta na dive World Music stasale u međuvremenu. Thank You For Hearing Me izazvala je prve ovacije, no šteta da u ovoj postavi Šinejd ne iskazuje svoje kvalitete u pevanju bržih/žešćih numera. Svejedno, njen gnev nije ugašen tugom, niti je odustala od borbe i stavova koji joj se nikako nisu isplatili.

Kuni i O’Konor, oboje bosonogi, doslovno posle svake pesme "presvlačili" su gitare, ona fendere za tihu pratnju. No, goloruka je izvela božanstvenu Nothing Compares 2 U, Šinejd koja greši ispravno kao retko ko, krhka i žilava, potresna i proživljena. Malo šta posle sat i četvrt ovakvog koncerta, naročito nakon klasične baklje-pesme kao Nothing Compares… može dodati utisku, ali na bis Šinejd O’Konor zakucava poslednji ekser u kovčeg pesama o ljubavi i smrti, akapela verzijom I Am Stretched On Your Grave.