Primer u svetu višestruko nagrađivane i stalno izvođene savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov (1970, Novi Sad) impresivan je pokazatelj snage uma, duha, talenta i čovekoljublja u sudbonosnim situacijama. Na stranu to što njena umetnička priča uopšte nije još jedan iseljenički blues – pre radosno koračanje uzbrdo kroz čudesnu faunu i floru zvukova ka ličnoj samospoznaji. Aleksandra Vrebalov studirala je kompoziciju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a magistrirala 1996. godine na Konzervatorijumu u San Francisku i doktorirala 2002. na Univerzitetu Mičigen. Navesti tek probrana dela iz njenog stvaralačkog opusa, čini već nezamislivo dugačak niz, a kako vreme odmiče, on postaje samo još bogatiji i izuzetniji. Ista stvar je i sa uglednim umetnicima poput Kronos kvarteta i koncertnim dvoranama širom planete u kojima se pomenute kompozicije sviraju – apsolutni profesionalni vrh. U vreme korona virusa, rad Aleksandre Vrebalov tako nije zastao ni za dlaku, niti se uvukao u sebe. Baš naprotiv.

"VREME": Još uvek nam u ušima odzvanja fragment iz vašeg dela Antene, premijerno u svetu predstavljenog 14. aprila na Jutjub kanalu slavnog Kronos kvarteta, i to usred najžešćeg naleta zaraze dosad još nepoznatim virusom. Ovo delo originalno je trebalo da ima sasvim drugačiju budućnost – kako ste ga isprva zamislili, razvijali?

ALEKSANDRA VREBALOV: Ova narudžbina klivlendskog Muzeja jedna je od najlepših koje sam do sada dobila. Pitali su me da napravim novi komad inspirisan muzejskom kolekcijom i dali mi mogućnost da radim šta želim. Osećala sam se kao da sam dobila dozvolu da zagnjurim u ogromnu škrinju sa blagom i istražujem zvuk najvrednijih objekata mašte i intelekta kroz istoriju čovečanstva.

Za vreme inicijalne posete Muzeju istraživala sam kako je, u zavisnosti od postavke eksponata, organizovano vreme, i istorijsko i trenutno, i kako to utiče na kretanje energije kroz zgradu – gde se ljudi zadržavaju, gde požure, gde su zgusnuti ili raštrkani. Shvatila sam da Muzej mogu da pretvorim u ogromnu muzičku kutiju, na način kako ga ranije posetioci nisu doživeli. Kretanje publike kroz muzejski prostor i lični izbor pravca i brzine kretanja definisao bi jedinstven zvučni doživljaj za svakog pojedinca. Baš kao i u životu.

U zatamnjenoj vizantijskoj galeriji pokazali su mi Bogorodicu nežnosti iz 15. veka. Njen zlatni odsjaj i prepoznatljiva ikonografija zagrljaja sa prislonjenim obrazima, podsetila me je na kuću. Posle više od 20 godina života u SAD, sve češće me okupiraju teme vezane za period formiranja bazičnih vrednosti i tog prvobitnog identiteta, pre iseljenja. Za istim, imaginarnim stolom u mojoj svesti sede heroji narodno-oslobodilačke revolucije – baba i deda čijem se tragičnom idealizmu divim, uz pretke koji su u talasima seoba stigli do Velikokikindskog distrikta i Mohača, noseći sa sobom svoje ikone. Uz ikone sam odrastala, ali ne i uz institucionalizovanu religiju. Odrasla sam u duhu levičarstva. Dobila sam ime po predratnom komunisti, kasnije Titovom bliskom saradniku, kom je majka mog oca – revolucionarka Vera Gucunja – pomogla da pobegne iz političkog zatočeništva u predratnom Beogradu. On je u znak zahvalnosti brinuo o mom ocu, ratnom siročetu, jer su baku i dedu ubili četnici, a ja sam dobila ime Aleksandra.

U kontekstu tih odnosa i istorije porodice sa očeve strane, ritualna dimenzija naših kućnih ikona nije bila aktivirana. One su bile vredne kao deo tradicije, uvek gledane iz istorijske ili estetske perspektive, baš kao i u Muzeju u Klivlendu, ali nikada kao portali ka sferi čuda i isceljenja, toj dimenziji koju im daje vera.

Zvučni pandan vizantijskoj ikoni je vizantijski napev, i obe ove, dva milenijuma stare forme, u vizantijskoj tradiciji smatrane su portalima u duhovnu sferu. Napevi nisu pesme, nego zvučni kodovi prenošeni horom koji je uključivao sve prisutne, bilo da su muzičari ili ne. Ovo me je nadahnulo da komad napravim za 60 pevača koji svi drže jedan ton, inspirisani vizantijskim isonom, rasuti po celom Muzeju. Iz vizantijske galerije klivlendskog Muzeja, na toj zvučnoj podlozi, tri monaha poju originalne vizantijske napeve, da bi se tokom večeri svi učesnici, i dalje držeći ison, polako sabrali u veliki atrijum Muzeja, okružili publiku i izveli finale Antena.

Moja veza sa vizantijskim napevom je lična, preko poseta manastiru u Kovilju pored Novog Sada, u kom dvadesetak monaha neguju tradiciju vizantijskog pojanja kroz dnevne liturgije i horske nastupe. Tokom godina imala sam privilegiju da slušam vizantijsko pojanje u liturgijskom kontekstu, u tom autentičnom manastirskom okruženju. Ovaj dugogodišnji kontakt pun blagosti i poštovanja inspirisao me je da spojim ikonu Bogorodice nežnosti u Klivlendu sa napevom iz istog perioda, koji nije ni rekonstrukcija ni dekonstrukcija, nego original kom spletom životnih okolnosti imam pristup. Manastir u Kovilju jedan je od retkih živućih izvora vizantijskog pojanja u našoj sredini. Htela sam da tu neuhvatljivu duhovnu silu ikone aktivira prisustvo onih koji su svoje živote posvetili molitvi baš u toj tradiciji, da je ponovo ožive na način kako niko od nas, običnih posetilaca Muzeja, to ne bi mogao – zvukom uz koji je poslednji put bila živa.

Na koji način se zatim ovo vaše delo u novim okolnostima zapravo realizovalo?

Par nedelja posle objave pandemije javio mi se Dejvid Herington, violinista Kronos kvarteta. Naša saradnja datira još iz 1990-ih, napisala sam više od deset komada za njih i poverenje koje smo godinama gradili najčešće se manifestovalo u kriznim situacijama, poput ličnih ili profesionalnih raskršća. Suočeni sa otkazivanjima koncerata i projekata koji su suština našeg delovanja, zatvoreni u kuće posle decenija aktivnosti i putovanja – a Kronosi ove godine slave 47 godina postojanja – razmatrali smo u tom razgovoru kako dalje. Naučeni da sviramo, pripremamo muziku i delimo je sa publikom takođe u zajedničkom fizičkom prostoru, sada zbog izolacije i zabrana postavilo se egzistencijalno pitanje – šta je ostalo i šta će biti od naše vokacije muzičara-nomada, od naše ideje o misiji, o identitetu koji smo izgradili i kom smo, najdirektnije rečeno, i živote posvetili. Rešili smo da pokušamo da uradimo novi komad, da održimo probe svako iz svoje kućne izolacije, i da ga sklopimo i premijerno objavimo preko interneta. Hteli smo da to bude što pre, dok smo svi, globalno, još zatvoreni i u sličnom preispitivanju oko nepredvidive budućnosti. Ponudila sam da aranžiram odlomak iz Antena. Mislila sam kako bi spajanje te dve institucije, Kronosa i Muzeja, bilo na opštu dobrobit, jer su svi vapili za nekim novim sadržajem. Horske deonice raspisala sam za kvartet, koji je pratio pojanje monaha Jeroteja. Inače, Kronos kvartet i koviljski monasi divno su sarađivali pre nekoliko godina na mom komadu Beyond Zero, i već su nastupali zajedno u Karnegi Holu, u Palati Esterhazi u Ajzenštatu, i kod nas u Sava Centru i u Novom Sadu.

Proces stvaranja u karantinu bio je obeležen ljubaznošću i podrškom u tom novom momentu za sve – od stvaraoca, do izvođača i prezentera. Najdirljiviji mi je bio momenat na probi preko Zooma – niko nikoga nije čuo, a svi su svirali i brojali, sa gotovo opipljivim fokusom, da bismo na kraju shvatili kako preko Zooma nikada nećemo uspeti da sklopimo komad. Na kraju se svako sam snimio, bez toga da čuje ostale deonice, a potom smo Jovan Obradović Špira i ja izmontirali snimke. Sve se dešavalo na sedam lokacija, umesto na jednoj. Komad je objavljen na Jutjubu kao prvi Kronosov nastup iz karantina.

Virus kovid 19 za kratko vreme je od nas načinio sasvim drugačije ljude. Kakvu promenu ste tokom prethodnih meseci primetili najpre kod sebe, kao ljudskog bića i umetničke kompozitorke? Da li su se preinačile ne samo svakodnevne navike, već i načini razmišljanja i reagovanja i kod nekih drugih ljudi i kolega koje poznajete?

Za mene su dva meseca u izolaciji bila period preispitivanja ličnih vrednosti, dnevnih pokušaja da budem kreativna, nekad manje, nekad više uspešnih. Stigla sam sredinom marta iz Njujorka, kada je ozbiljnost situacije bila već očigledna. Teško su mi pali ovi meseci u samoći, najviše zbog nedostatka fizičkog kontakta sa drugima, na gotovo animalnom nivou – da još nekom kuca srce u istom prostoru. Čak sam u nekoliko navrata pomislila kako naše fizičke funkcije, poput krvotoka, pulsa, disanja, mnogo uhodanije funkcionišu kada postoji zbir istih aktivnosti u okruženju. Možda je ovaj aspekt karantina ostao neprimećen kod ljudi koji žive sa drugima. U redovnim uslovima inače mnogo vremena provodim nasamo, ali ipak uvek postoji neka dnevna razmena. Ovo je bilo drukčije i taj nedostatak fizičkog prisustva drugih manifestovao se kao tuga, ponekad kao strah da – ako se ne fokusiram na disanje – možda neću disati. Znam da kao izraziti empata imam osobinu da lako apsorbujem energiju okruženja – bez distrakcija, bez dnevnih obaveza, mislim da je mnogo nas upijalo kolektivni strah od neizvesnosti, bolesti, prizore smrti koji su stizali sa cele planete. Istovremeno, imam sreću da mogu da radim i u teškim momentima – i rad mi je često bio spas. Neki moji poznanici kompozitori proklamovali su na društvenim mrežama da za vreme karantina neće ništa stvarati, neki poput mene u kreativnosti su videli mogućnost da se izraze u okolnostima u kojima smo bili ograničeni u svemu. U meni je ovo krizno vreme podstaklo stvaranje, jer verujem u moć muzike da poboljša teške situacije. Imala sam osećaj da nas je sve život vodio i opremao baš za ovaj trenutak totalnog kolapsa struktura, kakvim smo ih znali, i da ono što radimo najbolje, a to je u mom slučaju komunikacija preko muzike, treba da pružimo i sebi i drugima.

Kako ste uglavnom provodili to svoje karantinsko vreme, a koje nove mogućnosti vidite sada sa ukidanjem mnogih doskorašnjih restrikcija?

Prvi put sam posle 15-ak godina u kontinuitetu na jednom mestu 3 meseca. Uviđam da je tema ove nove faze da se živi i razmišlja lokalno. Globalne razmene su moguće preko interneta, i divno je što možemo da na taj način održimo kontinuitet. Ne znam gde vidim nove mogućnosti. Mislim da još uvek pokušavam da preradim iskustvo kroz koje smo prošli. Sigurno je da će moje lokalno angažovanje biti veće, jer tu sam, a divna američka izreka kaže – moraš da cvetaš tu gde si posađen. Inače, uspela sam da za vreme karantina dođem do saksija petunija, i od toliko slobodnog vremena na raspolaganju da ih negujem, one su se pretvorile u šarene slapove na balkonu. Nisam nikada pre odnegovala tako divno cveće.

Zdravlje planete Zemlje sve nas u ovom času specijalno obavezuje. Nedavno ste osmislili jedan globalni projekat i u njega pozvali sve kreativne i za budućnost našeg sveta zabrinute ljude kao učesnike. Na koji način ste došli do svoje Sound Earth zamisli i kako vam se, nakon njegove prve faze, čini ovo aktuelno iskustvo?

Sound Earth je nastao iz potrebe da budem sa drugima dok smo u policijskom času, svako iz svog prostora, da ne pričamo, da ne razmenjujemo informacije, da se čak jedni drugima i ne predstavimo, nego da se ujedinimo oko nečeg jednostavnog i pristupačnog za sve. To nešto bio je jedan ton. Zamislila sam da se tokom 12 dana u kontinuitetu okupljamo uvek u isto vreme i sviramo ili brujimo jedan ton. Taj ton su uvodili moji razni prijatelji – među njima novosadski TAJJ Kvartet, Miloš Nikolić na kavalu, Nikola Sekulović – basista Demolition Group i Laibacha, kao i Amin Mokdad, moj prijatelj Iračanin, sa kojim sam boravila na sirijsko-turskoj granici radeći sa decom izbeglicama. Amin je violinista i aktivista koji se muzikom suprotstavljao ISIL-u u Mosulu, zbog čega je bio mučen i kažnjavan. Bilo mi je stalo da svako od njih doprinese toj virtuelnoj muzičkoj situaciji svojim duhom i vrednostima, jer je po meni glavni zahtev ovog vremena, u kom smo i bukvalno i figurativno oboleli, pojedinačno i kolektivno – isceljenje. Isceljenje zvukom poznato je u svim starim civilizacijama. Događaj koji sam planirala da se dešava 12 dana u kontinuitetu, trajao je 40 dana, jer ljudi nisu želeli da prestanu da se okupljaju. Bilo nas je iz Novog Sada i Beograda, iz San Franciska i Njujorka, Berlina, Moskve, Bagdada, sa Kipra. Spojili smo se svakodnevno kroz zajedničku frekvenciju, da jedni drugima i našoj planeti pošaljemo signal da smo tu, svesni, dobronamerni, i da smo ipak povezani bez obzira na fizičku razdvojenost i razlike u vremenskim zonama, veri, starosti, ili političkim ubeđenjima. Starosni raspon učesnika bio je 80 godina. Držeći jedan ton 5-10 minuta, mi smo se u simboličnom smislu složili oko višeg, apstraktnog cilja – da nadjačamo frekvencije straha i bolesti, ali i da svakodnevno ostvarimo jedan kratak struktuirani momenat u inače amorfnim danima karantina. Sound Earth će imati sledeće okupljanje za par nedelja, raduje me pomisao da ovo zajedničko stvaranje muzike na jedan demokratski i nenametljiv način i jeste moje suštinsko, najelegantnije područje delovanja kao kompozitorke. Tu mislim na stvaranje osnovnih uslova da se povežemo kroz frekvenciju, da proširimo lično iskustveno polje, da stvorimo zajedno dobru energiju i radost, da kroz susret sa nepoznatim drugima razmenimo lepotu što nas onda približava i celoj ljudskoj porodici.

Živite već dugo u SAD, prisutni ste i ovde u svojoj domovini, a putovali ste doskora čitavim svetom. Koji je značaj klasične muzike danas širom planete, po vašem mišljenju, a kakav je unutar nje status savremene muzike, uključujući i vašu?

Kategorizacija muzike po stilovima i pravcima iz mog ugla, kao stvaraoca, nije toliko bitna. Verujem da je neophodna muzikolozima ili producentima da bi pomoću takvih kategorija olakšali svoj rad, u smislu da se nešto bolje razume ili imenuje za druge – kao kada vidite novu biljku, pa je opišete poredeći je sa onim što vam je poznato od ranije. Ali u kontekstu XXI veka, što je rad zanimljiviji, teže ga je staviti u kategoriju. Moja putovanja i saradnja sa muzičarima čije se delovanje proteže od samoukog etno-muziciranja – kakav je moj rad sa muzičarima u Kini na tradicionalnim instrumentima, ili sa kurdskim pevačem Abdurahmanom – preko eksperimentalnog roka, sa Keki King recimo, do akademske klasike, naučili su me da je zatvaranje u jedan izraz, u antropološkom smislu, zatvaranje za učenje, za razmenu i rast. Klasična muzika je nezaobilazan, divni proizvod zapadnoevropske kulture, ali nije ni bolja ni vrednija od kineske opere, korzikanske polifonije, ili džeza. Ona opstaje, na radost nas koji najviše pripadamo klasičarskoj porodici, ali samo kao deo mozaika proizvoda duha na jednom uskom i kratkom segmentu prostor-vremena. Naše akademske sredine još uvek u svojim programima većinom obrađuju klasičnu zapadnoevropsku muziku kao jedinu muziku vrednu studiranja. Ali, ideja o njenoj globalnoj superiornosti zapravo je kolonijalna i, ako se duboko preispitamo, čak sadrži u sebi i notu rasizma. Ova ideja je u obrazovnom sistemu u SAD uglavnom prevaziđena kroz modernizovan nastavni plan, koji uključuje druge muzičke pravce i muziku sa ostalih kontinenata.

Pa, koliko se udobno u današnjici osećaju kompozitori, izvođači, muzički poslenici i uopšte svi oni koji stvaraju i promovišu moderan, hrabar i sasvim nov muzički stav?

Ako mislite na stvaralački proces, meni je stvaranje uzbudljivije nego ikada zbog slobode i raznovrsnosti umetničkog izraza, mogućnosti razmene sa drugim muzičarima/umetnicima, ili stizanja do publike izvan lokalnih granica. Govorim iz ugla nekog ko se rano odvojio od stabilnih sistema podrške – moje preseljenje na drugi kontinent sa dvadesetak godina uticalo je da ojačaju mišići opstanka i neophodnost da budem sebi oslonac, pre nego da to očekujem sa strane. Sloboda i pokretljivost koji su obeležili moju kompozitorsku karijeru, za mene su vrhunac udobnosti, u smislu biranja saradnika i načina rada koji odgovara mojoj viziji sveta. Ali, znam da ta vrsta slobode i pokretljivosti nisu jednako udobni za sve. Na američkoj sceni cvetaju ansambli koji su se posvetili muzici napisanoj danas, jer su usvojili stav da više života na sceni znači i više života u publici: program sastavljen od novih dela, kompozitori na pozornici ili u sali, teme koje su relevantne za momenat u kom živimo – to su za publiku višestruki razlozi da bude prisutna. Taj osećaj žive scene i protočnosti umanjen je ako postoji zavisnost od glomaznih budžeta, koji po pravilu podržavaju glomazne ansamble i projekte. New Music USA je organizacija u koju svi ulažemo dobrovoljno, koliko ko želi i može, i koja na nacionalnom nivou podržava savremenu muziku. Od pre nekoliko godina uvedeni su mini-grantovi da bi što više učesnika na konkursu imalo šansu da ostvari makar pojedinačne godišnje projekte. Upravo sada, za vreme kovida 19, prikupljeno je preko donacija – fondacija i pojedinaca – pola miliona dolara za hiljadu malih stipendija savremenim stvaraocima oštećenim pandemijom. Kao i u svemu, uz solidarnost, uzajamnu podršku, kreativnost da se dođe do sredstava i ličnog učešća svakog od nas u tom procesu, naprave se uslovi za rad i u najtežim okolnostima, u sistemu koji ne podržava to što radimo.

Verujemo da ste takođe bili u prilici da razmotrite položaj žena u različitim kulturama, specijalno umetnica, kao što ste i vi sami. Da li su žene i kao stvaraoci potcenjene u odnosu na svoje muške kolege, kao što je to slučaj u nekim drugim profesijama?

Žene čine manje od četvrtine američkog Kongresa, dok ih u Skupštini Srbije ima 38 odsto. U muzici, tokom 2014/15, 1,8 odsto komada na programima orkestara A ranga u Americi napisale su žene, a taj broj je sada, zbog intenzivne kampanje u poslednjih par godina, došao na oko 4 odsto. Ne znam podatke za Srbiju, ali se nadam da je procenat veći. Zašto su ti brojevi tako mali? Ne zato što nema kompozitorki, ili ih nema dovoljno dobrih – svet je velik i mogućnost izbora je fantastična. Ali naše navike i mentalna lenjost pri sklapanju koncertnih programa, kretanje linijom manjeg otpora i nepreuzimanje rizika – pobeđuju. Naravno da je lakše staviti na program neki komad čiji je autor odavno mrtav, note su u orkestarskoj biblioteci, neki članovi ansambla su ga verovatno već i ranije svirali, a i publika dobro poznaje i možda voli to delo. Međutim, takav program pokazuje i nedostatak vizije i onda je pitanje – šta ćete na tom koncertu? Zar nije dosadno, a to je najblaža reč koju bih upotrebila, da u jednom šarolikom svetu u kom smo svi toliko različiti, odete na koncert gde je svaki komad na programu napisao muškarac bele rase? Ako umetnost odražava trenutak u kom je nastala, a za mene njen smisao jeste u relevantnosti, zar je onda rasna-rodna-starosna homogenost u koncertnim dvoranama realna slika ovog sveta? Već godinama ne odlazim na koncerte kojima nedostaje pažljiva, osvešćena, vizionarska programska politika. Trudim se da svojim delovanjem skrenem pažnju na važnost razumevanja konteksta u kom živimo, ovde mislim i na Srbiju i na SAD, kroz rad sa instrumentalistima i nepodržavanjem ansambala koji svojim repertoarima pokazuju da nisu zainteresovani za dinamiku današnjice i svoju odgovornost prema njoj.

U ovom trenutku, dok SAD i doslovno gore zbog nečega što bi se moglo opisati kao rasističko ubistvo počinjeno od strane snaga reda, postavlja se pitanje ima li rasizma u umetničkom stvaralaštvu širom planete. Da li su, po vašem iskustvu, neke čitave kulture i narodi potcenjeni od strane superiornih muzičkih tržišta, ili je reč o pojedinačnim slučajevima? Kako to možemo da promenimo?

Rasizma ima svugde, jer je svest čovečanstva na nivou na kom većina ljudi želi da budu superiorni u odnosu na druge, i naći će bilo koji razlog da opravdaju svoju potrebu za dominacijom: fokus može da bude na drugoj rasi, naciji, etničkoj grupi, drugom delu grada, pa i drugom delu vaše sopstvene porodice. Mentalitet pohlepe i dualistička svest ne prihvataju da smo mi svi jedan organizam koji trpi kada bilo koji njegov deo trpi. Želim u stvari da vaše pitanje vratim opet na lokalno, na naš prostor, jer često čujem da kod nas nema rasizma. Svaki put kada čujete vic na račun Roma, Bosanaca, Kineza ili bilo koje grupacije, to je rasizam. I nije argument da rasistički vic i institucionalizovano ubistvo nemaju istu težinu. Oni dolaze iz iste ideje, da smo mi bolji nego oni, a baš ta ideja je pogubna za čovečanstvo. Taj sistem na ličnom nivou možemo da promenimo kada svaki vic započnemo u prvom licu, a drugi junak vica bude naš roditelj ili najbolji prijatelj. Jer, time smo uklonili omalovažavajući stereotip i predrasudu, a ostao je duhovit narativ koji je sigurno deo opšteg ljudskog iskustva. Zašto se ne bismo šalili na svoj račun, umesto na tuđi? Zato što onda to što govorimo više nije smešno. I u tome je bolna istina projekcije na druge – lakše je sopstvenu ružnoću, bedu, glupost, očaj od praznine života zakačiti na drugog nego se sa njom suočiti. Ovaj momenat, kada se virus i protesti protiv rasizma dešavaju uporedo, nije slučajan, jer svi imamo manje obaveza i više vremena za preispitivanje, pa nepravde i greške sistema dolaze još više do izražaja. Zato verujem da je ovo vreme menjanja koloseka, prekretnica ka novim vrednostima, većem stepenu odgovornosti, ka oslobađanju od represivnih istorijskih narativa – naravno, ne želi svako da uđe u taj voz, ali on je tu sada.

Ka čemu ovog časa upirete pogled kao kompozitorka? Da li su se nakon Antena i Zvučne Zemlje u vama rodile neke potpuno nove i još do sada nepoznate muzičke zamisli?

Trenutno radim na operi o udovicama američke vojske za Glimerglas Operu. Moja libretistkinja Debra Brevort poznata je po komadima o kontroverznim društvenim temama, a u ovoj potresnoj priči preispitujemo patriotizam i sudbinu žena čiji su muževi stradali u ratovima.

U čast mog "velikog" rođendana, Kronos kvartet naručio je komad sa planiranom svetskom premijerom u Karnegi holu u nastupajućoj sezoni. To je sledeće na čemu treba da radim, mada zbog pandemije postoje i dalje nejasnoće oko čitave sezone. Verujem da će se događaj ostvariti, ali zbog same inicijative, on za mene već postoji u sferi idealnih formi kao najlepši rođendanski poklon koji sam mogla da zamislim – i puno mi je srce zbog toga.