"Upravo sam završio film", rečenica je koju Slobodan Šijan izgovara povodom filma Siroti mali hrčki 2010. a nije imao priliku da je izgovori još od 1987. godine, kada je režirao svoj prethodni film. Da u ovoj činjenici ima nečeg, blago rečeno, nelogičnog, ukazuje i to da je 1996. godine, u anketi Akademije za filmsku umetnost i nauku organizovanoj povodom stote godišnjice filma kod nas, njegov film Ko to tamo peva proglašen za naše najbolje filmsko otvarenje.

Slobodan Šijan je slikar, filmski reditelj, scenarista, kritičar, profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na Akademiji umetnosti "Braća Karić". Objavio je nekoliko knjiga o filmu i prozno-poetsko delo Vrtoglavica (Geopoetika, 1998). Poslednjih dvadesetak godina više vremena proveo je u Kaliforniji nego u Srbiji. Premijera njegovog filma Siroti mali hrčki 2010. (scenario Gordan Mihić, produkcija RTS, izvršni producent Ivana Mihić, glavne uloge Petar Božović i Boro Stjepanović) najavljena je u okviru televizijskog novogodišnjeg programa.

"VREME": Dugo se čekalo na vaš novi film.

SLOBODAN ŠIJAN: Nemam tu vrstu opterećenja niti svoj navodni renome doživljavam dramatično zato što kod nas ne postoji sistem vrednosti. Ako neko horski ispljuje Živojina Pavlovića i njegov poslednji film, šta tu ima više da se priča o vrednostima. Verujem u sebe, znam da ja znam da radim i da nije problem u meni već u sredini gde loš ukus i marifetluci određuju šta će se raditi. Osim toga, nisam bolesno ambiciozan čovek, filmu pristupam kao popularnoj umetnosti kojoj je potrebno tržište a pošto su moji filmovi uglavnom zarađivali pare, očekujem da ako neko želi da zaradi možda može da se seti da bih i ja tu mogao da mu pomognem.

Da li će Siroti mali hrčki 2010. biti samo televizijski film?

Bilo bi mi žao da ostane isključivo TV film. Pokušavam da ubedim zvaničnike na RTS-u, ako postoji želja da se RTS promeni i da ne bude mastodont koji samo traži pare od države i gledalaca i troši ih na 7500 zaposlenih, da im se više isplati da film prvo krene u bioskope i da RTS na bioskopskom tržištu tako napravi dodatno milion maraka. Godinama me ljudi zaustavljaju na ulici i pitaju kad će Hrčki. Film ima dobru usmenu reklamu, ljudi očekuju moj film, kontaktirali su sa mnom značajni distributeri ubeđeni da će napraviti novac. Znači, neko na RTS-u mora da odluči šta mu je važnije: desetak ljudi u upravi koji će da pohvale novogodišnji program ili to da zarade pare, vrate ih tamo gde su ih uložili i idu u nove poslove. Ali, nije moje da ih učim kako se posluje niti da insistiram. Pogotovo ne ljude koji su mi pomogli da snimim ovaj film…

…Posle nekoliko pokušaja.

Da… Još 1994. godine predložio sam Gordanu Mihiću da od svoje drame napravi filmski scenario i da radnju smesti u aktuelno vreme. Kada sam konačno počeo da snimam, videlo se koliko je scenario odlično napisan. Priču je trebalo samo aktuelizovati. To je film o otporu promenama koji postoji u običnom čoveku i o nesalomljivosti te inercije. Uradio sam ga na svoj način i nadam se da je film komunikativan i dovoljno zabavan. Do sada sam četiri puta počinjao da ga realizujem, ali to se nikako nije dogodilo. Kontrola novca tada je bila sveobuhvatna jer nije mogao da se snimi film bez podrške od Ministarstva za kulturu, televizije i banke koja će dati kredit producentu. Uvek bi se desilo da neko od njih odustane neposredno pred početak snimanja. Do tog momenta, producent koji bi počeo posao sa mnom došao bi u situaciju da troši novac na pripreme i da nekoliko dana pre prve klape shvati da mora da stane jer nema podršku od sva tri faktora. To je bio jedan perfidan sistem. Uporno sam nudio tekst jer, navodno, moglo je sve da se radi i o svemu da se govori, pa zašto se onda ne bi snimio i jedan malo kritično-satirični film koji prikazuje i neke političare. Ali, možda je trebalo biti dvoličan. Možda nije bilo važno šta snimate ukoliko biste javno izrekli podršku režimu.

Da li ste zato otišli u Ameriku?

To je jedan od razloga. Moja generacija imala je san o Zapadu i ja sam na vreme uspeo da iskoračim do Kalifornije, tako da poslednjih dvadeset godina živim malo tamo malo ovamo, zavisno od porodične situacije. Moja ćerka sada ima 13 godina i zaključili smo da joj je u tom uzrastu zanimljivije ovde nego u Kaliforniji, pa smo zato došli. Volim Kaliforniju, tamo mi je kao neka druga kuća, volim tamo da živim i već mi malo nedostaje. Ovamo sam došao u junu i uspeo da dogovorim ovaj film. Ako mogu da radim, biću ovde, a ako ne mogu da snimam, mogu da živim i negde drugde.

Jedan vaš mlađi kolega smatra da niste režirali zato što se niste prilagodili vremenu koje od režisera zahteva da bude i dobar menadžer…

Možda čovek treba da bude đubre pre svega! Velika je razlika između nekog ko počinje i nekoga ko ima ime. U proteklom periodu svako ko je nešto uradio, da bi dobio pristup novcu, morao je da se postavi pozitivno u odnosu na postojeći režim. Od mlađih se to nije tražilo. Pa i moja je generacija počela da radi i dobila je šansu u vreme kad je bila seča crnog talasa, Živojina Pavlovića, Makavejeva… Otkačeni su naši najznačajniji reditelji, stvoren je slobodan prostor i onda su došli da rade neki bez pedigrea. I to je uvek tako. Mislim da je u redu to što su mladi reditelji ispunili taj prostor, ali mislim da je objašnjavanje našeg nerada našom nesposobnošću prilično perfidna interpretacija. Ti mladi su naravno sposobni, ali dajte da vidimo šta će oni da rade za deset ili pet godina, dajte da u kinematografiji napravimo neki sistem.

Vaša knjiga Vrtoglavica inspirisana je istoimenim filmom Alfreda Hičkoka. Šta vam znači taj film?

To je za mene dugo godina bio jedan od najznačajnijih filmova. Filmovi imaju različite živote u nama. Kad ih gledate u mladosti, oni ostave jedan utisak, kasnije drugi. U jednom trenutku kada sam živeo u San Francisku počeo sam da posećujem lokacije na kojima je film sniman i o tome sam pravio beleške. Kasnije, kad sam se vratio i nisam imao šta da radim, počeo sam da ih sistematizujem. Kada je od toga nastala knjiga, pokazao sam je Vladislavu Bajcu, direktoru Geopoetike, i on je to objavio. Uvek me je interesovala veza između onoga što je stvarnost predstavljena unutar filma i prave stvarnosti. Ta veza me fascinira. Nakon fizičkog kontakta sa lokacijama na kojima je Vrtoglavica snimana, pokušavao sam da se bavim tom tankom niti između stvarnog i nestvarnog, između filma i onog o čemu je film.

Podnaslov vaše knjige je "kinematografske pesme".

To je omaž Bošku Tokinu, književniku i našem prvom filmskom kritičaru i teoretičaru, izuzetno značajnoj figuri, čiji je rad do danas nedovoljno ispitan. Tokin ima pesmu koja se zove Kinemetografska pesma, pa mi se učinilo da je on možda začetnik književne vrste koju sada ja nastavljam, s tim što se Vrtoglavica pre može svrstati u prozu prelomljenu u ritmički sklop rečenica nego u poeziju.

Junak na kraju knjige sreće filmsku divu za kojom žudi i umesto njene putenosti sa platna vidi samo suvu kožu ostarele žene…

Scena koju navodite je kombinacija priče jednog mog prijatelja o susretu sa ostarelom filmskom zvezdom Rut Roman, koja ga je odvela kući i kada se on ponadao da će se iz tog susreta izroditi strast, ona ga je izmasirala i tražila mu 80 dolara za uslugu. To iskustvo sam iskombinovao sa svojim – sa atmosferom u jednom baru u Los Anđelesu gde je neki tip dobro svirao Džimija Hendriksa a u ćošku su neki starci đuskali. Da li je to metafora? Ne volim da definišem metafore, već da ih ostavim otvorenim za tumačenje.

Vaš Junak živi jedino u bioskopskom mraku…

To se može shvatiti kao samokritika ili samopohvala, u zavisnosti od toga koliko imate afiniteta za takav život. U knjizi ima autobiografskog, ali i nema. Međutim, čim se piše u prvom licu, ljudi pomisle da je knjiga o autoru. Koristim izraz Junak upravo da bih zamutio granicu između platna i doživljaja junaka u Junaku koji sedi u bioskopskoj stolici. Jer, ta granica se stalno prepliće.

Predstavljajući se čitaocima, prvo ste napisali slikar, pa zatim filmski reditelj. Zašto taj redosled?

Verovatno mi je u tom trenutku tako više prijalo. Znate, kad ne snimate 15 godina, teško je sebe nazvati filmskim rediteljem. Sebe nikad nisam doživljavao kao nekog ko pripada jednoj grani umetnosti, pokušavam da se širim na razne strane pa je i pomenuta knjiga bila jedan takav pokušaj. Film doživljavam kao prilično demokratski medij koji može da komunicira s velikim brojem ljudi, dok galerija podrazumeva ekskluzivitet. Moja interesovanja kreću se između ta dva antipoda, avangarde i pop-kulture. Uvek sam voleo da citiram francuskog reditelja Eriha Romera, koji kaže da praviti razliku između zabavne i ozbiljne umetnosti jeste greška u mišljenju. Ja imam slično uverenje, sve mi je to nalik na veliku samouslugu za zabavu intelekta.