(Forum pisaca – LIR BG, Beograd, 2002)

U jeku posvemašnje tranzicijske pometnje devedesetih, u Peterburgu, na Nevskom prospektu, nikla je visoka daščana ograda; ubrzo su na tom zgodnom, prometnom mestu počeli da niču plakati, budnice, politički pozivi-na-okup, leci, uključiv i najsumanutije proglase živopisnih Somnabula svih vrsta, podjednako "levih" i "desnih" Mesija Sa Misijom, koji su nastupanjem liberalne postsovjetske ere dočekali svoj trenutak: ne zato što su principijelne pristalice takve slobode, nego zato što im je ovakva sloboda bila neophodna da bi nesmetano delovali na okupljanju istomišljenika za organizovano ukidanje slobode svih drugih… Ta je ograda ubrzo prozvana Zid plača: mesto za okupljanje svih "nezadovoljnika tranzicije" i zajedničko uzdisanje za posrnulom Matuškom Rusijom, ali i za nešto mnogo preduzetnije – za okupljanje, upoznavanje i agitku. Na tom nas mestu Pavle Rak uvodi u priču o ruskoj "patriotskoj supkulturi", ali i o njenim internacionalnim odjecima i vezama, pre svega onim srpskim: "Tu, pod ogradom, rodio se patriotski pokret Rusije. Činili su ga i čine: komunistički nostalgičari svih boja – staljinisti, lenjinisti, maoisti, a najčešće opljačkani penzioneri; novopečeni pravoslavci, koji su znali da je Zapad, da je ceo svet, oduvek i a priori protiv pravoslavlja koje se ponovo rađa; mladi desni i levi radikali. Svi oni su tada imali jedan, zajednički motiv: ‘Jevreji, demokrati, ceo svet, a osobito Amerika, prave od Rusije robovsku koloniju. Ujedinimo se da je spasemo!’."

Ako vam sve ovo zvuči odviše poznato, to je pre svega otud što je ovdašnja "patriotska" levo–desno–nigde–moga–mozga scena jedva nešto više od otužnog provincijalnog odjeka one ruske (većim delom) i zapadnoevropske (mnogo manje, uglavnom preko zloćudno mutiranih tinejdž-supkultura poput naci-skinsa i sličnih, čega u izobilju ima i u Rusiji). Autor ove veoma informativne, dobro promišljene i publicistički uistinu prvoklasno napisane studije o ekstremnim političkim, paravojnim, religijskim i ostalim pokretima, družbama i polit-sektama savremene Rusije s lakoćom znalca se prošetao kroz prebogatu floru & faunu moskovsko-peterburškog političko-intelektualnog polusveta, ne zadržavajući se na pukom moralističkom zgražavanju ili "reporterskom" registrovanju fenomena i njegovog "postvarenja" u svakidašnjici (a to je "postvarenje" na ulici uvek i svugde samo i jedino: nasilje, a na papiru samo i jedino: nepodnošljiva banalnost, ružnoća i glupost). Pavle Rak ide dalje od toga, okretno i na relativno malom prostoru (stotinak stranica) uspostavljajući vrednosne i svetonazorne linkove među nominalno tako suprotstavljenim ideologijama poput komunizma (u svim njegovim bizarnim derivatima), "rasne" ideologije nacizma (samo, ovaj put sa plavokoso-plavookim Rusima kao dežurnim Arijevcima!), nadripravoslavnog klerikalizma, nostalgičarskog "samodržateljskog" carizma, velikoruskog populizma, neopaganskog evrazijstva, plačevnog slavjanofilstva – kao slatkorečivijeg imena za rusku dominaciju nad zagrljajem priklještenom "braćom" – i njima srodnih zamlatizama kojima je teško naći zajednički nazivnik osim jednog: ogorčenog neprijateljstva prema liberalnim vrednostima u najširem smislu te reči, najčešće percipiranim kao podla evroamerička zvrčka za lakše porobljavanje Rusije i Slovena uopšte… U tom su poretku vrednosti demokratija, tržište i ine liberalne andrmolje tek lukava imperijalistička laž ili, u "boljem" slučaju, nešto što je možda dobro za hladne i racionalne Zapadnjake, ali nikako nije po meri Široke Slovenske Duše…

Neverovatno razgranata publicističko-paraintelektualna delatnost, bezbroj patuljastrih ali gromopucatelnih partija, parapolicijske formacije mladih bikovratih No-IQ-at-all fanatika i lunatika, sva ta neopevana menažerija ipak ni u haosu ruske tranzicije nije uspela da se nametne kao nešto mnogo više i jače od neprijatnih marginalaca; Srbija je, međutim, dugo bila zemlja gde je Ludost bila na vlasti. I ta je Ludost mnogo polagala na Ludost u velikoj, "pokroviteljskoj" zemlji: o tim vezama Pavle Rak ostavlja iscrpno svedočanstvo, portretirajući mnoge od viđenijih likova ovdašnjeg desničarskog podzemlja, kao i njihove ruske avanture. A što se epiloga tiče, njega ionako već znate: Rusija je dovoljno velika da je ni tako velika Ludost nije uništila, a Srbija je dovoljno mala (triput ratovala…) da je i njen provincijalni eho bio dovoljan da je skoro sasvim urniše. No, kad je onomad, onog oktobra, onako puklo, pacovčići se posakrivaše u rupice; do sada su se već uverili da im, vragolanima, niko neće ništa, pa su se ponovo veselo rascijukali… A to čini "Nacionalističku internacionalu" studijom ne samo o Goroj Prošlosti nego i o potencijalnoj Mračnoj Budućnosti, kakva uvek neminovno dolazi kada pametniji popuste!