Nova drama Jelene Kajgo Rolerkoster počinje tamo gde se većina klasičnih komedija završava – na venčanju. Ana (Katarina Marković) se venčava za Adama (Petar Mihailović). Venčanje je tradicionalno jevrejsko, a Ana je Srpkinja koja će ovim potezom dobiti dozvolu za rad u Londonu gde već duže živi. I sad, umesto da plete tešku i mučnu priču o tegobnom životu srpskih intelektualaca u egzilu koji se muče po belom svetu i pate od nostalgije za mamom, sarmom i Beogradom, Jelena Kajgo pravi dramu o ženi kojoj u životu dobro ide i nema nameru ni da pati, a još manje da se vraća ovamo! Ana se udala za Jevrejina i prihvatila sve običaje njegovog naroda, ali nema nikakav problem sa identitetom. Ništa ono tipa “gde sam, ko sam, kuda idem i zašto i čemu sve ovo”… Ana zna da je u savremenom svetu identitet konstrukt koji sam gradiš, pa s tim u vezi sam možeš da ga menjaš kako hoćeš, kada hoćeš i koliko ti je volja i potreba – samo moraš da budeš načisto sa tim da je tvoj identitet tvoja stvar. A kada to shvatiš, možeš bez problema da se udaš za Jevrejina, vodiš dete u katolički vrtić i budeš kuma na pravoslavnom venčanju jer to je u savremenom svetu OK. Lakoća sa kojom Ana menja identitete generator je komičnog kada se ona takva kakva je susretne sa onima koji insistiraju na tome da imaju fiksni identitet u svetu koji je u stalnoj promeni. Njena drugarica iz Londona Lana (Milica Mihajlović) insistira na tome da je posvećena katolkinja, Hrvatica, savremena nezavisna likovna umetnica i samohrana majka u velikom gradu. Ona ima niz problema i sa sobom i sa svetom oko sebe: htela bi da bude politički korektna, ali se plaši muslimana i crnaca, htela bi da bude nezavisna u svom umetničkom radu, ali mora da plati kiriju… Taj sukob različitih htenja, potreba i identiteta dovodi do stalnih cimanja koja uverljivim glumačkim postupcima plastično dočarava Milica Mihajlović. Sličan, mada ne toliko radikalan problem (hteti da budeš sad ovo, a posle ono) imaju i Svetlana (Jelena Petrović) i Emil (Vladislav Mihailović), Anini beogradski prijatelji. Scena u kojoj Svetlana trči do izbezumljenosti na traci sjajna je metafora savremene žene u četrdesetim koja trči trku sa svojim biološkim satom ubeđujući i sebe i sve oko sebe da brak i deca nisu najvažniji, ali da ona, eto, hoće da se ostvari i kao majka. Trku u životu, kao i trčanje na traci, sama je sebi nametnula, ali ona više voli da misli kako je to zahtev sredine koji ona mora da ispuni. Nasuprot njoj, Emil hoda na traci sasvim polako i više zabušava nego što se ozbiljno bavi treningom – to je, uostalom, njegov sveopšti životni stil. No, i on, takav kakav je, tokom te jedne, lagane šetnje pođe od ideje da nikako ne želi da ima dete i stigne do toga da mora da ima sina! Ideju “ceo svet je poludeo, samo sam ja dosledna i normalna” zastupa majka Ljiljana koju sjajno igra Dara Džokić. Kroz njen lik Jelena Kajgo je napravila studiju svih mogućih strahova kojima je svako od nas bar jednom bio zaposednut – strah od virusa, strah od terorizma i svetskog rata, strah od novih uređaja i tehnologija, strah od nepoznatog… Ljiljana bezobzirno razotkriva tuđu prevrtljivost i elegantno prelazi preko sopstvenih transformacija sve vreme grmeći protiv ovog lažljivog sveta koji nas otuđuje, odrođuje i odljuđuje. Međutim, i ona takva (kao uostalom i svi njoj slični) više voli da se sa svojom ćerkom čuje preko Vajbera nego da joj piše pisma, više voli da putuje avionom nego da ne vidi svoju ćerku i više voli da ima zeta, pa makar on bio i druge vere. Jednostavno, majka Ljiljana kao i svaka drama–queen više voli da joj bude udobno, nego da joj bude neudobno. To se najbolje vidi u završnoj sceni kada pripreti ćerki i zetu da njihovoj ćerki, a svojoj unuci, neće ostaviti stan u Beogradu i kuću na moru ako se ne krsti u pravoslavnoj veri. Na to joj njen zet, inače dobričina i razuman čovek, odgovori da ako Sara ne ostane Jevrejka, od njegove majke neće naslediti stan u Londonu i kuću na francuskoj rivijeri. I šta biva? Majka Ljiljana, kao i svaka praktična žena, povuče pretnju – bolje je biti milijunaš sto godina nego siromah jedan dan, što bi rekli u Alanu Fordu. Na kraju niko nije baš sasvim zadovoljan, ali ni istinski unesrećen. Jelena Kajgo komad završava osećanjem neizvesnosti i pitanjem šta će sutra biti. To pitanje pre svega muči dve majke – Anu (majku maloletne Sare) i Ljiljanu. Utehu sa blagom ironijom i setom donosi robot Šila koji ostaje da sluša i pamti Ljiljaninu priču iz prošlosti. Ta budućnost je već počela – svi mi poklanjamo i vreme i uspomene raznim društvenim platformama. Rediteljka Milica Kralj nas podseća kroz komentar dat u video-radu (animacija Nataša Pantić) da je svet daleko od idealnog – zagađenje je veliko, a na mnogim mestima besni rat dok mi brinemo naše male brige. Nadajmo se da će Šila sačuvati najlepše momente našeg života.

Milica Kralj je u režijskim postupcima bila krajnje efikasna gradeći pažljivo tempo-ritam predstave i podstičući glumačku igru tako da najveće vrednosti komada dođu do izražaja. No, ono po čemu će ova predstava biti upamćena jeste to što je rediteljka u podelu uzela mladog glumca Teodora Vinčića koji je igrao robota Šilu. Način na koji je Vinčić čitavim svojim telom, licem, glasom, gestom (dragocena pomoć Tamare Pjević, saradnice na scenskom pokretu) dočarao robota izaziva kod publike oduševljenje. Ako nastavi da ovako posvećeno kreira buduće uloge i pozorišta budu dovoljno mudra da pravim ulogama podrže njegov talenat, Teodor Vinčić bi mogao biti značajan srpski glumac. Da li će tako i biti, videćemo. Za sada je dovoljno i da se radujemo prijatnom pozorišnom osveženju – praizvedbi domaće komedije u Ateljeu 212. Dugo smo na ovo čekali.

KOMIČNA ZAKOŠENOST

Predstavom Zaljubljeni Šekspir Beogradsko dramsko pozorište nastavlja svoju repertoarsku liniju pozorišnih postavki čuvenih filmskih hitova (Let iznad kukavičijeg gnezda, Ružni, prljavi zli, Sumrak bogova, U raljama života). Shakespeare in Love je čuveni britansko-američki film iz 1998. godine koji je osvojio pet Oskara (za najbolji film, najbolju glavnu mušku i žensku ulogu, najbolji originalni scenario /Mark Norman i Tom Stopard/, dizajn kostima i glumicu u sporednoj ulozi /Džudi Denč kao kraljica Elizabeta) i uz to još i niz Bafta, Globusa i drugih prestižnih nagrada. Između ostalog, film je značajan zato što se pojavio otprilike u isto vreme kada su počele da se pojavljuju razne knjige o tome da Šekspir nije Šekspir, da Šekspir nije napisao ono što danas mislimo da jeste itd. Pokušavajući da prebace fokus sa onoga što je bitno – čime našoj civilizaciji doprinosi Šekspirovo nasleđe – na mutne senzacionalističke teorije zavere, tvorci ovih teorija potkopavali su jedan od stubova evropske i svetske kulture. Ovaj film je nastao upravo u slavu Šekspirovog nasleđa u čijoj osnovi je strast prema umetnosti (pre svega pozorištu i poeziji) i iskrena i duboka ljubav koji trijumfuju uz malo sreće i podršku odlučne i pravedne kraljice Elizabete. Tom Stopard i Mark Norman su napravili apokrifnu priču u kojoj se priče o nastanku tragedije Romeo i Julija i usponu elizabetanskog pozorišta prepliću sa ljubavnom pričom mladog Šekspira i njegove izabranice Viole. Film je sjajna romantična komedija, kostim i scena su tačna replika epohe, a glumci superiorno govore stihove. Naravno, imao je velikog uspeha i kod publike.

foto: dragana udovičić

Pozorišna adaptacija filmskog scenarija (adaptacija Li Hol, prevod Marija Stojanović, dramaturg Periša Perišić) koju smo gledali u Beogradskom dramskom pozorištu dosledno sledi zaplet filma. Glavni izazov bio je kako da se različiti prostori u kojima se dešava radnja objedine u jedan scenski prostor i to je rešeno tako što se u suštini sve dešava na elizabetanskoj sceni (gore balkon, ispod balkona prostor sa zavesom, napred veliki prazan prostor). Rediteljka Ana Tomović je nastojala da predstavu stilski pomeri od epohe ka jednoj komičnoj “zakošenosti” i poigravanju sa epohom i pozorišnim konvencijama. Scena deluje kao nekakvo na brzinu sastavljeno novo pozorište (scenograf Aleksandar Denić), a kostim (Momirka Bailović) predstavlja komentar na epohu uz dodatak savremene obuće – uglavnom patika. Najveći pomak je u tome što su i rediteljka i svi glumci (Luka Grbić, Stojan Đorđević, Andrej Šepetkovski, Miloš Petrović Trojpec, Stanislava Nikolić, Paulina Manov, Dragana Varagić, Marko Gvero, Aleksandar Radojičić, Aleksandar Alač, Marko Todorović, Ljubomir Bulajić, Amar Ćorović, Zoran Đorđević, Aleksandar Jovanović, Stefan Radonjić, Nikola Malbaša i Miloš Lazarov), uz pomoć Marije Milenković (scenski pokret) i Vukašina Stošića (scenske borbe i mačevanje), nastojali da bukvalno svaku scenu i svaku situaciju iskoriste da naprave geg ne mareći ako tu i tamo dođu do ivice vulgarnosti (npr. kada muškarac preobučen u ženu igra prostitutku širi noge da provetri međunožje). Time je žanr predstave od romantične komedije pomeren ka geg komediji i predstava je za sat duža (zajedno sa pauzom) u odnosu na film. No, publici to nimalo ne smeta. Svi glumci (izuzev Dragane Varagić koja igra kraljicu Elizabetu pa mora da bude mirna i dostojanstvena i može sebi eventualno da dozvoli tek tu i tamo po neki šeretski osmeh) igraju brzo, poletno, zaneseno i često prenaglašeno. Publika uživa dok gleda kako oni uživaju u svojoj igri i grohotom se smeje od početka do kraja predstave. Lepo je kada je pozorište zabavno.

Možda bi u nekoj drugoj prilici vredelo raspravljati o tome gde su granice dobrog ukusa, ali smeh ne mari za dobar ukus, a u vremenu straha i neizvesnosti zdravo je smejati se. Smeh pomaže da zaboravimo na brige i osetimo da Beograd konačno miriše na proleće.