Pored slogana koji se menja svake godine, Bitef ima i svoj stalni moto – "nove pozorišne tendencije". Ovaj moto je u potpunosti bio prikladan u doba nastanka Bitefa, u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, kada su još mogle da se prepoznaju i relativno pregledno definišu različite tendencije u pozorištu istorijske avangarde. Danas sintagma "nove pozorišne tendencije" zvuči nekako retro, pošto su i pojmovi "nove" i "tendencije" postali diskutabilni, jer se gotovo sve značajne teatarske pojave posmatraju u estetičkom koordinantnom sistemu koji same postavljaju. Zato bi danas bilo prikladnije da se ono pozorište koje Bitef želi da promoviše odredi kao "radikalne teatarske prakse", ili nešto slično tome.

A, ako ćemo o radikalnosti, onda se odmah mora istaći da se u tom pogledu 39. Bitef apsolutno izdvaja u odnosu na sva skorašnja svoja izdanja. Drugim rečima, ovo će biti najbitefovskiji Bitef u poslednjih desetak godina, tako da će gledaoci sa nešto konzervativnijim ukusom malo šta moći za sebe da pronađu. Pre svega, u ovogodišnjem programu dominiraju predstave iz oblasti savremenog plesa, tako da smo, valjda, jednom za svagda raščistili s tom neshvatljivo konzervativnom dilemom da li je "baletu" – kako ovu teatarsku formu još uvek zovu neki naši kritičari – mesto na Bitefu ili ne. Od plesnih predstava, sigurno se izdvajaju, bar po renomeu svojih autora, Just for Show i Jednom. Prvu izvodi čuvena britanska trupa "fizičkog teatra" (kako se sami definišu) DV8 – jedan od onih nedostajućih bisera u Bitefovoj kolekciji koji čekamo već godinama; koreograf i izvođač druge predstave je An Tereza de Kirsmaker, koja je novo ime za našu publiku, mada je reč o vodećoj figuri nove generacije flamanskog savremenog plesa.

Međutim, "radikalne teatarske prakse"ne svode se samo na predstave iz oblasti savremenog plesa; ova sintagma određuje i rad dvojice, verovatno, najekskluzivnijih i najprestižnijih reditelja na 39. Bitefu – Hajnera Gebelsa i Renea Poleša. Gebelsovo delo, za koje je dobio i evropsku pozorišnu nagradu u Taormini, teško može da se odredi, ono spada u neku "graničnu oblast" savremenog teatra; na osnovu jedne njegove predstave koju sam video, mogao bih da ovaj rad, krajnje ovlaš, odredim kao hiperkonceptualan, hermetičan, eklektičan u svom spajanju muzičkih i pozorišnih formi. Predstavu Pablo u Plusfilijali (o njoj smo u "Vremenu" već pisali) nemačkog pisca i reditelja Renea Poleša karakteriše, takođe, veoma radikalna pozorišna forma. Tekst spaja potpuno divergentne teme (privredno-finansijske i emotivno-seksualne); razgrađuje se dramska struktura, a posebno koncept lika; ističe se izvođačeva personalnost, video se koristi na originalan način (prenosi se radnja koja se dešava u unutrašnjosti dekora), ostvaruje se društveni angažman, ali bez ikakve oporosti i cinizma…

Od značajnih autorskih imena koja su nova za našu publiku, trebalo bi još izdvojiti Alvisa Hermanisa sa predstavom Dug život (Riga, Letonija), koja dolazi s vrlo dobrim referencama, i slovenačkog reditelja Diega de Breu sa postavkom drame Edvard II Kristofera Marloua, tragedije o kralju čija je vladarska slabost posledica ljubavi prema njegovom štićeniku Gavestonu. Projektom Edvard II nastavlja se dobra praksa, započeta prošle godine, da Bitef ima i vlastitu produkciju (koproducent je, ovoga puta, Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane)… Poslednje, ali ne i najmanje važno, na 39. Bitefu imaćemo priliku da vidimo novo delo starog poznanika, Euđenija Barbe; reč je o predstavi Andersenov san koja je, sudeći bar po naslovu, bila glavna inspiracija Jovanu Ćirilovu za slogan ovogodišnjeg festivala – Na tragu bajke i antibajke.