Kultura
In memoriam: Jagoš Marković (1966–2023)
foto: tanjug / strahinja aćimović
Najveći dečak našeg pozorišta
Potpuna i iskrena vera u pozorišnu emociju postajala je sa godinama sve karakterističnija za njega i njegov rad. Pozorišne slike nabijene emocijama kod Jagoša su trajale onoliko koliko je onaj ko je zanet emocijom osećao da treba da traje. Na to niko i nikada nije mogao ostati ravnodušan. Ili ste ga obožavali ili vam je išao na živce. Sredine nije bilo. A opet, i oni koji su ga voleli, ali i oni koji taj “jagoševski” pristup nisu voleli, dolazili su redovno u pozorište i gledali sve njegove predstave
Čovek koji je čitavim srcem živeo za pozorište umro je, kažu vesti, od srca – infarkta. Kako razumeti taj ironični potez reditelja života prema najvećem dečaku našeg pozorišta?
Jagoš Marković je u pozorište ušao jako mlad (upisao je FDU kao najmlađi u klasi profesora Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića). Godine su prolazile, ali on duhom i energijom nikada nije ostario. To je bilo zato što se on iskreno, onako dečije euforično, oduševljavao svakim svojim pozorišnim procesom. Ta dečija zaigranost bila je tako dragocena i neponovljiva u predstavama Čarobnjak iz Oza i Romeo i Julija “Boška Buhe”. On je te predstave napravio u vreme najmračnijeg mraka devedesetih godina, kada nam se činilo da su se sva naša svetla pogasila. Putovanje njegove Doroti putem od žute cigle bilo je i naše putovanje, naš beg iz mraka devedesetih. Vapaj za ljubavlju Romea i Julije bio je i naš vapaj.
Ljudima u pozorištu, pritisnutim jadom okolnog sveta, Jagoševa emotivnost i entuzijazam bili su preko potrebni. Zato su ga toliko često i rado zvali da sarađuje sa njima. S vremenom, kada bismo u pozorištu pomislili na zanos, prva asocijacija je postao Jagoš Marković. U ovom našem svetu, u kome je sve više u modi biti cool i praviti cerebralnu umetnost, njegovo “svega mnogo i na sve strane” bilo je tako netipično… tako … tako… jagoševski. U kolokvijalnom pozorišnom govoru, Jagoš Marković nam je podario novu reč – “jagoševski”. Kad se za neki postupak u predstavi ili celu predstavu kaže da je “jagoševska”, tačno se zna na šta se misli – to je predstava sa puno emocije i ta emocija se preliva u publiku preko svih kanala – preko scenskih efekata: duvanje vetra, padanje lišća, peska, kiše, ljuljaške koja se ljulja u uglu, satova i, naravno, mnogo muzike.
U Jagoševim predstavama uvek je bilo mnogo muzike. On je imao jak osećaj za emotivni naboj koji donosi muzika i zato mislim da je velika šteta što nije režirao više opera. Imala sam to zadovoljstvo da gledam njegovu režiju Pepeljuga Đoakina Rosinija. Kakav je to bio praznik za oči i uši! Kakav sklad boja, pokreta, zvukova. Kakva je to bila pozorišna radost!
Njegov lični dionizijski zanos sigurno je imao koren u muzici, ali njegov pozorišni zanos je uvek govorio kroz glumce. Kod njega su glumci igrali punim glasom, čitavim telom i stvarali čudesne kreacije koje su zlatnim slovima upisane u njihove biografije. On je bio u stanju da glumca podstakne na potpunu transformaciju. Sećam se kako nam je svima zastao dah kada se Goran Šušljik pojavio u Čarobnjaku iz Oza kao androgena zla veštica. Nasuprot tome, lik Skapina iz Lukrecije iliti Ždero Goran Šušljik je napravio kroz iskidan pokret i zgrčeno držanje. Bili smo fascinirani transformacijom ovog glumca. Mislim da je za svakog glumca Jagoš nalazio poseban pristup. Tako jedino mogu da objasnim zanosnu Kate Biljane Keskenović u Kate Kapuralici (NP Sombor) i pohotnog starca sa palacavim zmijskim jezikom Predraga Ejdusa u Skupu (JDP). Dvoje glumaca tako različitih, a tako čarobnih u svojim ulogama.
Ta potpuna i iskrena vera u pozorišnu emociju postajala je sa godinama sve karakterističnija za njega i njegov rad. Pozorišne slike nabijene emocijama kod Jagoša su trajale onoliko koliko je onaj ko je zanet emocijom osećao da treba da traje. Na to niko i nikada nije mogao ostati ravnodušan. Ili ste ga obožavali ili vam je išao na živce. Sredine nije bilo. A opet i oni koji su ga voleli, ali i oni koji taj “jagoševski” pristup nisu voleli, dolazili su redovno u pozorište i gledali sve njegove predstave. Zašto? Zato što nema ni jednog pozorišnog gledaoca na ovim prostorima da makar jednom nije bio uhvaćen tim stanjem, tim virusom, tim frenetičnim oduševljavanjem pozorišnim činom. I svi su dolazili iznova i iznova nadajući se da će ovog puta imati sreće da strast prema pozorištu pređe i na njih. A svako od nas je bar jednom u svom pozorišnom životu osetio tu jagoševsku strast i niko nije ostao imun.
Čini mi se da je najluđa, najlepša, najdivnija, najnezaboravnija… naj od svih Jagoševih predstava najjagoševskija, Kate Kapuralica u Narodnom pozorištu Sombor. Oko nas mrak i beznađe devedesetih, a u pozorištu svetlost i toplota kojom nas obasjava ova predstava. Usred panonske ravnice, u njegovoj somborskoj predstavi se rasprostro Mediteran. Emocije vrcaju na sve strane, viče se, trči po pozornici, peva… I više nisam načisto ni koja scena je bila najjača, ni koji glumac ili koja glumica su bili najbolji… Ono što pouzdano znam i čega se jako dobro sećam, to je neopisiva radost zbog saznanja da kao gledalac svedočim pozorišnom čudu.
Veoma jagoševska je bila i Lukrecija iliti Ždero u Teatru T. I tad je oko nas bila hladnoća, skučenost i mrak devedesetih, a na pozornici širina, toplota, svetlost i lepota, ali ne ona jednostavna, naivna i vesela lepota. Iza te lepote skrivao se Beket. Na prvi pogled čudno – kako spojiti Mediteran i Beketa? Ali Jagoš je znao da Mediteran nije jednoznačan, da Mediteran nije što i retuširana fotografija – reklama za neku plažu. Mediteran ima mnogo veću dubinu i on je tu dubinu i taj mrak Mediterana preneo na pozornicu ne jednom. Usudila bih se reći da je Jagoš bio pozorišni stručnjak za Mediteran. Radio je čitav niz mediteranskih komada i mediteranskih pisaca: Držića, Vlaha Stulija, Bokača…
Taj sudar unutrašnjeg mraka i prirodnog svetla i toplote koji donosi sunce najočiglednije je prisutan u predstavi Skup Marina Držića Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Teatar “Bojan Stupica”). Priča o škrtici i dvoje mladih koji se vole nekako je potpuno skliznula u drugi plan pred fantastičnim slikama, atmosferom, trajanjem, zvukom, belinom za koju ne znaš da li je od kamena ili od smrti. To sporo razvlačenje vremena kao što se žvaka razvlači na vrelom asfaltu, to lagano, sasvim lagano prelaženje Predraga Ejdusa sa jednog kraja scene na drugi, to je jednostavno nezaboravno, nedokučivo. U vremenu kada se živi brzo i kada se brzinom prekriva praznina i površnost, Jagoš Marković je insistirao da predstava traje, da emocija zvoni moćno i snažno. Mnogi bi rekli patetično, ali osnova patetike je patos – prizori velike patnje. Jagoš je imao duboko razumevanje za veliku patnju ljudske duše i to je hteo da donese sa svakom svojom predstavom, bilo da radi Nušića, Simovića, Kovačevića ili Pirandela.
Treba naglasiti da je, u ovo vreme rediteljskih koncepata, kada se mnogi reditelji igraju dramskim tekstovima kao deca makazama, Jagoš imao veliko poštovanje za dramski tekst. Jednako je bio obziran i kada radi praizvedbu (npr. drame Biljane Srbljanović Porodične priče Atelje 212 i Vrat od stakla u JDP-u) i mnogo puta izvedene Simovićeve drame Hasanaginica (NP Beograd), Putujuće pozorište Šopalović i Čudo u Šarganu (JDP). Posebnu naklonost gajio je prema delu Ljubomira Simovića. To je sasvim logično – obojica su pesnici pozornice koji imaju osećaj da mali čovek može imati duboku emociju. Jagoš je voleo dramsko pozorište celim svojim bićem.
Na svaku probu Jagoš je donosio opijajući zanos koji je uvek hvatao čitavo pozorište. Zato su njegove predstave voleli i glumci i publika. To je sigurno bio jedan od razloga što su mnoge njegove predstave bile dugoveke, te je u Beogradu u svakom trenutku bilo bar nekoliko njegovih predstava na pozorišnim repertoarima. Jagoševih predstava toliko ima oko nas da ne možemo da shvatimo da je otišao. Čini nam se da je još uvek tu, evo, sad će početi da radi novu predstavu. Ali, to se neće dogoditi.
Jer, umro je Jagoš Marković! Otišao je naš najdraži pozorišni dečak. Čovek koji je čitavim srcem živeo za pozorište, umro je od infarkta i to na Mediteranu, njegovom Mediteranu koji je tako božanski rekreirao na pozornici. Kakva je to gnusna ironija?! Ua za smrt!
Jagoš Marković je u pozorište ušao jako mlad (upisao je FDU kao najmlađi u klasi profesora Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića). Godine su prolazile, ali on duhom i energijom nikada nije ostario. To je bilo zato što se on iskreno, onako dečije euforično, oduševljavao svakim svojim pozorišnim procesom. Ta dečija zaigranost bila je tako dragocena i neponovljiva u predstavama Čarobnjak iz Oza i Romeo i Julija “Boška Buhe”. On je te predstave napravio u vreme najmračnijeg mraka devedesetih godina, kada nam se činilo da su se sva naša svetla pogasila. Putovanje njegove Doroti putem od žute cigle bilo je i naše putovanje, naš beg iz mraka devedesetih. Vapaj za ljubavlju Romea i Julije bio je i naš vapaj.
Ljudima u pozorištu, pritisnutim jadom okolnog sveta, Jagoševa emotivnost i entuzijazam bili su preko potrebni. Zato su ga toliko često i rado zvali da sarađuje sa njima. S vremenom, kada bismo u pozorištu pomislili na zanos, prva asocijacija je postao Jagoš Marković. U ovom našem svetu, u kome je sve više u modi biti cool i praviti cerebralnu umetnost, njegovo “svega mnogo i na sve strane” bilo je tako netipično… tako … tako… jagoševski. U kolokvijalnom pozorišnom govoru, Jagoš Marković nam je podario novu reč – “jagoševski”. Kad se za neki postupak u predstavi ili celu predstavu kaže da je “jagoševska”, tačno se zna na šta se misli – to je predstava sa puno emocije i ta emocija se preliva u publiku preko svih kanala – preko scenskih efekata: duvanje vetra, padanje lišća, peska, kiše, ljuljaške koja se ljulja u uglu, satova i, naravno, mnogo muzike.
U Jagoševim predstavama uvek je bilo mnogo muzike. On je imao jak osećaj za emotivni naboj koji donosi muzika i zato mislim da je velika šteta što nije režirao više opera. Imala sam to zadovoljstvo da gledam njegovu režiju Pepeljuga Đoakina Rosinija. Kakav je to bio praznik za oči i uši! Kakav sklad boja, pokreta, zvukova. Kakva je to bila pozorišna radost!
Njegov lični dionizijski zanos sigurno je imao koren u muzici, ali njegov pozorišni zanos je uvek govorio kroz glumce. Kod njega su glumci igrali punim glasom, čitavim telom i stvarali čudesne kreacije koje su zlatnim slovima upisane u njihove biografije. On je bio u stanju da glumca podstakne na potpunu transformaciju. Sećam se kako nam je svima zastao dah kada se Goran Šušljik pojavio u Čarobnjaku iz Oza kao androgena zla veštica. Nasuprot tome, lik Skapina iz Lukrecije iliti Ždero Goran Šušljik je napravio kroz iskidan pokret i zgrčeno držanje. Bili smo fascinirani transformacijom ovog glumca. Mislim da je za svakog glumca Jagoš nalazio poseban pristup. Tako jedino mogu da objasnim zanosnu Kate Biljane Keskenović u Kate Kapuralici (NP Sombor) i pohotnog starca sa palacavim zmijskim jezikom Predraga Ejdusa u Skupu (JDP). Dvoje glumaca tako različitih, a tako čarobnih u svojim ulogama.
Ta potpuna i iskrena vera u pozorišnu emociju postajala je sa godinama sve karakterističnija za njega i njegov rad. Pozorišne slike nabijene emocijama kod Jagoša su trajale onoliko koliko je onaj ko je zanet emocijom osećao da treba da traje. Na to niko i nikada nije mogao ostati ravnodušan. Ili ste ga obožavali ili vam je išao na živce. Sredine nije bilo. A opet i oni koji su ga voleli, ali i oni koji taj “jagoševski” pristup nisu voleli, dolazili su redovno u pozorište i gledali sve njegove predstave. Zašto? Zato što nema ni jednog pozorišnog gledaoca na ovim prostorima da makar jednom nije bio uhvaćen tim stanjem, tim virusom, tim frenetičnim oduševljavanjem pozorišnim činom. I svi su dolazili iznova i iznova nadajući se da će ovog puta imati sreće da strast prema pozorištu pređe i na njih. A svako od nas je bar jednom u svom pozorišnom životu osetio tu jagoševsku strast i niko nije ostao imun.
Čini mi se da je najluđa, najlepša, najdivnija, najnezaboravnija… naj od svih Jagoševih predstava najjagoševskija, Kate Kapuralica u Narodnom pozorištu Sombor. Oko nas mrak i beznađe devedesetih, a u pozorištu svetlost i toplota kojom nas obasjava ova predstava. Usred panonske ravnice, u njegovoj somborskoj predstavi se rasprostro Mediteran. Emocije vrcaju na sve strane, viče se, trči po pozornici, peva… I više nisam načisto ni koja scena je bila najjača, ni koji glumac ili koja glumica su bili najbolji… Ono što pouzdano znam i čega se jako dobro sećam, to je neopisiva radost zbog saznanja da kao gledalac svedočim pozorišnom čudu.
Veoma jagoševska je bila i Lukrecija iliti Ždero u Teatru T. I tad je oko nas bila hladnoća, skučenost i mrak devedesetih, a na pozornici širina, toplota, svetlost i lepota, ali ne ona jednostavna, naivna i vesela lepota. Iza te lepote skrivao se Beket. Na prvi pogled čudno – kako spojiti Mediteran i Beketa? Ali Jagoš je znao da Mediteran nije jednoznačan, da Mediteran nije što i retuširana fotografija – reklama za neku plažu. Mediteran ima mnogo veću dubinu i on je tu dubinu i taj mrak Mediterana preneo na pozornicu ne jednom. Usudila bih se reći da je Jagoš bio pozorišni stručnjak za Mediteran. Radio je čitav niz mediteranskih komada i mediteranskih pisaca: Držića, Vlaha Stulija, Bokača…
Taj sudar unutrašnjeg mraka i prirodnog svetla i toplote koji donosi sunce najočiglednije je prisutan u predstavi Skup Marina Držića Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Teatar “Bojan Stupica”). Priča o škrtici i dvoje mladih koji se vole nekako je potpuno skliznula u drugi plan pred fantastičnim slikama, atmosferom, trajanjem, zvukom, belinom za koju ne znaš da li je od kamena ili od smrti. To sporo razvlačenje vremena kao što se žvaka razvlači na vrelom asfaltu, to lagano, sasvim lagano prelaženje Predraga Ejdusa sa jednog kraja scene na drugi, to je jednostavno nezaboravno, nedokučivo. U vremenu kada se živi brzo i kada se brzinom prekriva praznina i površnost, Jagoš Marković je insistirao da predstava traje, da emocija zvoni moćno i snažno. Mnogi bi rekli patetično, ali osnova patetike je patos – prizori velike patnje. Jagoš je imao duboko razumevanje za veliku patnju ljudske duše i to je hteo da donese sa svakom svojom predstavom, bilo da radi Nušića, Simovića, Kovačevića ili Pirandela.
Treba naglasiti da je, u ovo vreme rediteljskih koncepata, kada se mnogi reditelji igraju dramskim tekstovima kao deca makazama, Jagoš imao veliko poštovanje za dramski tekst. Jednako je bio obziran i kada radi praizvedbu (npr. drame Biljane Srbljanović Porodične priče Atelje 212 i Vrat od stakla u JDP-u) i mnogo puta izvedene Simovićeve drame Hasanaginica (NP Beograd), Putujuće pozorište Šopalović i Čudo u Šarganu (JDP). Posebnu naklonost gajio je prema delu Ljubomira Simovića. To je sasvim logično – obojica su pesnici pozornice koji imaju osećaj da mali čovek može imati duboku emociju. Jagoš je voleo dramsko pozorište celim svojim bićem.
Na svaku probu Jagoš je donosio opijajući zanos koji je uvek hvatao čitavo pozorište. Zato su njegove predstave voleli i glumci i publika. To je sigurno bio jedan od razloga što su mnoge njegove predstave bile dugoveke, te je u Beogradu u svakom trenutku bilo bar nekoliko njegovih predstava na pozorišnim repertoarima. Jagoševih predstava toliko ima oko nas da ne možemo da shvatimo da je otišao. Čini nam se da je još uvek tu, evo, sad će početi da radi novu predstavu. Ali, to se neće dogoditi.
Jer, umro je Jagoš Marković! Otišao je naš najdraži pozorišni dečak. Čovek koji je čitavim srcem živeo za pozorište, umro je od infarkta i to na Mediteranu, njegovom Mediteranu koji je tako božanski rekreirao na pozornici. Kakva je to gnusna ironija?! Ua za smrt!
