Drama Rubište Ninoslava Đorđevića u produkciji Narodnog pozorišta Šabac smeštena je negde, u neko srpsko selo. Samo ime sela Rubište upućuje nas na rub propasti, gde su mentalno smešteni svi junaci. Rubište je crna rupa. Bezdan koji pripada crnoj hronici. Pratimo dva ključna narativna toka: dete koje nestaje, a čiju majku nalaze krvavu pošto je preživela traumu, i sudbinu Marije, devojke bez deteta nekada sa sela, a danas iz grada, koja se vraća u rodno selo da nađe nekakvu ženu, vračaru, koja joj je jednom pomogla da abortira, a ovoga puta joj je potrebna da bi zatrudnela.

Pisac prema svojim likovima ima distancu, on nam prosto donosi mračnu, mučnu, ali ne i nepoznatu priču. Ona može pripadati vremenu koje je bilo pre nas ili je jednako možemo smestiti u neki futuristički okvir. U predstavi igraju Milica Janevska, Ljubiša Barović, Saša Torlaković, Dragana Radojević, Vladimir Milojević, Nikola Breković, Aleksandra Pleskonjić, Strahinja Barović, Aneta Tomašević, Kristina Pajkić, Slobodan Petranović, Sonja Milojević, Ivan Tomašević, Zoran Karajić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić, Miloš Vojnović, Siniša Maksimović, Marko Ribić – glumački tim koji igra izuzetno skladno. Muzika Irene Popović nadograđuje dramu pojačavajući atmosferu jeze i neljudskog, horora. Uvodi nas u prostor.

Rubište je slepa mrlja, kloaka društva. Zbog toga može pripadati našem kao i svakom drugom vremenu. Reditelj Kokan Mladenović za Rubište kaže da je radio srpsku verziju Dogvila. Vožnja kroz pustoš i mrak. Gledamo ljudske kreature, unakažene, bez traga empatije u sebi. Okrutnost čoveka prema čoveku rađa seriju nesreća. Mladenović režira vešto, samosvesno, iskusno baratajući energetskim potencijalom brojne glumačke ekipe. Otvorenost koju ima prema materijalu čini da publika oseća gotovo nepodnošljivu težinu priče koju gleda. Na momente je toliku tminu gotovo nemoguće izdržati, iako sve radi svedeno, artificijelno. Pričajući priču on secira ono najniže, najneljudskije i u društvu i u čoveku. Atmosfera Rubišta je atmosfera traume, prostora bez ljudskosti. On vas lako uvlači u psihotičnu atmosferu drame, suočava vas sa pustoši koju nose u sebi junaci ove drame da bi vas pokrenuo, prizvao i svesti i smislu. Kod Kokana Mladenovića neizostavno iza toga stoji poziv na akciju.

U predstavi Oblak u pantalonama subotičkog pozorišta "Deže Kostolanji", Kokan Mladenović otvara scenu zahtevno i glasno, bacajući nam u lice, dok, kako kaže, udobno sedimo u publici, Deset poruka o revoluciji koje je Majakovski napisao 1909. i zbog toga proveo deset meseci na robiji. Nedugo zatim uslediće Oktobarska revolucija i sve što je sa njom došlo. Omaž je predstava njegovom Oblaku, Zapovestima i Misteriji Bufo.

Na samom početku predstave opomenuti smo da je i ćutanje kadkad zločin, zato tako strašno i preteći zvuče reči sa scene: A vi ćutite građani! Odmah udarac u stomak. Glumci Marta Bereš, Aniko Kiš, Emeše Nađabonji, Imre Elek Mikeš, Boris Kučov, Gabor Pongo čine tim koji je u stanju da od starta igra u visokom energetskom potencijalu, da nas snažno udari. Glumci tačno, lucidnom u glumačkom izrazu, provociraju gledaoca da osvesti sopstveni komfor koji može biti poguban.

Odnos prema revoluciji danas, kada istorija civilizacije pamti nebrojene revolucije, u zavisnosti od čovekovog doba uvek je ličan i mnogoznačan. Ljudska pobuna protiv tlačenja, želja za promenom, životom dostojnim čoveka, leži u osnovi svake revolucije. I da, jesmo danas zatrpani morem nepotrebnih informacija koje nas drže u svojevrsnoj vrsti komfora (pod udobnim ne mislim na visok standard života, već na teško napuštanje poznatog). Igra ovog glumačkog tima, vešto režijski vođena, tu je da nas pokuša probuditi.

Kokan Mladenović komad počinje preplićući Oblak… i Deset zapovesti fragmentima o revoluciji, da bi kasnije, dopisujući tekst, komentarisao našu neposrednu stvarnost, govoreći možda najpre o onom pornografskom u njoj. Za to je dovoljno pratiti televizijski program ili dnevnu štampu. Dramaturškinja Kornelia Goli priči daje oblik koji ima ritam brze reke koja krči svoj put bez obzira na prepreke. Baveći se neposrednom stvarnošću našeg društva reditelj tu sliku prenosi na opšte stanje stvari. Iz slike u sliku suočava nas sa pervertiranom slikom sveta. A vi ćutite, građani! – ta rečenica, koja se stalno ponavlja u predstavi, grozničavog ritma, jeste reflektor uperen u oči svih nas u publici. Kokan Mladenović nas, da parafraziramo Artura Milera, podseća na ono što bi hteli zaboraviti.

Muzika Irene Popović, kako nas je i navikla, daje okvir predstavi i ritam igri, i vraća u zagušljivu atmosferu kabarea koja je ovde podignuta do sveobuhvatne histerije našega doba. To kao da prate kostimi Marine Sremac u jarkim fluo-bojama naglašavajući furiozni tempo predstave, atmosferu haosa i beznađa kojeg je svet nedovoljno svestan. To nam poručuje tim ove predstave: potonuli ste jako duboko a da toga niste svesni. Psihotična atmosfera koja od početka do kraja dominira Rubištem i u Oblaku u pantalonama, uz upotrebu slepstika i groteske u jednom kabaretskom okviru, postaje čak euforična. Kokan Mladenović ukazuje na ružnoću svakodnevice, a drska i opscena igra, paradoksalno, daje jedan vital elan.

Obe predstave su uporne u nameri da gledaoca suoče sa stvarnošću koja je često nepodnošljiva, jednako u konformi-zmu koliko i u ljudskoj niskosti, zločinu, gadosti, jer to su dve strane jednog štapa u kojem empatije nema ni u tragu. Reditelj naravno poziva na odgovornost ili, najpre, kao što nas Hans Kastorf uči kada kaže da je svestan da ne može da promeni svet, ali da želi da uzburka, poremeti mir na groblju. O remećenju tog mira govori i Kokan Mladenović svojim režijama, uporno podseća publiku da oko nje vlada neprirodan mir. Suočavajući nas sa tminom koja se kreće u svom začaranom krugu, poziva iz tog mraka, da ne zaboravimo na Harmsa: da moramo zauvek zapamtiti da čudesa na zemlji postoje.