Priznajte da ste se nasmešili kada ste videli ime i lice Branka Kockice i da vas je ono vratilo u neka lepa vremena, kad ste kao dete upijali njegove štosove ili kad ste gledali kako to isto radi vaše dete. I tako i treba da bude: Branko Milićević je jedan od simbola detinjstva, njegova TV serija "Kocka, kocka, kockica" je snimana i emitovana od 1974. do 1993. godine, a njegove predstave u Pozorištancetu Puž su nezaobilazne prve lekcije teatarske umetnosti. On je neko koga je nepotrebno predstavljati. Zna se da je glumac, da je pre nego što je sa svojom Cacom Aleksić osnovao sadašnji Puž glumio u filmovima i pozorišnim predstavama, da je napisao mnogo dečjih predstava i pesama i nekoliko knjiga, da je bio nezavisni kandidat opštine Vračar na prvim višestranačkim izborima, da je bio ronilac, planinar, da je izgradio jednu jedrilicu i četiri katamarana, i da se nedavno, Prizemljenom srećom i Malom muškom antologijom, promovisao i kao pisac, odnosno priređivač knjiga za odrasle.

"VREME": U svim intervjuima obavezno pričate o Pozorištancu Puž, pa zašto ne bi i u ovom. Zato: šta ima novo u Pužu?

BRANKO MILIĆEVIĆ: Ove godine smo napravili tri nove predstave, a sad pravimo četvrtu. To zna da bude zaista naporno. Prvo, valja obezbediti četiri teksta, zatim treba izvesti četrnaest dekora, pa onda ima da snimiš 40 pesama, pa odaberi 44 glumca, pa sašij 44 kostima, pa napravi 88 komada cipela, pa pronađi 444 predmeta sitne rekvizite… A uz sve to glumim četrnaestak različitih likova u starim predstavama, što nije novo. Ponekad zavidim onim londonskim kolegama koji godinama igraju jedan jedini komad kao što je Mišolovka. Varaju se moje beogradske kolege koje veruju da je to smrtno dosadno. Nije. To je kao kad imaš dobar vic. Ako ga neko nije čuo rado ga ispričaš. A najviše zavidim Agati Kristi. Mišolovku je pisala maksimum godinu dana, a preko pola veka dobija tantijeme svakog ponedeljka.

Nikad mi nije bilo jasno zašto se vaše pozorište zove Pozorištance, zašto se upotrebljava deminutiv za pozorište čije predstave gledaju budući veliki ljudi.

Rekao bih da su deminutivi za nazive dečjih ustanova sasvim kul. Pa, na šta bi to ličilo da se neki vrtić zove Pčela Maja, ili Zlatna riba. Međutim, kad je pre mnogo godina Puž postao zvanična firma, sudija koji nas je upisivao u registar nije prihvatio ime Pozorištance. Uzalud sam ga ubeđivao da je to slatko, dečje ime. Jok. Po njemu, to je bilo krajnje neozbiljno. Zato se zvanično zovemo Pozorište Puž. E, pa, u inat tom krajnje ozbiljnom sudiji napravio sam pesmu gde se u refrenu sto puta peva moj izbor imena, a ne sudijin. Tako Puža ipak svi zovu – Pozorištance.

Kako to dečje pozorište pravi buduće ljude, kako se to uobičajeno kaže? Da li vodite računa o tome kad birate novu predstavu? Da li zato u svojim predstavama puštate Mocarta i igrate Šekspira?

Prave se budući ljudi i bez pozorišta. Doduše, pozorište i te kako utiče na oblikovanje dečjeg karaktera. Mislim na formiranje svesti o važnim, dobrim ljudskim vrednostima kao što su prijateljstvo, hrabrost, poštenje, saosećajnost, ljubav. Nisam verovao, ali deca čak uče i čemu da se smeju. Tako mi govore moji savetnici, profesionalni dečji psiholozi. Zato za naše predstave adaptiramo stare, dobre, proverene bajke. Zato je tu i dobri stari Šekspir i dobri mladi Mocart. A turbo-folk koristimo samo kada hoćemo da od toga napravimo sprdnju.

Zašto u vašem pozorištu bajka nije bajka na koju smo naučili? Zašto imate potrebu da menjate bajke?

Moto moje prve i poslednje knjige za odrasle Prizemljena sreća izrekao je Terencije nekih dvesta godina pre Hrista: Nema ničeg što neko već nije rek’o. A ja sam dodao: Zato je jasno jako, važno je – šta, ali i – kako. Izgleda da imam urođenu potrebu da budem malo drugačiji. Ali nov mogu da budem možda samo u načinu kako obrađujem staru temu. Imam još jedan razlog. Bajke koje su sakupila braća Grim su veoma surove. Prvi ih je za francuski dvor ulepšavao Šarl Pero. Činilo mu se drastično da Pepeljugina maćeha svojim ćerkama seče prste kako bi stale u staklenu cipelicu. Peroova cipelica zato nije bila providna. Postala je zlatna i krv se nije videla. Tako mali prinčevi i princeze francuskog dvora nisu imali ružne snove. Međutim, braći Grim je bilo važno da se krv vidi. Tako su vrapci mogli da jave: Dživ, dživ, eto ko je kriv. To je bio dokaz maćehine zloće, pa je zato dobila kaznu da igra u usijanim cipelama dok ne umre. Pero je zbog osetljivih malih dvorjana i to izbacio. Čuveni psihijatar Bruno Betelhajm, u svojoj knjizi Značenje bajki, tome se oštro protivi. On tvrdi da dečja psihologija zahteva da nevaljalci budu potpuno uništeni. Ja sam na Peroovoj strani. U mojoj Pepeljugi maćeha biva kažnjena, ali ostaje živa. U mojoj Ivici i Marici se na kraju ne dogodi da jedna devojčica postane ubica tako što vešticu ubaci u užarenu peć. U mojoj Crvenkapi lovac ne raspori vuka nego mu prišije cipzar i kad ga odcipzariše spase baku i Crvenkapu. Oduvek svojim negativcima dajem šansu da se poprave. Moj vuk postaje vučjak, Crvenkapin pas čuvar. Pa, neka Betelhajm misli o meni šta god hoće.

Svaka vaša predstava ima naravoučenije. "Ako grad miriše kao cveće, doći će laste, inače neće" citat je iz Otkačene balerine. Vi očigledno ne mislite da naravoučenija pripadaju prošlim vekovima.

Čuveni engleski biolog Dezmond Moris tvrdi da je za ovako fantastičan uspeh čoveka kao vrste najvažnije učenje. A učenje se postiže kroz naravoučenije. Oni koji misle da naravoučenije pripada prošlim vekovima stvaraju isprazne, površne, lako-zabavne knjige, filmove i televizije.

U vašim predstavama deca su ravnopravna sa odraslima, čak i "odraslija" od njih. Da li imate neku potvrdu iz života da je takav odnos prema njima ispravan?

Sam sam sebi potvrda. Kad sam bio dete, zaista sam se čudio odraslom čoveku kad čučne ispred mene i počne da tepa: Kako si maji? Sta ladis? Jao, sto ti je dobla flizula. Uvek bih se zapitao – šta je ovom čoveku? Zašto se kerebeči? A u lutkarskim pozorištima nikad nisam mogao da shvatim zašto neke lutke ne otvaraju usta kad govore. Laknulo mi je kad su neki ljudi shvatili da deca nisu tupava, pa su izmislili Mapete. Neki dan sam na predstavi pričao kako se Pipi duga čarapa, koja je iz Švedske, potpuno razlikuje od naše Pipi, koja je iz Srbije. Njihova ne zna da čita, a naša zna, njihova ima zlatnike, a naša evre… i tako dalje. Onda pogrešim i dodam – obe su jako nevaljale. Tada je klinac u trećem redu iz taka dobacio – onda nisu potpuno različite.

U vašim predstavama ima malo savremenih video–efekata iako je XXI vek. Zar se ne plašite da pozorište novim generacijama može biti dosadno ako nije video–igrica?

Prva premijera u sadašnjoj Puževoj sali izvedena je pre 23 godine. Zvala se Otkačena balerina – direktan prenos. Koristili smo video-kamere, tri velika TV ekrana i video-projekcije na platnu koje je bilo veliko koliko čitav otvor scene. Napravili smo potpunu iluziju direktnog prenosa predstave na prvom kanalu RTS-a. Čak se direktno uključivala i Staka Novković izvinjavajući se što se prekida prenos iz Pozorištanca Puž zbog vanrednih vesti. Međutim, publika je više gledala nas, žive glumce na sceni nego ono što se događalo na ekranima. Prisustvo živog glumca na sceni nikakvi efekti ne mogu da zamene.

Šta mislite o sada popularnom stavu da decu treba pripremiti za život pokazujući im na sceni loše pojave svakodnevice?

Prvo, mislim da taj stav nije jako popularan. Prihvataju ga samo radikalni bitefovski reditelji, a hvale ga in kritičari. A drugo, ubeđen sam da to spada u još jednu od loših pojava svakodnevice. U vreme velikih starogrčkih dramatičara, kao što su Eshil, Sofokle i Euripid, a i u vreme Šekspira, ti surovi prizori smatrani su prostačkim. Uvek su se događali negde daleko iza pozornice. Publika je o takvim događajima izveštavana preko lika glasnika koji bi ih prepričao. Kad je predstava za decu u pitanju, nisam ni za prepričavanje.

Najavili ste nedavno da se u poslednje vreme bavite predstavama bez Branka i Cace, predstavama koje će raditi neko drugi, a koje će biti u tradiciji Puža. Pa, kako vam ide?

Ide super. Sestra i brat, Ana i Jug Radivojević su reditelji koji su stasavali u Pužu, a uveliko rade u važnijim pozorištima. Mlada rediteljka iz Londona Saša Milavić-Dejvis je Pužev pravi pravcati odličan đak. Kod nas je od svoje pete godine, a nedavno je napravila izuzetno nadahnutu predstavu San letnje noći. I Bora Petković, pisac naše poslednje premijere Lunja i Maza, Puževa je škola. A autorka komada Besna glista se čak i udala za lika iz komada Laka Nikolića. Nedavno su dobili i dete. Raduje me što se već nastavlja Puževa tradicija porodičnog pozorišta.

Kako glumac, kao vi, koji je na početku karijere igrao Hamleta i bio jedan od miljenika Elen Stjuart, postane "dečji glumac"? I zašto?

Niko ne može da bude ono što nije. Ali svako može da ne bude ono što jeste. Kažu, ko kuca otvoriće mu se, ko traži naći će. Ali nije baš uvek tako. Mnogi ne nađu. Dopada mi se izraz taj je našao sebe. Ja sam tog sebe našao. Na prvoj strani mog sajta najvećim slovima ne piše moje ime nego – NARODNI UČITELJ. Oduvek sam svima oko sebe solio pamet (filozofija). Oduvek sam popovao (religija), držao predavanja (škola), pravio pozorište (umetnost). Sve su to oblici podučavanja – najvažnija čovekova delatnost. Hamlet, Okovani Prometej, Pontije Pilat, sve te moje uloge bile su samo stepenice ka narodnom učitelju. U prethodnom životu sam garantovano bio ili Vasa Pelagić, ili čika Jova Zmaj. O spoznaji sebe kao jednoj od kockica u mozaiku sreće pisaću u drugom tomu moje prve i poslednje knjige za odrasle Prizemljena sreće.

Da li je slučajnost ili ne što vas, od kada ste postali Kockica, nema na sceni za odrasle? Kad ste poslednji put igrali u predstavi koja nije za decu?

Bilo je to pre tridesetak godina. Ali to što me ne angažuju za odrasle nije slučajno. Samo bi me tupavi reditelj uzeo da igram, recimo, Šekspira. Kladim se da bi usred mog srceparateljnog, najtragičnijeg monologa kralja Lira neko iz sale doviknuo: tata–ta–tira.

Morate priznati da i javnost i vlast odavno ne gledaju na dečja pozorišta kao na manje važna pozorišta. Pa ipak, neprestano se priča da ne dobijate onoliko koliko zaslužujete. Šta još treba da se uradi?

Ne priznajem. Svi smatraju pozorišta za decu manje važnim. Čak i ja. Mislim, uporno sam mislio da će neko važan pomisliti da smo važni, ali polako gubim nadu.

Svoju knjigu Prizemljena sreća, koju svaki čas pominjete, namenjujete onima između dvadeset i trideset godina, i sebi kad opet budete imali toliko godina. Prvo: zašto mislite da su sreća i život nešto što se uči, a drugo: s kojim pravom ste sebe promovisali u podučavaoca života?

Drugo: nije to nikakva promocija. Mnogi ljudi su podučavaoci. Oni to jednostavno jesu. To je, prosto-naprosto, božji dar. Ali ja više volim da kažem da je to zadatak. Put ka sreći, koja je glavni smisao čovekovog života, leži u ispunjavanju zadatka koji smo u vidu talenta, sposobnosti, naklonosti, kako god hoćeš, dobili od višeg bića. Nažalost, mnogima se dešava da reklamom promovišu sebe u nešto što nisu. Oni se samo pretvaraju da su srećni. Ima mnogo toga u životu što ne učimo. Ne učimo da dišemo, jedemo i pijemo, ali i te kako učimo šta ne treba piti i šta ne treba disati. Neko disanje i neko pijenje je toliko štetno da protiv onih koji to ne nauče moraju da se prave strogi zakoni. Između ostalog, sreća se postiže učenjem da se ne rade štetne stvari.

Knjigu ste namenili muškarcima, a u poglavlju Seks i ljubav tvrdite da su žene bolje od muškaraca. Zašto?

Moja prva i poslednja knjiga za odrasle je priručnik za upotrebu života. Dakle, udžbenik. To praktično znači da sam na jedno mesto sabrao razne pametnurije koje se meni čine važnim. Zato na prednjoj korici knjige stoji podnaslov – sabrano delo Branka Kockice. Moje poglavlje o seksu i ljubavi se u velikoj meri oslanja na knjigu Barbare i Alena Piza – Zašto muškarci ne slušaju, a žene ne čitaju mape. Po njima, žene nisu bolje u svemu. Sudeći po naslovu njihove knjige, muškarci su bolji kad je u pitanju čitanje mapa. Ali žene su bolje u mnogim drugim stvarima, naročito u manipulisanju muškarcima. Dizraeli tvrdi: "Svakome muškarcu koji se nađe pred atraktivnom ženom potrebna je zaštita." Moja knjiga je ta zaštita, ali nažalost, mala.

Zašto stalno podvlačite da je Prizemljena sreća vaša poslednja knjiga za odrasle?

Pa, zato što Nemam više vremena – od Desanke Maksimović. Ne verujem ni da ću stići ovu prvu knjigu da završim. Napisao sam tek prvi tom, a treba da napišem još tri. A zadao sam sebi i da napišem još bar desetak pozorišnih komada za decu za šta mi treba barem Sto godina samoće od Markesa. Izvinite, ne mogu više da vam odgovaram, odoh da pišem. Zdravo, društvo! – od Eriha Froma.

Da li vi ikada možete da pričate ozbiljno?

Kakao da ne.