Neophodnost prekidanja začaranog kruga svakog "prokletstva", a pogotovo onog koje se prenosi sa generacije na generaciju, poruka je Nečiste krvi, predstave koju je prema Stankovićevom delu režirao Jug Đorđević u Narodnom pozorištu "Bora Stanković" u Vranju koje je nedavno renovirano nakon požara i ovom predstavom je započelo svoj novi život.

Brza smena kaleideskopskih slika Baala i svadbe u kojoj se svi mešaju kao jedno telo je reminiscencija nakon gledanja predstave; suprotstavljenost malograđansko-trgovačkog sa paganskim, u oba slučaja – teskoba. Umiranje Sofke u ovom životu i uskrsnuće se, nažalost, završavaju potpunim gašenjem.

Predstava prati vreme romana, vreme oslobađanja od turske feudalne vlasti o kojem je Stanković pisao. Dramaturškinja Tijana Grumić koristi savremeni jezik kako bi predstavu prespojila sa našim vremenom, čineći je prepoznatljivom i bliskom gledaocu. Koliko slojeva nasleđa nosimo u sebi, koliko smo ih svesni, a koliko nismo, potencije su preispitivanja koje nam svojim radom Tijana ostavlja. Koje zadatke imamo da ispunimo u našim životima danas, a da toga nismo svesni, i koliko zabrana je potrebno prekršiti kako bismo živeli sopstvenu sudbinu? Dramaturškinja svojim stvaralaštvom integriše karakterističan Stankovićev jezik, mešanjem pripovedačkog i ispovednog tona, formirajući narativnu strukturu koja sa publikom odmah stupa u asocijativni dijalog.

Koliko su krute društvene strukture i koliko sputavaju čoveka u njegovim ulogama? Koliko smo toga svesni? Kome je kroz generacije upućen zadatak da "razbije čini" unesrećene, u ovom slučaju ženske, ali i muške sudbine? Žrtva i nasilnik ovde egzistiraju u čvrstom amalgamu. Osvešćenje se svojim spiralnim i sporim tokom odvija kroz generacije, a u sprezi sa promenom društvenih okolnosti biraju i svoje protagoniste i antagoniste pletući matricu koja traži svoje žrtve.

Koliko je generacija žena Sofkinog plemena trpelo nasilje, predajući mu se i ne želeći da ga napuste? Kako ona kaže: pošto je sve patnja, neka bude patnja do kraja. Sa koliko se žena danas trguje? I koliko žene trguju same sobom? Pitanje emotivne prostitucije je danas jednako prisutno kao u vremenima iza nas. Ne zaboravimo moć nemoćnih.

Jedini lik u predstavi koji nosi jednu vrstu slobode nad sobom i svojom sudbinom je vlasnica hamama, Amamdžika, koju odlično igra Tamara Stošić. "Odmetanjem" kroz udaju za Turčina, a zatim sticajem okolnosti, vraćanjem među svoje, otvara hamam i upućuje mlade u "tajne" uspešnog braka – to su slike vremena kojim odiše otuđenost u sudaru kultura. Stalno mešanje amalgama, spajanje nespojivog i odustajanje od identiteta zarad integriteta, poruka su ovakve postavke ovog lika.

Već ranije sam u "Vremenu" pisala koliko je danas živ mentalni sklop Srbije kneza Miloša odlično odslikanog u Urbanovoj predstavi Ruženje naroda u dva dela subotičkog Narodnog pozorišta.

Reditelj Jug Đorđević režira delikatno, opsežno, naglašavajući sa posebnom pažnjom pripovedanje o onima koji su bili pre nas i onima koji dolaze posle nas. Predstava se otvara pričom o Hadži Trifunu, Sofkinom pradedi, čuvenom trgovcu, koji se spominje do danas. O bogatoj familiji u kojoj se uživalo u raskoši, koja brižljivo skriva porodične tajne od očiju sveta. Režija gledaocu pruža širok prostor za kreiranje sopstvenih slika, jednako jasno ga upućujući na određeni kontekst. Sofku igraju: Anđela Vlajković, Anica Petrović, Jelena Filipović, Kristina Janjić, Žetica Dejanović, Milena Stošić i Radmila Đorđević – svaka faza njene unutrašnje promene označena je pojavom druge glumice, što je za gledaoca vrlo jasno i upečatljivo. Odlično odslikavajući transformacije lika, postavlja nam se pitanje: koliko se na kraju menjamo i šta je ono što ostaje isto?

Glumci vešto barataju pripovedanjem unutar predstave i lako prelaze iz lika u lik. Naravno, posebno je uživanje slušati pasaže sa Stankovićevim jezikom iz kojeg iskrsava čitav svet. Svet trgovaca i seljaka, svet koji je jasno polarizovan, a opet iziskuje mešanje staleža. Svet u kojem su muškarci pregrubi ili preslabi, a žene divlje od neutažene strasti, žene koje potom bivaju satrte, predaju se, odustaju.

Jug Đorđević uspeva da stvori baroknu atmosferu upravo svedenim izrazom u kojem čujete i Boru Stankovića i Markesa, i upravo tu liniju prati muzika kompozitorke Julije Đorđević. Izvrstan je kostim Velimirke Damjanović, elegantan, tek ponegde orijentalan, sačinjen od boja poput onih iz Hiljadu i jedne noći. Scenografija Andreje Rondović izvedena je jednostavno i efektno, sa zavesom koja scenu deli na svetove i koja će postati Sofkin veo. Nakon svadbe svet će postati jedan, celovit. Gledalac prisustvuje mešanju starog sveta i onog koji se tek stvara. Predstava se zaokružuje onako kako počinje – u pripovesti i ispovesti. Kletva onih koje dolaze se može nazreti, jer svedočenje o žrtvi koju je Sofka podnela trpeći nasilje od muža i sinova neće dati uputstvo kako ga se i osloboditi. Predstava Nečista krv gledaocu prenosi u odgovornost preispitivanje šta činiti sa takvim saznanjem prenesenim kroz pripovest.