Ličnost Gorana Trajkoskog vezana je za jedan period jugoslovenske rok muzike koji se obično smatra zlatnim – onaj iz

1980-ih. Sa sastavom Padot na Vizantija napravio je novi žanrovski pomak spajajući gothic zvuk sa vokalom zasnovanim na pravoslavnom crkvenom pevanju, što je direktno dovelo do čitavog talasa sličnih grupa iz Makedonije, od kojih je Mizar svakako najslavniji. Ovo je bio jedan od retkih originalnih ovdašnjih doprinosa svetskoj popularnoj muzici, te je Trajkoski, nastavljajući konsekventno istu ideju vodilju, tokom 1990-ih kroz grupu Anastasia došao do globalne poznatosti zahvaljujući, između ostalog, i uspelom soundtracku za film Milča Mančevskog Pre kiše. Uvek zanimljiv sagovornik, koji zna da pravi odgovori nikad ne leže na površini, Trajkoski je precizan i kad opisuje sadašnju situaciju iz perspektive usamljenog umetnika.

"VREME": Kako ste ovih karantinskih dana? Na koji način se nosite sa situacijom u kojoj postoji veoma ozbiljna, nevidljiva i nepredvidljiva opasnost na jednoj, a duboko osećanje izolovanosti, zarobljenosti i samoće na onoj drugoj strani?

GORAN TRAJKOSKI: Dobro sam, hvala, bar mislim da sam dobro. Ni to nije loše za početak, zar ne? Kao prvo, trudim se da se ponašam socijalno odgovorno, nosim masku, perem ruke i poštujem genijalne zdravstvene preporuke zemaljskih autoriteta: ne izlazim često, samo po potrebi, dakle, odgovorna sam individua. Sve u svemu, što se tiče ispunjavanja mediokritetskih normi, smatram da sam postigao zadovoljavajući nivo građanske poslušnosti. Ali, isto tako imam dubok osećaj da tu negde nešto ne valja. Jeste, pitao sam se bezbroj puta, nisam li ja možda pomalo lud? To je taj praktični deo moje ličnosti kao zoon politikona… a što se tiče teorije, e tu sam već poprilično neodgovoran, pa sam – zamislite – počeo da razmišljam i svojom glavom, nasuprot agresivnom medijskom blitzkriegu koji seje strah i horor na sve strane. Znači, tu nisam odgovoran, ili drugim rečima: ne dam svoj mozak u carwash servis i još manje svoju dušu na hemijsko čišćenje. No, i pored toga, ne želim da se iko oseti ugroženim mojim suprotnim pogledom, pa zato poštujem zakone Novog Vavilona, kao i Apsurdistana – caru carevo, Bogu božje.

Nažalost, kobna iluzija zakucala je i na naša vrata, na vrata naše civilizacije, pošto smo te udarce već čuli u našoj bližoj prošlosti kako odzvanjaju na vratima naših diverznih kultura. Laž je došla da traži svoje, odrasla je i sazrela. Dugo smo je odgajali, pazili, brinuli se o njoj. Sad je tu, javno prisutna i svakako je došla da sakupi svoj PDV.

Kakva je situacija u Makedoniji, među običnim ljudima, kao i među vašim prijateljima i kolegama umetnicima? Kako se jedan makedonski kulturni radnik uobičajeno dovija da ipak upražnjava svoju umetnost, stvara, i možda – putem dostupnih novih tehnologija – komunicira sa svojom publikom?

Ovo je globalna "igranka" i zbog toga Makedonija zasad nije izuzetak u ovom scenariju. Ljudi su uglavnom uplašeni, zabrinuti i ne znaju šta bi sa sobom. Neki se boje kužne sadašnjosti, a neki se verovatno još i više boje onoga što bi se moglo naslutiti kao "budućnost" ove, po svemu sudeći, tragične lakrdije laži. Iako bi možda i najtačnija fomulacija bila "tragična lakrdija poluistine", pošto se laž nikad frontalno ne izlaže i nije spremna za otvorenu i direktnu konfrontaciju sa istinom. Laž uvek i isključivo obitava u realnosti, i jednostavno je primorana da na sebe stavi modne detalje koji krase istinu, jer u suprotnom nema šanse da postoji, pošto sama laž nije ništa drugo nego broj 0=nula=nevrednost=nepostojanje.

A mi ljudi, kao i svi ljudi: svako se od nas trudi da se snađe na svoj način u ovoj imitaciji života – neko se prepušta stihiji trendova na socijalnim mrežama, i tu ili plovi ili se ljulja na valovima virtuelnih struja, drugi su u malo većoj izolaciji, treći samo posmatraju i zasad ne preduzimaju ništa posebno, čekaju da dim od eksplozije splasne, pa da nakon toga daju instrukcije unazad, da budu afteršejv generali. Ovo je jedan od većih izazova, ovo je test, ispit iz toga da li naša civilizacija, i pored svih nedostataka, ipak ima suštinsku i zdravu osnovu da produži svoj put kroz istoriju, ili će pokazati prve ozbiljne znake svog – u odnosu na večnost – skorog silaska sa pozornice povesti.

Šta mislite – zašto se sve ovo dogodilo? Pogađa li planetu ovog časa neka nova kuga nalik onoj srednjovekovnoj? I da li su razlozi za to mistični ili je jasan njihov realni izvor? Ne mislimo ovde na svakako razumna naučnička objašnjenja, već na način na koji su političke elite u mnoštvu civilizovanih zemalja reagovale ili ‘reagovale’, uključujući ex–SFRJ prostor? Da li je prećutkivanjem i poricanjem izgubljeno dragoceno vreme da se sada već ogromni problemi preduprede?

Planetu nismo mi ljudi stvorili, dobili smo je rođenjem, dakle, prirodnim putem. Sve što nas okružuje i što nazivamo prirodom, dar je, a ne naših ruku delo. Ako Planeta nije naša tvorevina, onda ona i ne spada u domen naše, ljudske vlasti, već njom gospodari neka druga kreativnost, tačnije, svrstava se u umetnički opus nekog drugog. Ono što se može smatrati umetničkim opusom čovečanstva je modifikacija, preobrazba dobijenog pri rađanju, alias prirode. Mi nismo reditelji života, mi smo samo akteri, saradnici toj promisli ili, najtačnije rečeno, učesnici tog projekta. Ili, kako Šekspir u drami Kako vam drago veli: All the world’s a stage, and all the men and women merely players, they have their exits and their entrances…

Prema tome, onaj pravi reditelj u određenom trenutku može da prekine rad na predstavi, može dati pauzu, i napokon, može nas i zameniti ako mu je volja, zar ne? Da pokušamo da se spustimo jedan nivo niže, sa istine u realnost, i da vidimo kako stvari stoje u predstavi koju mi nazivamo život? Nije teško primetiti da je koncept laži – u našoj civilizaciji prisutan možda i previše dugo – veoma poštovan i uvažavan. Može se reći da je već u 20. veku, a naročito danas, postavljen na skoro najviši pijedestal društvenih vrednosti: zar nisu diplomatija, marketing i PR odavno shvaćeni kao prihvatljive forme laganja? Čekamo još samo, dozvolite mi da budem ciničan, i oficijelnu inauguraciju od UN – taj zvanični proglas da je istina laž, a laž istina. Ili je to već neko drugi ranije rekao, kao na primer Orvel? Možda je još Veliki Brat u njegovoj knjizi 1984 nama čitaocima saopštio: rat je mir, a sloboda je ropstvo?

Da li vas ponešto danas podseća na one teške godine 1990–ih, kroz koje su svi ex–YU narodi prolazili na svoj način? U čemu je glavna razlika?

Naravno da me podseća i kao što sam malopre napomenuo, mi smo ovaj rejv već jednom plesali, svako na svoj način, no ovaj put se radi o većoj, globalnoj igranci. Sad svi mi građani sveta možemo da se gledamo i dopisujemo na socijalnim mrežama, i da uživo strimujemo svoj jadni privatni reality show, pa da se svako čudi, zloraduje, saoseća, plače, plaši, histeriše, zapomaže i pomaže, teši i šta još ne, svako shodno svojim kvalifikacijama, sposobnostima,

potrebama i osećajima. Ovo je izazov koji dosad još nismo okusili. Iako mi se ne sviđa, prihvatam izazov, jer verujem da svako zlo služi nekom dobru. Verujem da ćemo iz ovih nedaća izaći pročišćeni, i da će ljudsko dostojanstvo kod nas naći malo više prostora za svoj dom.

Kako pronalazite lično i stvaralačko spokojstvo u ovom haotičnom vremenu u kom je čovekovo snalaženje stalno od danas do sutra, opterećeno neizvesnošću, i van aktuelne pandemije?

To što nam se sad događa nije od juče. Moje su sumnje da je ovo, najblaže rečeno, rezultat pogrešne civilizacijske smernice ili drugim rečima – egzistencijalni ćorsokak. Iako mi nije drago i još manje svejedno, ja se ipak dobro snalazim u uslovima izolacije. No, to što se dobro snalazim, ne znači da želim da tako i ostane. Naime, informativni rat koji je zahvatio svet, dugačak je i odavno započet proces, koji se vodio između redova našeg neispisanog životnog romana. Ovo što sad vidimo samo je kontrolisana, ili čak suprotno – nepoželjna i neplanirana površinska eksplozija, koju će neki pokušati da zloupotrebe. Već dugo osećam taj rat koji se vodi pre svega u svakom ljudskom biću, a danas vidimo i njegove moguće spoljašnje manifestacije, kao što su devalvacija ljudskih prava i sloboda u ime sigurnosti i bezbednosti, te pucanje ekonomskog mehura, kako ga je još 1970-ih godina nazvao Lyndon LaRouche. Tu je i praktična smrt ideje o demokratiji i vladanja putem glasanja, uvođenje već unapred spremljenih "finansijskih paketa", čitaj zaduživanja koja se ne mogu nikad vratiti, kao i ono od čega najviše strepim – a to je kraj suvereniteta, najpre manjih i slabijih država. Odatle sledi uvođenje potpune hibridno-korporacijske, a zatim i čiste korporacijske vlasti. Ovo su samo moje sumnje, nadam se da do toga nikada neće doći.

Koji je poslednji album ili najnoviji autor koji vas je uzdrmao i inspirisao da napravite nešto svoje?

Po svemu sudeći, najmoćniji autor mog vremena koji me je pokrenuo da uradim nešto svoje, a novo, jeste – nezadovoljstvo. Ono samim sobom i zateknutim stanjem na muzičkoj sceni. Godinama već tragam na youtubeu za novim Joy Division ili celom plejadom onih tako raznovrsnih, a bliskih grupa iz 1980-ih.

Bio bih i te kako zadovoljan da naiđem i na energiju iz 1960-ih, i sam bih se priključio tom toku, krenuo za tom strujom, na tom talasu. No, verovatno tražim na pogrešnom mestu. Ne mogu da verujem da je poslednji veliki živi rok bend Radiohead oformljen u prošlom veku, a da je zadnja velika inovativna skraćenica glasila FSOL (The Future Sound of London)?! Moje čuđenje je neizmerno, jer neću da verujem da jedino prohtevi publike iznuđuju od autora velika dela! Zato što nas istorija, ili bar ono što smo se mi ljudi dogovorili da ona jeste, uči da su autori nezavisno od nerazumevanja publike i umetničke javnosti svog doba, ipak umeli da naprave bajpas trendovskim, kupoprodajnim hirovima trenutka i izbace dela za sva vremena. Svaka čast i naklon imenima kao što su danas Steven Wilson, David Eugene Edwards (Wovenhand), Hildur Guðnadóttir itd. Oni su uistinu ostvarili sebe, daju sve što se može dati, drugim rečima učinili su ono do čega im je stalo i to je njihov lični podvig. No, to je stvarno premalo za period od poslednjih 20 godina.

Koji projekti su trenutno u centru vaše pažnje i kako biste opisali ono čime se bavite danas?

Već dve decenije unazad najveći deo svog vremena provodim u teatru sa glumcima, rediteljima, pa je i mamutski deo muzike koju sam radio vezan za pozorište. Moja jedina aktivnost van pozorišta bili su projekti sa Mizarom ("Kobna ubavina"), zatim Bioscopia sa Elenom Hristovom i angažman sa Aleksandrom Veljanovim kao solo autorom i sa njegovim bendom Deine Lakaien. Priča o Anastasiji je završena. Bila je lepa dok je trajala, a sad su "došla tako neka vremena" (La Strada, 1987, prim. aut.). Pre tri godine odlučio sam da se predstavim kao solo autor, prvi put u svojoj muzičkoj karijeri, i napravio albume Na Svetov Ubavina, Teškiot glas na novite himni, kao i soundtrack za film Ruganje Hristu pod imenom Skomrasi apsurdistanski. Verujem da će moja sledeća muzička objava biti zajednički album sa Zoranom Bulatovićem Baletom iz nekadašnjeg novosadskog benda Luna.