Čista kuća (prevod Ivane Đurić Paunović) je prva drama Sare Rul koja je izvedena kod nas. Spisateljica je za ovaj komad dobila nagradu “Suzan Smit Blekburn” 2004. godine koja je najstarija i najpoznatija nagrada na engleskom govornom području za žensko dramsko pisanje. Naredne godine komad Čista kuća ušao je u finale Pulicerove nagrade za dramu. Komad je zabavan, pitak i vedar, a preko problema čišćenja kuće otkriva karakter likova i njihov stav prema svetu. Dve sestre, Lejn (Radmila Tomović) i Virdžinija (Hana Selimović) imaju dijametralno suprotan odnos prema čišćenju kuće. Lejn uopšte ne čisti svoju kuću i unajmila je spremačicu da čisti za nju, a Virdžinija, naprotiv, opsesivno čisti. To što Lejn ne čisti kuću već taj posao prepušta sobarici, otkriva njenu potrebu da veruje kako je ona iznad nekih ljudi i njihovih poslova. Isto tako, prepuštanje sopstvene kuće na brigu drugome otkriva i njeno izbegavanje da se bavi porodičnim odnosima i nesvesno zatrpavanje poslovima da bi od sebe same sakrila da joj je brak u krizi. S druge strane, Virdžinija opsesivno čisti kuću jer joj je život prazan i ima veliku želju da sopstveni život ispuni smislenim aktivnostima i brigom za druge. Između njih dve nalazi se sobarica Matilda (Natalija Stepanović), nesuđena komičarka, preko koje se prelamaju odnosi likova i istovremeno pokazuje odnos Zapada prema građanima trećeg sveta. Antipod dvema sestrama su likovi srećno zaljubljenih. To su Matildin otac i majka i Lejnin muž Čarls i njegova nova izabranica Ana. Ono što povezuje Matildu i zaljubljene parove jeste ljubav prema životu i dobroj šali. Kroz duhovit zaplet na ivici apsurda shvatamo da su i opsesivno čišćenje i zanemarivanje kuće zarad posla samo neuspešni načini da se zadrži kontrola nad životom i pobedi strah od smrti. Međutim, smeh i ljubav uvek i svuda – čak i kad se nađemo licem u lice sa smrću, jedini su lek od straha.

Milena Grošin je napravila svedenu, multifunkcionalnu scenografiju koja se sastoji od belog poda i dugačke bele klupe koja se proteže celom dužinom pozornice. Ta klupa istovremeno predstavlja beli, skupi kauč u stanu doktorke Lejn i pozornicu na kojoj se prikazuju sećanja na scene iz srećnog života Matildinih roditelja. Boja tog prostora je bela da bi istovremeno asocirao na bolnicu i belinu lekarskog mantila, ali i sterilnost i hladnoću doma u kome živi Lejn. Prelazak u drugi prostor rešava se tako što se taj prostor “presvuče” materijalom druge boje. Nerealistički rešen scenski prostor ukazuje na težnju rediteljke Andree Pjević da komad skloni iz sfere sitnog realizma, a tome u mnogome doprinosi i koreografija Tamare Pjević i Ane Ignjatović Zagorac – oni koji su srećni i ispunjeni ljubavlju izražavaju se slobodnim pokretima i plesom.

Najveća vrednost ove predstave je gluma Radmile Tomović i Hane Selimović. Ono što ostavlja poseban utisak je koliko su njih dve fokusirane na likove koje igraju tokom čitave predstave, koliko su obe stalno u karakteru i ne dozvoljavaju da išta privatno izbije na površinu. Mimika i uopšte izraz lica Radmile Tomović otkriva ženu koja se “spekla” iznutra od višegodišnjeg i konstantnog napora da bude maksimalno kontrolisana i da se stalno bavi tuđim životima da se ne bi bavila svojim. Da bi u toj nenormalnoj situaciji zadržala samokontrolu, ona se kljuka sredstvima za umirenje što ostavlja posledice na njen način kretanja. Kostim Vere Radojević je takođe doprineo karakteru lika – belo odelo koje se gotovo stopilo sa scenografijom jeste znak i toga da je lekar i da je imućna (jer sebi može da priušti da nosi svetlu odeću) i da je hladna osoba. Kosa joj je previše zategnuta šnalama, ali i ne baš uredna što ukazuje na prikriveni haos u glavi junakinje.

Nasuprot njoj, lik Virdžinije koju igra Hana Selimović ima savršeno feniranu kosu što ukazuje da ima potrebu da uvek bude perfektna. Njena haljina je takođe svetla (statusni simbol), ali roze boje, čime se ističe njena stereotipna ženstvenost. Iako je haljina lepa i dobro skrojena, kostimografkinja je namerno učinila da lik deluje elegantno, ali na “tetkast” način, što ukazuje na Virdžinijinu duhovnu tromost i skučenost. Obe nose cipele boje pudera (takođe statusni simbol) – Lejn salonke sa niskom – jer mnogo radi, a ženstvena Virdžinija sa visokom potpeticom. Kao što lice Radmile Tomović otkriva karakter njenog lika, tako i Hana Selimović ima izraz mekane i fine ženice iza čije se maske krije neurotična i frustrirana osoba. To njeno uporno skrivanje i spontano razotkrivanje izvor je niza komičnih situacija u kojima publika iskreno uživa.

Njihova suprotnost, kako u likovnom smislu tako i po pitanju karaktera, jeste Matilda Natalije Stepanović koja je sva u crnom. Za razliku od Lejn i Virdžinije čija su lica od grča skoro pretvorena u maske, Matilda je otvorena i slobodna osoba. Ona ima slobodne pokrete, a lice joj je smireno, vedro i prijatno. Matilda u suštini niti izgleda niti se ponaša kao sobarica, već je nosilac ideje Sare Rul da osećanje sreće dolazi iz naše sposobnosti da volimo, da se smejemo i da nasmejemo druge.

Vladislav Mihailović i Tamara Pjević imaju najmanje inspirativne zadatke jer njihovi likovi predstavljaju idealno srećne i zaljubljene ljude. Teško je biti glumački uverljiv kada se igra ideal, te je zato mudro što je rediteljka zajedno sa koreografkinjama učinila da se njih dvoje često izražavaju pokretom – savremeni ples ima u sebi nečeg apstraktnog. Takva ideja postoji i u samom komadu, ali ovde je maksimalno istaknuta. Razlika između dva para (Matildini roditelji i Čarls i Ana) nalazi se u načinu izražavanja pokretom. Kada glumci igraju roditelje, izražavaju se pantomimom što im omogućava da dodaju notu komičnog sceni, a kada izražavaju zanesenost savršenom ljubavlju Čarlsa i Ane, plešu. Posebno ekspresivan ples izvodi Tamara Pjević kada pokazuje Aninu volju za pravim, strastvenim životom i odbijanje da joj život bude ograničen bolešću i bolnicom. Ples je suštinski apstraktan i veoma dobro prenosi emocije, ali teško da može da prenese jednostavne informacije – npr. “ja sam iz Argentine”. Zato je odlična ideja da Matilda “prevodi” Anin ples sestrama kao da je u pitanju strani jezik, budući da su obe strankinje u Virdžnijinom i Lejninom svetu.

U predstavi se pored navedenih glumaca pojavljuje ili bolje reći čuje glas Vladislave Milosavljević. U samom komadu Sale Rul ne postoji lik “Glas”, ali su izvesni delovi teksta pisani kao moderne didaskalije u kojima autorka daje sebi slobodu da se neposredno obrati čitaocima. Kada čitate tekst, savršeno je jasno da kroz didaskalije govori neposredno autorka i da ona nije lik u komadu. Međutim, u samom izvođenju Ana prevodi emocije u govor tela, a Matilda prevodi taj govor na jezik Vridžinije i Lejn, pa se spontano nameće pitanje da li je glas iz off-a još jedno “prevođenje” ili lik koga ne vidimo. No, ovaj problem neće suštinski ometati publiku u gledanju ove zabavne predstave.

Nova predstava Ateljea 212 Čista kuća pokazuje da i naizgled banalni izbor kao što je to čistiti ili ne čistiti kuću otkriva kakva smo osoba i umemo li da uživamo u radosti života ili očajnički bežimo u (samo)kontrolu. Predstava se igra na Sceni “Petar Kralj”.