Proslavu četrdesete godine Bemus je završio neuobičajeno za ovaj festival klasične muzike: koncertnim izvođenjem integralnog baleta Ohridske legende Stevana Hristića u kombinaciji sa filmom na istu temu. Simfonijskim orkestrom i horom RTS-a dirigovao je Bojan Suđić, a film je režirao Miloš Đukelić u produkciji Jugokoncerta i Bemusa.

Miloš Đukelić (32( snimio je oko 600 reklama i muzičkih spotova, ima firmu Red production u Beogradu, Perastu i Banjaluci, dobitnik je domaćih i inostranih nagrada za reklame, nekoliko nagrada kao producent kratkih igranih i dokumentarnih filmova, gran prix na ovogodišnjem Festivalu dokumentarnog, animiranog i kratkometražnog igranog filma za Bajne vile, osnovao je međunarodni festival filmova snimljenih mobilnim telefonom "Nova svetlost na dlanu"… U filmu Ohridska legenda, između ostalih, sarađivao je sa koreografkinjom Iskrom Šukarovom, i sa baletskim igračima Dalijom Aćin i Željkom Grozdanovićem.

Publika je, sudeći po emitovanim reakcijama u medijima, bila zatečena Đukelićevim filmom uglavnom jer nije direktno referisao na svima poznatu legendu o ohridskom paru Biljani i Marku. Pa ipak, u javnosti su i film i svečano zatvaranje Bemusa ocenjeni kao veliki poduhvat zato što kod nas nema filmova inspirisanih baletskom muzikom, kao ni filmova koji su sastavni deo njenog koncertnog izvođenja.

"VREME": Zbog čega biste vi vaš film nazvali poduhvatom? Zbog kratkog roka za realizaciju, zbog organizacije, novca…?

MILOŠ ĐUKELIĆ: S obzirom na to da je reč o filmu čije je najbitnije izražajno sredstvo moderan ples, i filmu snimljenom na filmskoj traci, sa svom mogućom rasvetom i scenskom tehnikom, na autentičnim lokacijama, dužine preko jednog sata, može se reći da je ovaj film nesvakidašnji produkcioni poduhvat koji ni mnogo finansijski bogatije kulture ne bi sebi mogle da priušte. Mislim da čak i van našeg regiona ovakve stvari nisu uopšte ili su retko rađene i to kao megalomanski državni projekti. Ali, ja se ne bih zadržao na finansijsko-produkcionim odrednicama, jer one nisu ni presudne za kvalitet. Volim da kažem da novo u umetnosti češće nastaje po podrumima, nego na dvorovima. Ono što ovaj projekat po meni čini pravim poduhvatom i avanturom u nepoznato jeste da smo jedan klasičan balet, toliko bitan za identitet naše kulture, postavili na moderan, savremen način, ne plašeći se da li će cela stvar naići na otpor tradicionalne publike koja očekuje ili filmovanje klasičnog baleta ili narativni film ili prostu "žvaku za oči" dok sluša muziku.

Da, očigledno je da niste bili opterećeni tuđim očekivanjima od vašeg filma, jer osim belog platna (odnosno belih velova), berbe, nekoliko kadrova prepoznatljivih detalja Ohrida, rusalki, golubice (odnosno jata golubova), i osim arhivskih snimaka Hristićevog baleta, malo toga navodi gledaoca da je reč o Ohridskoj legendi.

Ovakav pristup obradi Ohridske legende inicirali su producenti, Jugokoncert i Bemus. Prosto da čovek ne poveruje da državne institucije imaju sluha za novo, savremeno i nešto pre svega hrabro! Zato smo i mi uspevali da isteramo često i nemoguće – lokalna ekipa na Ohridu bila je nenaviknuta na filmska snimanja, da pomenem samo jedan problem. I danas, kada je sve gotovo, ne verujem da se sve to i odigralo. Ja se uvek vodim onim da ako radite nešto što vas zanima, postoji možda neka šansa da to bude zanimljivo i drugima, a ako razmišljate kako da zadovoljite očekivanja drugih, obično postajete lažni. A to se u umetnosti ne prašta. Ili bar – ja ne praštam. Uostalom, svako vreme nosi svoje čitanje nečeg klasičnog.

U programu je vaša Ohridska legenda žanrovski određena kao filmska fantazija. Da li biste nešto dodali toj definiciji, možda: ilustracija muzike, ambijentalni film, filmska pratnja?

Bitno je primetiti da se ovaj audio-vizuelni, scenski događaj, ne može lako definisati. Naime, pokušali smo da NE napravimo nemi film koji ima orkestarsku pratnju. Istina, tako nešto bi bilo i nemoguće uraditi sa jakim i autorski nastrojenim dirigentom Bojanom Suđićem, i sa grandioznim izvođenjem Simfonijskog orkestra i hora RTS-a. Takođe, nismo hteli ni da budemo razglednica Ohrida na platnu iza orkestra. Spontanost uživo izvođene muzike, različitost tempa snimka po kome smo radili film i koncertnog izvođenja, pokušaji da se ponovo "pogode" akcenti slike i zvuka, i neponovljivost trenutka, napravili su neku lepu napetost koja podseća na pozorište i scensko izvođenje. Možda sam zbog toga, ali i zbog nedovoljno usaglašenog odnosa svetla na pozornici i projekcije u Sava centru, osedeo za to jedno veče, ali sam zato dobio za film netipično i neponovljivo uzbuđenje. Neko mi je rekao da je naš film najbliži poeziji, ali bi u stvari najpravilnije bilo reći da su se za trenutak poklopile tri umetnosti: muzika, ples i film, a sve u čast Stevanu Hristiću i jubilarnom Bemusu. Zato, ako me pitate čemu ste prisustvovali, volim da kažem, a i najpreciznije je: svečanom zatvaranju Bemusa pod sloganom "I muzika se vidi". Nije to ni samo koncert, ni samo bioskop, ni samo balet…

Protagonisti vašeg filma Dalija Aćin i Željko Grozdanović su bilo koji Biljana i Marko, bilo koji zaljubljeni a silom rastavljeni par na svetu, što simbolično pokazuje večnost prastare legende.

Upravo tako. U libretu koji nam je bio osnova za impresije i asocijacije, prepoznali smo jednu svevremenu priču, u biti melodramu. Zato smo i nazvali naš film "koreo melodrama". Dvoje se vole, a treći im smeta. Tog trećeg je na početku predstavljaju patrijarhalna sredina i klasne razlike, a kasnije istorija, odnosno sukob civilizacija, kultura i poimanja života oličenih u islamskoj Turskoj i hrišćanskom Balkanu. Prosto, dvoje se vole, a ne mogu da budu zajedno. Ima li ičeg klasičnijeg a romantičnijeg? Ali, u libretu postoji i jedan podtekst koji mi se činio još zanimljivijim: možda su janičari koji otmu Biljanu sa svadbe na kojoj ona ne želi da bude samo personifikacija Markove želje da se svadba ne desi, da se Biljana ne uda za Ivana koga su joj namenili roditelji. Takođe, učinilo mi se emotivno neverovatno potentim i nekako ljudskim da Biljana u sceni u haremu od nevine devojke zaljubljene u Marka pristane da postane sultanova nova žena. Bilo mi je neverovatno da jedan naizgled klasičan i bajkovit libreto nudi i ta čitanja. Borba između nevinosti i neukaljane emocije sa nečim što je splet okolnosti, menjanje identiteta kulture i društva u kom ste odrasli… Taj prelazak iz bajke u surovu realnost i pragmatičnost… Stalno mi je u glavi bio sjajan film Banović Strahinja. Da stvar bude luđa, dan nakon naše premijere upalim TV, a kad tamo Banović Strahinja! Neverovatno!

Treću glavnu ulogu u vašem filmu tumači Simfonijski orkestar i hor RTS–a sa dirigentom Bojanom Suđićem. Kako biste opisali to iskustvo?

Već sam pominjao da je Bojan Suđic dirigent koji stalno pokušava da unese element vizuelnog u izvođenja. Ovaj projekat nije se tek tako desio. Bojan, Jugokoncert i ja već nekoliko godina pokušavamo da pomerimo stvari. Ponekad je to malo drugačiji način osvetljavanja, pravljenje svetlosnih štimunga u skladu sa delom i načinom njegovog izvođenja, ponekad je to neki diskretan video, a sada je sve to kulminiralo u ovom zajedničkom autorskom projektu, pionirskom u svakom pogledu.

Da li vam je veliko iskustvo u snimanju reklamnih spotova bilo od pomoći?

Naravno da svako kvalitetno životno iskustvo doprinosi da se nečim drugim bolje bavite. Možda u reklamama ta doza, paradoksalno će zvučati, primarno komercijalnog a toliko poetičnog "video art" razmišljanja, olakšava da vrlo komplikovane emocije iskazujete kroz slike, da forma postane sadržaj bez klasične naracije. Meni se taj način apstraktnog razmišljanja bliskog likovnim umetnostima uvek činio prirodnim delom moje ekspresije.

Spajanje na platnu filma i koncerta koji publika upravo sluša ocenjeno je kao pun pogodak. Da li, osim gledanja prenosa Bečkih novogodišnjih koncerata i snimaka koncerata na programima kablovske televizije postoji neko konkretnije sticanje znanja o ovoj formi?

Preuzimali smo direktni prenos RTS-a zatvaranja Bemusa u režiji Miška Milojevića i tamo, u Sava centru, kombinovali ga sa našim materijalom. Godinama sam režirao televizijske emisije o muzici, koncerte i studijska izvođenja klasične i džez muzike, pa mi razmišljanje o kombinaciji slike i zvuka igranjem rezovima na akcente, ili pak kontrapuktom i montažom visokih tonova nije nepoznato. Volim time da se bavim i na tom polju imam mnogo iskustva.

Projekat je rađen u saradnji sa "Ohridskim letom". Da li to znači da zatvaranje Bemusa nije bilo jedino njegovo izvođenje? Kakva je uopšte sudbina velikih produkcija poput ove?

Da, "Ohrid" je već dogovoren. Najlepše kod ovog projekta je što pojednostavljuje dalja izvođenja. Dovoljno je da dirigent ode s di-vi-dijem u džepu negde, u London, ili bilo gde, i da sa orkestrom tog grada izvede isto što je izvedeno u Beogradu. Jeftino, a efektno! Zato je ovo nesvakidašnji projekt koji zanima mnoge zato što je muzika autentična, izraz je savremen, a univerzalan koliko ljudski pokret može biti univerzalan, a ambijenti su egzotični. Idealno i za promociju naše zemlje i regiona, a i zahvalno za zemlje domaćine. Aktuelna je čak i ideja o promociji naše kulture, umetnosti i muzike, možda čak i turizma (!) sa jednom turnejom naših izvođača uz ovaj reprezentativni filmski materijal.

U javnosti ste, moguće, najviše poznati kao osnivač Međunarodnog festivala filmova snimljenih mobilnim telefonom "Nova svetlost na dlanu". Šta ima novo s "telefonskim filmovima"?

Planiramo drugi festival "Nova svetlost" u decembru. Biće tu zanimljivih radionica, stranih gostiju i pre svega mnogo interesantnih filmova.

Šta vas to toliko privlači reklami? Odnosno, s obzirom na to da su reklame odavno postale pravi filmovi koji samo kratko traju, kako to da do sada niste snimili nijedan igrani film?

Sve ima svoje vreme. I svoju priliku. Do tada, iskreno, mene ispunjava radošću svaki kadar, svaki rez… Svaka uspešna i nova kombinacija slike i zvuka. A kako će se forma zvati: film, tanc-video, reklama ili video-art, ne govori o kvalitetu, nego samo o pojavnom obliku jedne umetnosti.