Ako se za neku studiju iz oblasti istorije umetnosti može reći da je uzbudljiva, onda je to novi tematski broj časopisa “Gradac” koji se bavi jugoslovenskom i novosadskom avangardom s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošloga stoleća. Autor rada je Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, pisac, muzejski savetnik i građanski aktivista novosadski, koji se dugo i temeljno bavi ovom temom, koja uspeva još uvek da intrigira kulturnu, pa i nešto širu javnost, i izazove žučnu polemiku. Milenkovićeva je ovo osma knjiga koja se bavi avangardama, a svakako je najsveobuhvatnija: analizira međunarodni i domaći politički i društveni okvir u kojem avangarda deluje, bavi se osvajanjem slobode, odnosno sukobom umetnika sa represivnim aparatom SFRJ, predstavlja ključne umetnike, grupe i pojave, ali iznosi i brojne zanimljive detalje o, recimo, kulturnjacima koji su se za račun države zdušno obračunavali sa “alternativcima” (recimo, Mika Antić, Pero Zubac, Draško Ređep, Miodrag Kujundžić i drugi). Ovo potonje je posebno bilo interesantno kolegama novinarima u medijskoj prezentaciji časopisa.

VREME: Krenimo od naslova temata. Zašto “Zbogom, avangardo!”? Da li je to konačan pozdrav umetnosti koja može da pokreće, uzbuni i uzbudi društvo? Ili je ovaj broj “Gradca” vaš lični rastanak sa avangardnom umetnošću Novog Sada i Vojvodine kojom se toliko dugo i opsesivno bavite, neka vrsta “završnog rada”?

NEBOJŠA MILENKOVIĆ: U početku se odnosilo na “zbogom” koje je Novi Sad rekao sopstvenoj avangardi. Iz današnje vizure, delom je i lično zbogom – pošto ovom knjigom sintetišem svoja dvodecenijska bavljenja ovom temom, a pošto nikad nisam voleo da pišem iste knjige ako ne nađem potpuno nov pristup, tom temom se, bar neko vreme, svakako neću baviti.

Časopis je izazvao priličnu pažnju javnosti. Doduše, akcenat je uglavnom stavljan na intrigantne segmente vaše studije, u kojima se u negativnom svetlu prikazuju uloge nekih poznatih ličnosti iz sveta kulture tokom obračuna vlasti sa avangardnom umetnošću pre pola veka. U stvari, kako ste zadovoljni dosadašnjom recepcijom, šta su mediji propustili da primete, a važno je?

Ovo je moja osma knjiga o (neo)avangardama a izazvala je više pažnje nego sve ostale zajedno, što istovremeno laska, ali pomalo i brine. Tome svakako doprinosi i ugled “Gradca”, odnosno njegovog urednika, najstabilnijih institucija naše kulture. Ovaj broj časopisa bavi se društvenim, političkim i kulturnim okolnostima koje su novu umetnost uopšte učinile mogućom, njenim munjevitim uzletom ali i sistematskim zatiranjem – što se odvijalo u svega četiri godine (od 1968. do 1972). Ništa nije preskočeno, pa tako ni imena onih koji su hajke predvodili, ili u njima učestvovali. Metode obračuna s ekscesnim umetničkim praksama koje sam, čini mi se precizno, detektovao – ljude zanimaju i zato što se njihove reperkusije protežu do danas. Čak su i akteri delom isti. Crne liste, moralno-politička nepodobnost, udbaško-medijske harange sada su, doduše, nešto suptilnije – pre svega usled izostajanja sudsko-policijskog momenta – ali se neposredne posledice ne razlikuju previše. One se ogledaju u pasivizaciji društva i slabljenju njegovih odbrambenih moći. Po meni, važne su tri poruke – prva se tiče užasa u koji se pretvara svet bez alternative, druga o problematičnosti svakog kompromisa koji umetnici i intelektualci čine sa vlastima, a treća – svesti o tome kako stanje u jednom društvu ne može postati beznadežno ukoliko to društvo, kako je govorio Vujica Tešin Tucić, ne zapostavi sopstveno čulo ljudskosti.

Vaš rad osvetljava politički i društveni kontekst u kojem je delovala nova umetnost šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga stoleća, i međunarodni i domaći. Čini se da je to bila i vaša ključna namera, upravo stoga jer je ona od konteksta neodvojiva?

Nova umetnost tih godina umetnost je sveta umnogome sličnog ovom u kojem danas živimo. Sveta iscrpljenog i izmrcvarenog hladnim ratom, sovjetskim i američkim vojnim intervencionizmima, te ekonomskim i moralnim krizama koje je proizvodio predatorski kapitalizam, tada u punom zamahu. Sveta lišenog nade i perspektive. Tu nadu mladi ljudi, uglavnom studenti, pronašli su u konceptu novog personalizma. U fokus interesovanja postavivši čoveka – njegove emocije, pogažena prava i izneverene ideale – alati promene neizdrživog stanja detektovani su u umetnosti, filozofiji, popularnoj muzici, teatru, filmu, književnosti… Pored toga što je prva internacionalna – revolucija 1968. bila je i prva revolucija duha i kulture. Ideja vodilja koja je nadahnjivala mlade bila je ideja slobode. U atmosferi planetarne solidarnosti, sloboda pojedinca postavljena je kao uslov slobode za sve. Afirmišu se mnoga, do tad nepriznata, ljudska, manjinska i seksualna prava. Kako je govorio Jozef Bojs – energija je usmerena ka stvaranju novog, pravednijeg, duhovnog društva budućnosti. Odjeci te generacijske penetracije slobode u socijalno i političko tkivo posrnulog sveta osetili su se i u SFRJ.

Šta je jugoslovenska i, konkretno, vojvođanska avangardna umetnost s kraja šezdesetih i s početka sedamdesetih htela da poruči? Zapadni avangardni pokreti tog vremena bili su, kako kažete, levo orijentisani. Da li su naši avangardisti ideološki bili “levlji” od društva u kojem su delovali?

U Zapadnoj Evropi i SAD, nova levica fokusirala se na anomalije kapitalizma, njegov eksploatatorski duh i nehuman odnos prema čoveku – cilj rušenja kapitalizma činio se ostvarivim kroz suštinsko odbacivanje konvencionalnih politika u korist direktne akcije i ulice. Suštinom antiestablišmentska, ta revolucija promenu svesti i senzibiliteta doživljavala je sastavnim delom radikalnih društvenih promena. U SFRJ pak, gde je, kako se verovalo, socijalizam već bio ostvaren u praksi – studenti nisu hteli da ruše, već da reformišu postojeći poredak. Njihova meta bila je crvena buržoazija i anomalije sistema koji je zaboravio na vlastite ideale. Pod parolom “Mi tražimo naše mesto u društvu”, jugoslovenski studenti zahtevali su više a ne manje socijalizma. Oslobađanje štampe. Društvenu pravdu. Dijalog. Debatu. Pravo na posao i jednake šanse za sve. Ideju socijalizma suprotstavili su njegovoj razočaravajućoj realnosti. U Novom Sadu i Vojvodini meta su bili autoritarizam oficijelne kulture i dogmatski, klanovsko-sektaški odnosi i privilegije koje je ona proizvodila.

Često se kaže da je vojvođansko–novosadsko političko rukovodstvo bilo rigidnije nego neke druge republičke i lokalne vlasti u SFRJ (i) u odnosu prema umetnosti? Ne potcenjujući značaj ovdašnjih avangardnih umetnika i umetničkih grupa, može li se reći da su im upravo represivni potezi lokalnog političkog vrha podigli cenu, odnosno da je ostvarena sinergija između umetnosti i represije?

Uz osudu i zatvaranje Lazara Stojanovića u Beogradu, slučajevi hapšenja Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića, kao i drakonska presuda Roži Šandoru, svakako vam daju za pravo. Apsurd je da su se obračuni s novom umetnošću dešavali u vreme liberala, ili “takozvanih liberala”, kako tvrde novosadski umetnici. Uostalom, Mirka Čanadanovića, prvog čoveka vojvođanskih komunista, kao političkog pokrovitelja obračuna s novosadskom alternativnom scenom oni su, ne bez razloga, zvali Čanadanašvili. Nova umetnost ukazivala je na represivnu prirodu režima – a obračunom sa njom ta represivnost i empirijski je dokazana. Brutalno zatiranje scene oko Tribine mladih, njoj danas svakako daje mitski status. Apsurd je u činjenici da ubrzo nakon gušenja avangarde sličnu vrstu izopštenosti doživljava i sam Čanadanović. Istine radi, sa novosadskim umetnicima vlast se ipak nije obračunala sama – u pomoć su joj pritekli drugi umetnici, istaknuti kulturni i medijski radnici, koji su u zagovaranoj promeni odnosa u vojvođanskoj kulturi prepoznali opasnost po vlastite privilegije. Naposletku, bavim se i temom koja, poput duha Hamletovog oca, proganja same avangardiste – a tiče se nepoznanice ko je iz samog pokreta paralelno radio i za policiju.

Kako bilo, vlast je procenila da joj od umetnosti preti opasnost, pa je to nekako i velika pohvala umetniku. To je danas, čini se, nezamislivo, i to ne samo kod nas.

Manifest Situacionističke internacionale počinje rečenicom “Želimo da ideje ponovo postanu opasne”, tu opasnost odrođena vlast tada je brzo prepoznala. Danas se promenio društveni kontekst, pa i sama umetnost koja se, mislim bezrazložno, lišila potrebe da provocira, dovodi pod sumnju, preispituje… Banalnost i besperspektivnost društva današnjice prosto vape za nekim novim buntom. Lišeni ambicije da se suprotstavljaju, odnosno kreiraju i menjaju društvene odnose – umetnici uglavnom biraju da im se prilagođavaju postajući, u najboljem slučaju, oni koji te odnose komentarišu. Prosto rečeno: jedni su se predali – drugi su se prodali. Ovaj broj “Gradca” podseća i na važnost bunta. Slobode. Nepristajanja. Ali i solidarnosti kao preduslovu svake istinske promene.

Vratimo se na odnos jugoslovenske komunističke vlasti prema savremenoj umetnosti, koji krasi izvestan paradoks. Sa jedne strane. imamo festivale na kojim gostuju recentni stvaraoci iz celog sveta, u kancelarijama partijskih sekretara vise enformeli, a istovremeno se neki umetnici proganjaju i hapse. Koja je to granica koja se nije smela prekoračiti?

Kultura socijalističke Jugoslavije u mnogim svojim segmentima bila je emancipatorska. Tako je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih Beograd, kao glavni grad te zemlje, bio jedna od najdinamičnijih svetskih kulturnih prestonica. Reč je o periodu intenzivnog otvaranja naše kulture gde su se, na jednom mestu, susretale napredne i inovativne umetničke ideje i sa Zapada i sa Istoka. Proklamovana otvorenost bila je korisna i za samu SFRJ, pribavivši joj brojne političke i ekonomske benefite. Nažalost, ta slobodoumnost bila je limitiranih dometa. Nadzirana liberalizacija u oblasti kulture i umetnosti Josipu Brozu bila je prihvatljivija nego istinsko ideološko oslobađanje, odnosno politički pluralizam. Differentia specifica jugoslovenskog sistema ogledala se i u činjenici da su neograničene slobode i rigidnost i represija – često funkcionisale istovremeno.

Ako dobro razumem, nije se smelo dirnuti u Tita i monopol partije? A kako stvari stoje sa SSSR–om? Navodno se od ove zemlje zaziralo, pa su u periodu posle Staljina jugoslovenske vlasti bile oštre prema kritičarima Moskve.

Iako mu se ne može osporiti umešnost balansiranja u krajnje složenim političkim okolnostima – što su kasnije mnogi pokušali da kopiraju – Tito je u suštini bio dogmata vaspitavan i formiran po sovjetskom, staljinskom modelu. Po tom modelu ustrojene su (a umnogome i danas po njemu rade) i jugoslovenske tajne službe, koje ni u čemu nisu bile revnosne koliko u obračunavanjima s naprednim i slobodoumnim tendencijama. Tako je u vremenu najintenzivnije amerikanizacije naše kulture, u novosadskom bioskopu Arena 5. jula 1971. bio upriličen javni linč Dušana Makavejeva zato što je u svom filmu (W. R.) “uvredio druga Staljina”.

Kako uspostaviti vezu između studentskih protesta 1968. godine i uzburkane kulturne scene Novoga Sada potonjih četiri godine, s obzirom da studentskih protesta u glavnom gradu Vojvodine skoro da i nije bilo?

U Novom Sadu šezdesetosmaški duh manifestovao se upravo kroz kulturu i umetnost. To je posebno bilo izraženo u medijskoj sferi. Podsticanjem slobodne misli, negovanjem polemičkog duha, brojnim prevodima i teorijskim tekstovima, glasilo studenata Vojvodine “Indeks” – u kom većina avangardista doživljava medijsku inicijaciju – u praksi je artikulisalo koncept humanijeg socijalizma. Budući da je izlazio na mađarskom, “Új Symposion” bio je prozor u svet brojnim evropskim disidentima koji su govorili ili pisali ovim jezikom. Ipak, duh kulturne otvorenosti kulminaciju doživljava na Tribini mladih, kao mestu na kom su zvanične istine i dogme konstantno preispitivane – kako kulturne tako i političke. Obnovom principa slobode, kao temeljnog pojma društvene misli, tu se artikulisala anarhosocijalistička energija koju danas identifikujemo kao novosadsku umetničku avangardu.

Spomenuli ste Tribinu mladih, sadašnji Kulturni centar Novog Sada, kao praktično rodno mesto novosadske avangarde. Kakav je vaš stav prema ovom mestu danas, koji su uglavnom osvojili rigidni nacionalisti, teoretičari zavere i, u najboljem slučaju, tradicionalisti?

Ono što danas nosi ime “Tribine mladih” ne samo da uopšte ne liči na onu pravu Tribinu već predstavlja i svojevrsnu uvredu tog imena. Uz izuzeće izdavačke delatnosti oko časopisa “Polja”, KCNS, posebno njegovi debatni programi, jedan su od epicentara kleronacionalizma. U toj instituciji trag o izvornoj Tribini prebrisan je toliko temeljno da se o tome, pretpostavljam, tamo sme govoriti samo polušapatom.

Novosadska umetnička scena vremena o kojem govorimo bila je recentna, dinamična, prepuna kontroverzi kao i sam život! Šta reći o današnjem vremenu? Sa jedne strane, institucije, poput KCNS, okupirane su klerikalnim nacionalizmom, a sa druge mnogi avangardni i “avangaradni” umetnici su postali deo sistema, baveći se katkad globalnim kretanjima i pitanjima, potpuno obezubljeni kada je reč o društvu u kojem živimo i ovdašnjim moćnicima. Da li su umetnici izdali Novi Sad? Ili je zapravo reč o tome da je umetnost izgubila moć?

Avangardisti, ili “avangardisti” koji su prešli, ili pak s uspehom koketiraju sa “onom drugom stranom” izdaju, pre svega, sami sebe. Svoju umetnost i ideale sopstvene mladosti. Meni je, priznajem, potpuno neshvatljivo – ko god da se prepozna – da preživeli akteri scene o kojoj govorimo ćutke posmatraju urbanističku destrukciju i iživljavanje koje se nad Novim Sadom već duže vreme sprovodi. Naočigled “uglednih zvanica” ubrzano se devastira grad u kom žive – njegov urbani duh, priroda – dok oni, volterovski kazano, obrađuju vlastiti vrt. Što se drugog dela pitanja tiče, mislim da umetnost nije, niti može da izgubi vlastitu moć – već su umetnici, kao i većina građana, iz različitih razloga svesno odlučili da se tom svojom moći ne koriste.

Kada razgovarate sa umetnicima i kulturnim poslenicima, i onim iz mlađih generacija, po pravilu će privatno žestoko kritikovati političko, društveno i kulturno okruženje, ali će retko izlaziti iz zone komoditeta. Šta treba, po vama, još da se desi pa da se pokrenu?

A zašto bismo uopšte “pokretali” one koji, očigledno, ne žele da se pokrenu sami?! Možda se tzv. kulturnim poslenicima – opet po inerciji nasleđenoj iz vremena SFRJ – ovde pridaje isuviše značaja. U našem društvu stvari su toliko kristalno jasne da njihovu suštinu ne vide samo oni koji to prosto ne žele. Ili im se ne isplati da vide, što je svejedno. Zato, umesto da gubimo vreme na “kulturnjake” možda treba da se fokusiramo na to da pokrenemo, recimo, poljoprivrednike, pijačne prodavce, kasirke, prekarne radnike i ljude ostalih časnih profesija.

Da li ipak u Vojvodini postoji neko ko je legitimni naslednik avangardnih umetnika i pokreta, tih promotera slobode?

U institucionalnom smislu sećanje na Tribinu mladih, uz još poneki častan izuzetak, programski neguju i afirmišu samo Muzej savremene umetnosti Vojvodine i Kuda.org. Eksperimentalne prakse prisutne su i u radu Art klinike, i to je to. Ostatak scene izabrao je kretanje unutar konvencija kojima se “principijelno” zaobilaze neprijatna pitanja i teme. Što se naslednika ili nastavljača avangardnog duha tiče – njega baštine svi ljudi koji slobodno misle. Preispituju. Osporavaju. Dovode pod sumnju. Koji se bore za vlastiti grad, ne mireći se s dogmama i verujući kako nijedna – a posebno nenarodna – vlast nije bogom dana. Nažalost, među tim ljudima ponajmanje je umetnika.

Često se za Srbiju govori da je “zarobljena država”. Da li se za Novi Sad, ne samo u oblasti politike i ekonomije, već i u oblasti kulture i umetnosti – može govoriti kao o “zarobljenom gradu”? Kakav je uopšte vaš odnos prema Evropskoj prestonici kulture, da li je ova šljašteća manifestacija zapravo iskazala bedu u kojoj živimo?

U zarobljenoj državi, porobljeni su i gradovi – i tu Novi Sad nije izuzetak. Što se titule EPK tiče ona je, očekivano, jedna propuštena šansa. Prestonice kulture pamte se po onome što kao legat ostavljaju gradu – pa je Pečuj tako obnovio kulturno nasleđe secesije, Grac je, na primer, za savremenu umetnost sagradio fascinantan objekat Kunsthausa na reci Muri, kojeg od milošte zovu i “dobroćudni vanzemaljac”. Novom Sadu pak, umesto reprezentativne gradske galerije, kao “legat” ostaju takozvane kulturne stanice, nejasnog vlasništva i potpuno nedokučivih programskih koncepcija, skaredan (pritom krajnje nebezbedan) Trg jarbola, te groteskno rekonstruisan Pozorišni trg.

Umesto razvoja publike i proizvođenja novih kulturnih vrednosti, godina kulture protekla je pod senkom (ne)prikrivene korupcije sa jedne i želje da se ostavi utisak, odnosno zaseni prostota, sa druge strane. Umesto kulture dijaloga ili dijaloga o kulturi – akcenat je stavljen na svetlosne i ostale “efekte”. A kad efekti prođu, odnosno kad se lajt-šou pogasi, ostaje kulturna realnost koja se, nažalost, ni u čemu ne razlikuje od perioda kad Novi Sad nije bio “prestonica”. To posredno potvrđuje i direktor Fondacije EPK, ponosno ističući kako je “održano neverovatnih 4.000 događaja uz učešće 6.000 umetnika iz 35 zemalja sveta”. Kad bi mu, međutim, iko zatražio da iz te silesije događaja nabroji barem deset koji su ostavili značajniji kulturni trag i benefit za zajednicu, mislim da bi bio na ogromnim mukama. Donekle je, mora se priznati, revitalizovana Kineska četvrt – ali i tu na istom prostoru, uz nalickane objekte paralelno i dalje egzistiraju brojne poluruine prepune smeća, fekalija i srče, što je možda paralela koja najpreciznije oslikava našu kulturnu stvarnost. Za kraj, ne treba smetnuti s uma ni da je, uz nezapamćeno nasilje i teror nad građanima, u “godini kulture” donet i novi “urbanistički plan” kao dokument kojim se grad, praktično na tacni, isporučuje gramzivoj kliki predatora koje ovde od milošte zovu “investitorima”.