“Dobro bi joj došlo da ima demone sa kojima bi morala da se uhvati u koštac, da visi u vazduhu i da je svaki čas drže iznad nekakve jame bez dna…” – ovaj citat pripisuju znamenitoj, a kod nas slabo prevođenoj majstorici ambiciozne i vrsno napisane kriminalističke proze Džozefini Ti (ukoliko ste u prilici, svakako pročitajte njen odličan krimi-roman Kći vremena, u prevodu Ljiljane Mirković i izdanju kuće Clio). Upravo izloženi citat dakako možemo upotrebiti da opišemo i duševno i psihično stanje dobrog dela čovečanstva nakon dve godine ove neprolazne muke, ali možemo pratiti nit opusa gore navedene autorke, pa tom rečenicom pojasniti neuništivu odanost ljubitelja i poklonika ka pričama o ubistvima i, naravno, pratećim napetim i enigmatičnim poterama za ubicom.

Nova prilika za to nam je ovih dana stigla i sa velikih i sa malih ekrana. Nakon pune dve godine odlaganja, u redovnu kino-distribuciju širom planete napokon je stigla Smrt na Nilu, nova ekranizacija istoimenog klasika Agate Kristi, kao sasvim prirodna i legitimna pratilja neosporno uspešnog filmskog viđenja Ubistva u Orijent–Ekspresu od pre nekoliko godina, takođe u režiji Keneta Brane, koji je za sebe i ovog puta zadržao rolu promućurnog njuškala Herkula Poaroa. Silne su nevolje pratile novu Smrt na Nilu, do te mere živopisne da se s punim pravom da pretpostaviti da bi film o mukama koje je prošla ova Smrt na Nilu na putu do bioskopa i gledalaca možda bio i znatno zanimljiviji nego što je ovo Branino ostvarenje. Konteksta radi, a u ekonomičnom pristupu, navedimo da je Smrt na Nilu bio prvi veliki naslov čija je distribucija odgođena, a potom u više navrata dodatno odlagana zbog planetarne pandemije i mračnog tunela u kome su se posledično našli i bioskopi, ali veći deo “zasluga” tu su ipak odneli glumci – Arni Hamer je usled podužeg niza seksualnih ispada i indiskrecija u međuvremenu potpuno “kanselovan” ne samo iz Holivuda, Gal Gadot je sa jednako slavnim i ekonomski snađenim i relaksiranim prijateljima iz tog sveta prvih sedmica pandemije svetu podarila živo izvođenje himne Imagine Džona Lenona, i to iz luksuza holivudskih i sličnih palata, bez obzira na stihove koji pozivaju da zamislimo svet bez svojine/vlasništva, da bi se javno iskazivanim naletima antivakserskog besa prepustili (doduše, iz različitih pobuda, odnosno, misaonih i savetonazorskih stanovišta) Letiša Rajt i Rasel Brand, takođe viđeni u značajnim i zamašnim rolama u ovom Braninom filmu. Sam film je u tom trenutku bio dobrano gotov, ali je pobrojano u našoj eri hiperosetljivosti dodatno opteretilo ovo ostvarenje u kome barem nominalno (apstrahujemo li iz njega ono što je po puno osnova problematično u idejno-ideološkom smislu, a deo je ličnih, klasnih i statusnih uverenja Agate Kristi) nema ničeg polemičnog, već je ishodište jednostavno film koji bi, nalik literarnom izvorniku, isključivo trebalo da bude pitak, zabavan, raskošan i nadasve nepogrešivo komunikativan spoj kriminalističke priče, ponešto romanse, podosta sada retro-šika u dimenziji pojavnog i turističke razglednice po meri onih koji nikada nisu mogli da sebi priušte beslovesni i hedonistički luksuz na parobrodu za istinski temeljno probrane.

PODOSTA LJUPKIH PRIZORA

I na tom planu i u tom smislu, sve je u redu sa ovogodišnjim filmskim viđenjem Smrti na Nilu; nikako ne bi trebalo da iznenadi što je ovaj izdanak visoke holivudske A lige pregledan i predvidiv tzv. programer, film izrađen po pomno praćenoj formuli koja očekivano vodi ka samozacrtanom cilju. Ovo je film koji nudi tačno ono što je tokom ove dve godine po gledaoce iscrpljujuće kampanje sugerisano, a implicitno bilo jasno čak i pre nego što je pala prva klapa. Imamo tu sasvim dostatnu glumu, budžetsku raskoš i relaksiranost, podosta ljupkih prizora, misteriju koja načelno (i na ova/ nova gledanja) i dalje pije vodu, budući da, kako je to uvek i bio slučaj kod Agate Kristi i svih izvrsnih imena i zaslužnika iz tog domena žanrovski profilisane književnosti za što šire i što brojnije “čitalačke mase”, karakterizacija i motivi kreću od sneveselog ubeđenja da je ljudska priroda uvek lako kvarljiva roba, a ima i par iznenađenja (poput prizora leša zapetljanog u točkove parobroda, te podugačak uvod koji oslikava hedonistički zanos kasnijih junaka priče, a što, premda u narativnom smislu možda i izlišno, predstavlja i najfilmičniji i najosobeniji deo čitavog filma). Bezmalo sve drugo potpada pod konfekcijsko srednjačenje ili čak pod nedovoljno i nimalo sveobuhvatno razumevanje onoga što sa pozicije filmskog pripovedanja (odnosno, sa tačke pripovedanja putem filma i filmskog jezika) proza Agate Kristi (a posebno Smrt na Nilu kao za to jedno od najpodatnijih polazišta) još može da ponudi filmu kao mlađem bratu iole savremenog pripovedačkog umeća, a čega su bili svesniji autori ranijih ekranizacija, pritom računajući i film iz 1978. godine. I u tom pogledu, Branina Smrt na Nilu se jednostavno i bez previše inovacija i varijacija nadovezuje na ponajpre zanatski pristup viđen u i njegovom Ubistvu u Orijent–Ekspresu, uz ogradu da dosta lako i u oči i na um (u)pada utisak da je, srećom, ova Smrt na Nilu ostvarenje koje je kvalitetnije od neposrednog prethodnika u toj friškoj franšizi.

Doduše, primetno je da Brana i saradnici nastoje da udahnu nešto modernosti u ovo svoje čitanje dela Kristijeve, ali se i na tom planu sve zadržava na formalizmu i bojažljivom odrađivanju zadatih tropa našeg vremena. Tako je istaknuta Poarova ratna i životna trauma, a nešto je naglašenija kvir-dimenzija jednog od krakova priče, i primetno je da su nisko postavljeni i služinčad ovde upadljivo raznovrsnijih puti nego što se to obično zaticalo i kod Agate Kristi i u ekranizacijama (i filmskim i serijsakim) njenih dela. Šteta je što nije bilo prostora (a ni volje i poriva!) za barem blagu postmodernu sprdnju na temu arbitrarnosti po pitanju krajnjeg izbora ubice/ ubica, što jeste jedno od udarnih opterećenja, ali u isti mah i aduta privlačnosti kriminalističkih sadržaja whodunnit (ko je počinalac/ nađimo ubicu) podtipa. U tom smislu, iznimno je zanimljivo šta je na temu pomenute arbitrarnosti napisao Erik Hoel, naučnik i romanopisac: “I polako nevini prolaznici kreću da u sebi akumuliraju sumnjive motive i na kraju onda postaje očigledno da nije pitanje ko je počinio, već ko nije počinio ubistvo? Možda su svi počinioci. I slično tome: možda je sve svesno, možda su čak i trunke prašine i pojedinačni atomi svesni, ali nisu svesni mnogo toga. Na ovoj poziciji, koja se zove panfizicizam, iako svest može da se širi prostorom univerzuima, samo se u mozgu ona koncentriše u dovoljnoj meri da bi preuzela bogatu strukturu i svojstva naše sostvene fenomenologije. Što će reči – panfizicizam rešava naučne misterije svesnosti svesti na načine na koji to njeni predlagači smatraju elegantnim, a njeni klevetnici smatraju to brutalnim. I to je dosta nalik svim preokretima u zapletima priča.” Nažalost, ali i nimalo iznenađujuće, Brana ni u ovom svom bigotski svrsihodnom radu ne zalazi ni blizu preispitivanja dimenzije svesnog i podsvesnog, a sama misterija i u svom inicijalnom obliku pruža građu za tako nešto. Naravno, i ovde se kao logička postavka nameće pitanje ima li smisla i filmofilmskog, ali i šireg rezona očekivati od izvođača ovih ili onih radova da pod okriljem očekivano strogo postavljenog studijskog proizvoda u sebi ispovrnu i nešto dodatnog nadahnuća i odvažnosti da krenu put intelektualno potentnijih, pa samim tim i rizičnijih intervencija i varijacija u odnosu na uvreženo, a u ovom slučaju i dobrano okoštalo.

VICKAST, ALI ZAHTEVAN KONCEPT

Kada je o arbitrarnosti reč, ona jeste najprominentniji osnov za delotvornu i dovoljno nadahnutu i sasvim dobrodošlu sprdnju sa zakonitostima podžanra whodunnit misterija u poprilično nesvakidašnje koncipiranoj Netfliksovoj američkoj komičnoj seriji Murderville, doduše, prepravku uspešnog britanskog naslova od pre nekoliko leta. Koncept je vickast ali i prilično zahtevan za samo izvođenje – Vil Arnet glumi u svoj posao i sve živo razočaranog, a uz to samoživog policijskog detektiva Terija Sijetla (koji nikada nije bio u Sijetlu, kako uporno pojašnjava), kome bivša supruga, a i nadređena iz epizode u epizode dovodi poznate ličnosti kako bi združeni rešili po aktuelan slučaj, naravno, zamršenog ubistva, a taj deo sa gostima potpada pod okvir improvizacijske komedije, gde gostujući igrajući sami sebe nemaju gotov tekst, nego moraju da reaguju i brzo i spontano. Žanrovski kjluč ostaje komični pristup policijskim kriminalističkim pričama sa ubistvima i osumnjičenima u žiži, i sve to stoji na mestu i nije lišeno ni šarma ni učinkovitosti, ali na putu se našlo i nekoliko krupnih prepreka.

Naime, očigledno je da ovaj pristup nužno dosta brzo (pa još iz epizode u epizodu, pa tako šest puta) upada u neizbežnu zamku formulaičnog okvira, a, pritom, dosta toga zavisi i od nadahnuća i od nekog opšteg magnetizma gostiju – tako ponajbolje bivaju epoizode u kojima su gosti Eni Marfi (poznata po roli sestre/ kćerke u izvrsnom kanadskom sitkomu Schitt’s Creek), Šeron Stoun i Keon Jeong, dok su se možda i očekivano slabije snašli Konan O’Brajen i sportista Maršon Linč. Tome treba dodati i to što Vil Arnet ovaj lik tumači u doslovnom maniru kojim je prikazao i lik Goba Bluta u legendarnoj seriji Arrrested Development. Pomenuti manir jeste efektan i u širu celinu utemeljen, ali i, uprkos tome, ostaje lako uočljiv i prepoznatljiv manir. Ipak, imajući u vidu da je predmet blagotvorne sprdnje i satire tu upravo već pominjana aribtranost kada se dođe do konačnog razrešenja kriptičnih ubistava, može se reći da je Murderville smislen i dobrodošao dodatak sasvim drugačijoj Smrti na Nilu, ali upravo u aspektu gde je, između ostalog, taj film upadljivo, a uprkos svojim ostalim kvalitetima, omašio metu. Uz to, ova komedija, za razliku od onoga što je Kenet Brana postigao radeći sa pozicije reditelja kod dva pomenuta filma, Murderville pokazuje vidan prostor za doradu i nadogradnju u danima i novim pokušajima pred nama.