Jedna od neočekivanih posledica svetske ekonomske krize po meni je pobeda Mikija Đuričića u serijalu "Veliki brat". U samom finalu ispadali su jedna po jedna manekenke, pevaljke, važne ličnosti neodređenog zanimanja, izdržavana lica, imitatori, da bi u finišu ostali predstavnik Crne Gore (Filip), reper sa manjkom para (Gru) i večiti Izazivač VB-a (Miki). Kako su vedete napuštale kuću i prelazile u prostor za goste, atmosfera je postajala sve hladnija. Čak ni preterano euforični voditelji nisu uspevali da iz naših VIP persona izmame energiju. U mučnoj napetosti glasanja "sa tri teritorije" šou je postao umesto razuzdane žurke – opelo u kući Velikog brata. Možda je na Pinku zaista sve ružičasto, možda će početi sve veći TV projekti, ali sveopšte siromašenje ovu televiziju dovodi u veoma nezavidan položaj. Ukoliko ponovo počne da se ponaša kao tokom devedesetih kada je biti Pink značilo biti cool (čak iako pokušamo na trenutak da ostavimo po strani politički kontekst), Pink će uprkos svom blještavilu postati simbol naše najveće bede. Ovaj TV paradoks evidentno postoji uvek kada je slika sa ekrana u neopisivom neskladu sa realnošću. To je isti paradoks koji možete videti kada se u istim vestima javlja o otvaranju SOS prodavnica za one na granici bede i luksuznog supermodernog tržnog centra u kojem će konačno bogati moći da kupuju u miru. Dakle, bogate toalete pevaljki, avioni, kamioni – sav raskoš VIP Srbije – postaju simbol naše bede. To je slika romskog naselja nadomak Delta sitija gde Romima sa Kosova preduzimljivi VIP zemljaci naplaćuju smeštaj sa pogledom na Belville ili most Gazelu. U vestima je taj susret bede i prosperiteta bio još očigledniji. Pod ogromnim plakatom gde ruke nežno drže gnezdo (pretpostavljam porodično) bageri su rušili neke favele. Slično je na buvljaku gde ulični prodavci u delu poznatom kao "kolera" na zemlji izlažu robu naslonjeni na ogradu gradilišta MPC propertis. Naravno, tim ljudima treba pomoći i, naravno, ne možete praviti favele gde vam padne na pamet, ali su se u javnosti čule izjave koje su mi parale uši. Izrazi poput "oni treba da se vrate odakle su došli" mogu samo da podstaknu neke skinhede da sami počnu da preseljavaju Rome. U Boljevcima su se građani odmah samoorganizovali, a neko je prve noći zapalio jedan od kontejnera u kojima je bio planiran smeštaj za Belville Rome. Sirotinja i beda se ne mogu sakriti, kao ni kašalj ni trudnoća. Beda ovih ljudi je delom i naša sramota jer im godinama niko nije ozbiljno ponudio pomoć. Sada smo samo dovedeni u neprijatnu i besmislenu situaciju da biramo između "bele" i "crne" bede kao da razlika uopšte postoji.

Zato je u Velikom bratu bilo onoliko tužno u finalu. Na stranu moralisanje voditelja u pogrešnom rodu, broju i padežu (kako si se osećala dok te Maca dotačinjao?), ili umovanje takmičara (Mira Škorić –"Stojički stojim iza svega što sam rekla", Nenad Čanak – "Nije bilo reakcija u Skupštini na pojavljivanje u VB-u?!"), nešto se promenilo. Zaista bez ikakve zluradosti, pitao sam se zbog čega je Miki Đuričić, miljenik i pobednik, onako zbunjeno primio ček sa nagradom od 50.000 evra. VB je ipak odličan šou, jer nam pokazuje odraz naše stvarnosti. Miki je svoju snagu i popularnost crpeo iz vlastite neuspešnosti. Tri puta je pokušavao da pobedi, proćerdao je svoje honorare i ljudi su ga zavoleli jer je bio kontrapunkt VIP–a Srbije onako neuspešan, svojeglav, iskren, prirodan i ćaknut. Čak je i tokom ovog serijala pokušao da se konfrontira sa ukućanima jer je on "drugačiji" od njih. VB je šou koji čoveka stavlja pred najteže izbore, a Mikija je zauvek promenio učinivši ga (glasovima publike) – Pobednikom. Miki je od luzera postao pobednik, u disciplini koju javno osuđuje. Ono što ga čini prosečnim Srbinom jeste činjenica da će veliki deo dobitka otići na otplatu dugova, ali mnogo više je izgubio u vlastitom identitetu. Miki je za relativno male pare, fudbalskim žargonom rečeno, prešao u ligu VIP Srbija. Miki je konačno uspeo i nekakva kosmička pravda je zadovoljena. Usred svetske krize, kad nam se svima smrklo, nekom je svanulo!