Da nije televizije, ne bih znao da se u Srbiji vodi obaveštajni rat. Od svih teorija zavere, najkomplikovanija mi je ona koja sve događaje u ovoj zemlji tumači kao deo večite borbe obaveštajnih službi. Nikada mi nije jasno ko tu za koga radi i gde su linije razgraničenja sukobljenih strana. Akteri su, međutim, izuzetno živopisni likovi, neverovatno zahvalni za televizijsku eksploataciju. Nakon serije emisija "Insajder" na TV B92, danima se najavljivala ispovest Bebe Popovića. Onda se nekako preko reda, na BK televiziji u emisiji "Nije srpski ćutati", pojavio bivši načelnik vojne obaveštajne službe – general Aca Tomić. Ti bivši bezbednjaci uvek su na televizijama u svojstvu penzionera i bivših, pa tek tada propevaju. Dan kasnije, u "Insajderu" se zaista pojavio i Beba, takođe, pa smo u dva dana čuli dve verzije naše skorašnje istorije. Pošto nemam nikakva obaveštajna znanja i ne verujem nikome (nužda me naterala, a realnost potvrdila), ova dva svedočenja mogu da uporedim samo kao dva tv–spektakla. Aca Tomić, vojnik u civilu, a civilka ga žulja, ima tokom razgovora karakterističan smešak sveznajućeg i nepoverljivog bezbednjaka. Tako su me gledali oficiri u vojsci, rahmetli JNA, kad dobiješ pismo iz inostranstva, čitaš "Mladinu", ili slušaš muziku na stranom jeziku. Vidi se odmah – zeznut baja, ne kapira te uvek najbolje, ali moraš dobro da paziš da ga ne iznerviraš. Kad mu voditelj postavlja nezgodna pitanja, on se samo misteriozno osmehne i pravi se mutav. Nije srpski ćutati, ali ponekad je i ćutanje sasvim jasan odgovor. Nije se znalo šta će Beba da pevne, pa čisto preventivno, da damo svoju verziju prvi. Beba Popović je savim druga priča. Emotivac i propagandista, picnut i dizajniran. Za razliku od sivkastih i ledenih, duboko usađenih okica Ace Tomića, Beba koluta i zvera okolo, gestikuliše i pada u afekt. Red pajtanja, pa red isleđivanja – čist advertajzing. Otkrio je mnogo detalja, naročito onih o vezama sa Čumetom i surčincima. Beba je nova škola, izrasla van Službe, pa o obaveštajnim detaljima govori kao o filmovima koje je gledao. Mi smo, naravno, gledali montirane verzije iz kojih su izbačene nepoželjne sekvence. Ukupan utisak ove bezbednosne rašomonijade ipak se može povezati i izjednačiti u jednoj reči. Moć. Prvi put sam taj utisak imao kada je Bora Jović objavio svoje memoare. Zgrozila me i uplašila činjenica da se o sudbini jedne zemlje i miliona ljudi odlučivalo u kabinetima, uz cirku i pošalice i nedovoljan koeficijent inteligencije. O odgovornosti neću ni da govorim. Iz ispovesti oba penzionisana bezbednjaka puši se sirova i nekontrolisana moć opasno koncentrisana kod samo nekoliko ljudi. Jasno mi je da se o tim stvarima ne odlučuje referendumski, ali je takođe očigledno da svi akteri pre ili kasnije postaju žrtve tereta tajni i manipulacija, ili u krajnjoj liniji žrtve večite Službe. Ne mogu da kažem da mi ih je žao, samo sam se uverio koliko se suštinski stvari nisu promenile.

Verovali ili ne, ovaj bezbednosni rat ima i svoju humorističku seriju. Na 3K emituje se ciklus monodramskih minijatura "Alo ođe mobilni". Ja se tog fenomena sećam kao pozorišne predstave koja je tezgarila duž crnogorske obale tokom sezone i bavila se pojavom mobilne telefonije među đetićima. Kada sam video jednu od epizoda iz tv-serijala, shvatio sam da je junak monodrame crnogorski pandur (da ne kažem bezbednjak) izbačen iz policije. On postaje privatnik, valjda detektiv, ali ostaje u kontaktu sa kolegama iz branše. Eto kako laka komedija preko noći posta aktuelni politički i špijunski triler. Ovde se doduše ne pominju imena i lokacije, ali rečnik i atmosfera potpuno odgovaraju aktuelnom trenutku. Pošto je glavni lik Crnogorac, nisam uspeo da provalim da li drži stranu Aci ili Bebi, ili pak radi za Milove.

Dok se vode bitke raznih družbi prstenova, u Srbiji se pojavljuje sasvim prizeman problem nasilja. Grupa maloletnika, koji žive pod mostom pored cevi za grejanje, uduvana lepkom baca svog vršnjaka sa Brankovog mosta naočigled prolaznika. Posle na televizijama psiholozi objašnjavaju korene asocijalnog ponašanja. U Beogradskom programu RTS-a video sam snimak učiteljice kojoj su mangupi razbili glavu jer je pokušala da tokom odmora odbrani osnovce. Dečak je stradao zbog navijačkog šala, a drugi je ostao bez testisa, jer ga je drugar pozdravio po naški – nogom među noge. Imam utisak da će stvari biti još drastično gore, ukoliko glavni medijski događaji budu televizijska, a ne sudska svedočenja bivših bezbednjaka i skupovi poput onog u Sava centru. Tamo je Kosta Čavoški akademski bacao kletve na Haški sud, a pesnik Nogo odrecitovao praizvedbu svog dela posvećenog haškim čengelima. Hoće li se ikada završiti ovaj maratonski grand šou, narodno veselje sa tužnim krajem, ili bar da nam neko kaže ko je generalni sponzor? Nema ceka, Lazo!