Nema, bez sumnje, fundamentalnijeg i važnijeg pitanja u nizu srodnih nauka o čoveku od pitanja o dobroti i rđavosti ljudske prirode. Da li je čovek po prirodi dobar ili loš zapravo je retorsko pitanje koje je faktički i činjenički "neodgovorivo" – odgovor na njega manje je stvar potrage za istinom i činjenicama, a više vrednosnih pozicija onoga ko takav sud donosi. Ipak, takva pitanja su uvek aktuelna, a sve češće zapravo i bivaju aktuelizovana. Dve knjige Salmana Ahtara, Psihologija dobrote i Psihologija patnje, koje je prvi put na srpskom jeziku objavila beogradska izdavačka kuće Clio u ediciji "Imago", nude obilje materijala za promišljanje na tu temu.

Salman Ahtar (1946) jedan je od najuglednijih psihoanalitičara današnjice. Doktor je medicine, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Džeferson i trener i supervizor-analitičar Psihoanalitičkog centra Filadelfija. Objavio je skoro osamdeset knjiga raznih tema: od definisanja i tretmana poremećaja ličnosti, obrade "klasičnih" psihoanalitičkih tema poput straha ili srama, do onih manje klasičnih poput uloge životinja u našem životu, očinstva i tema izbeglištva (objavio je i sedam knjiga poezije).

Ako imamo u vidu da je otac psihoanalize Sigmund Frojd dobrotu opisivao kao zlu iluziju, čovečanstvo smatrao nesposobnim za život, antisocijalnim, lenjim i neinteligentnim, lako ćemo shvatiti kakav iskorak Ahtar pravi kada u središte knjige Psihologija dobrote postavlja antidot svemu onome što su Frojd i rana/klasična psihoanaliza videli u središtu ljudske prirode. Nasuprot klasičnim, pesimističkim gledištima koja ispod vedrog, dobrog i pozitivnog tragaju za nepriznatom patnjom koja vreba, dobrota je za Ahtara unutrašnja i prirodna, a ne odbrambena ili sublimirana. Ispoljava se kroz ono što Ahtar naziva "pozitivnim osobinama" i "pozitivnim delanjem", što su ujedno i dva glavna dela knjige. U prvom analizira pojmove hrabrosti, rezilijentnosti i zahvalnosti, a u drugom velikodušnost, praštanje i žrtvovanje, koji udruženo opisuju celinu bogatstva ljudskog iskustva. Svaka od ovih celina, za koje sam Ahtar u predgovoru knjige kaže da želi da veruje da su dobre stvari, obrađena je u fenomenološkom (iskustvenom), razvojno-dinamičkom (poreklo i mehanizmi formiranja) i sociokulturnom smislu (uticaj šireg društvenog i kulturnog konteksta). Ovaj svojevrsni humanistički optimizam nije, međutim, preteran i nerealan. Iako primarno govori o dobrom, Ahtar nas stalno podseća na njegovo naličje i izvitoperavanje, besprekorno ilustrovano kratkim opisima slučajeva iz kliničke prakse (vinjetama), a time i na ideju vodilju cele knjige – gledište o ljudskoj prirodi kao (n)i dobroj (n)i lošoj. Ahtarova ljudska bića nisu po prirodi ni dobra ni loša, već i jedno i drugo – postoje kao inherentni potencijali koji se mogu pobuditi, naglasiti ili umanjiti iskustvima u detinjstvu, tokom formativnih godina.

U knjizi Psihologija patnje koja je svojevrstan sadržinsko-strukturni pandan Psihologiji dobrote, Ahtar se bavi patnjom koja je neadekvatna, nepotrebna, prekomerna, patološka i izlečiva. U prvom delu knjige govori o trpljenju patnje u njena tri najvažnija oblika analizom straha, pohlepe i krivice. Drugi deo bavi se obmanjivanjem, izdajom i osvetom – nanošenjem patnje. Kao i o dobroti, i o patnji govori iz deskriptivnog, psihodinamskog, socio-kulturnog i kliničkog ugla, što za krajnji cilj treba da ima povećan stepen razumevanja, pa i empatije za ova složena ljudska iskustva. Strah, pohlepa, krivica, obmanjivanje, izdaja i osveta prikazani su kao životni, sveprožimajući fenomeni, osnovni izazovi ljudskog psihičkog života, dati u formi nove sinteze ideja o ljudskoj patnji. Imajući obe knjige u vidu, po(r)uka koju nam Ahtar šalje je u svojoj biti optimistična – patnja nije neizbežna, a dobrota je na dohvat ruke.

Važne fenomene o kojima govori, Ahtar ilustruje prevashodno primerima iz bogate kliničke prakse, ali i primerima iz umetnosti i popularne kulture. Tako se, između ostalog, možemo upoznati i s Ahtarom pesnikom kroz njegove dve pesme o zahvalnosti i praštanju, ali i čitati o životnim pričama poznatih i slavnih, poput nedavno preminulog fizičara Stivena Hokinga, koje su ilustracija dobrog (konkretno: rezilijentnosti). Budući da govore o emotivnim stanjima koja su nezaobilazni deo života svake osobe, ove knjige namenjene su svakome i bilo kome od nas.

Ne samo da se svako od nas može smestiti unutar mreže dobrog i unesrećujućeg koju plete Ahtar, već nam i neki fenomeni na nivou društva mogu postati jasniji. Debatujući o svakom od emotivnih stanja, Ahtar pravi osvrte na društvene i kulturne prakse koje su duboko utkane u prirodu ljudske patnje i, prečesto, blokiraju razvoj onog dobrog u ljudima. Država i političke elite često eksploatišu i koriste strah kao metod vladanja; gaje i nagrađuju kukavičluk (kao suprotnost deficitarnoj hrabrosti); izazivanjem lažnih potreba i iskrivljavanjem parametara uspeha promovišu pohlepu (kao antitezu zahvalnosti); nameću krivicu, koriste preterivanja, ulepšavanja i direktno laganje… U takvoj situaciji osoba malo toga čini za društvo, a u samom društvu množe se "sakupljači nepravdi", koji izvore svojih problema postavljaju izvan svojih geografskih granica, time sprečavajući detaljno ispitivanje toga kako je domaća politika doprinela mukama sopstvenog naroda. Krajnji rezultat toga je odricanje od želja i kompromitovanje autentičnosti, a krajnji "produkt" pre je čovek patnje nego čovek dobrog. Zvuči poznato? Ako ne (mada i za svaki slučaj), konsultovati Ahtara.