Jimi Tenor je Lenny Kravitz za ljude koji nemaju para, a imaju jaku želju da budu kul. Jimi Tenor je isto tako OK, i isto tako gej, i isto tako iz Finske, i isto tako pravi prigodnu muziku za vožnju minimorisom ili bubom. Lenny Kravitz, s druge strane, nije OK, nije gej, nije iz Finske, i pravi prigodnu muziku za vožnju čirokijem iliBMW-om. Sada verovatno shvatate razlike u nijansama, kao i to koliko je muzika u prvoj vožnji bitna, a u drugoj nebitna da bi se okupirala devojčica na suvozačevom sedištu.

Svoj proboj na srpsko tržište, a slobodno se može tako reći, Jimi Tenor je napravio i istovremeno kad je osvajao Evropu. Zahvaljujući uvozničko-distributerskoj kući HMK, građani su imali priliku da se opskrbe originalnim izdanjem njegovog albuma Intervision, i to, mislim, čak i na vinilu! Jimi Tenor, kao daleki, neotkriveni rođak večitog imidža Devedesetdvojke vrlo brzo je našao stalni boravak na plej-listama ovog radija. Njegov elektroniklovani laundž kokel Princea, Burta Bacharacha i aparata za espreso izvrsno se prilagođavao jutarnjem razmrdavanju, popodnevnom beogradskom krstarenju niotkuda nikud, kao i melanholičnom sutonu u nečemu što se kod nas zove kafić. Vremenom je Jimijeva slava, kao i kvalitet njegovih albuma, zgasnula, ali je, skoro sam u to siguran, on ostao kao jedan od likova na bedžu koji ilustruju beogradski kul klub. Pored toga, on je ostao i jedan od starova Devedesetdvojke, i otuda ne čudi što su na koncertu bili skoro svi muzički saradnici tog radija.

Na koncertu su bili još i svi Jimijevi beogradski fanovi. Možda je organizator mislio da će ih biti više… Jimi se pred publikom pojavio obučen u neku vrstu orijentalne venčanice od najlona (recimo). Međutim, boljim poznavaocima lika i dela Olivera Mandića, Jimijev kostim je u najmanju ruku delovao odveć retro. Onemanshow rasporedio je naizmeničnim sviranjem sintisajzera, saksofona i upravljanjem sempler i ritam mašinom. A raditi sve to odjednom je naporan, nezanimljiv i nepraktičan ekonomski isplativ posao. Nešto kao simfonijski koncert koji ima previše pauza, jer muzičar trči od jednog do drugog instrumenta da bi odsvirao narednu deonicu. Umesto da dobijete sve odjednom, dobijate jedno po jedno. Ali, to je oduvek bio problem s elektronskim pločama koje su napravljene u spavaćoj sobi – potreban je čitav orkestar sprava i ljudi da ih posle izvede uživo (skroz uživo!).

Međutim, Jimijev samostalni nastup (po Evropi katkad vodi još dva-tri priručna muzičara) nosi i nešto od prkosnog stava superindividue koja ekstravaganciju ne traži u maksimalnom, već je nalazi u minimalnom, što, pak, može biti jedan od parametara dobrog ukusa. Čitavom kvazipozorišnom doživljaju njegovog nastupa možda bi bolje odgovarala bioskopska sala Doma omladine ili sala Beogradskog dramskog, ali za ozbiljno promišljanje nekog koncerta ovde još ima vremena.

Ne znam šta je bilo s obećanim multimedijalnim zgoditkom u vidu prikazivanja Tenorovih filmova pre koncerta, jer sam ih u duhu tradicionalne srpske odbojnosti spram pojmova multi, medija i kultura (naročito kada idu zajedno) preskočio, a čini se i svi kojima sam se obratio za informaciju o tome. A i kakva je vajda pričati o nečemu što niste videli (ni vi, ni ja).

Nastup Jimija Tenora DJ setom potpomogli su i (u svoje doba) njegovi lični promoteri – Vlada Janjić i Gordan Paunović.