Drago se Glamuzina (Vrgorac, 1967) u hrvatskoj književnosti (ob)javio kao pesnik, i zbirkom Mesari odmah privukao veliku pažnju; zapravo, ova je knjiga, uz zbirku Tatjane Gromače Nešto nije u redu? (u Srbiji objavljena u "Fabrici knjiga") proglašena nekom vrstom žudno čekane obnoviteljke narativne poezije, "klasične" tačno onoliko koliko treba da bude komunikativna, a savremene po svemu ostalom…

Mesare ne spominjem ovde tek uvoda radi, nego zato što je roman Tri – za koji je pisac dobio jednu od dve najrazglašenije prozne nagrade u današnjoj Hrvatskoj – na više načina intertekstualno (tako li se kaže…) povezan s ovom knjigom, to jest, moglo bi se reći da je Tri nekovrsni "prevod u prozu" opsesivnih motiva Glamuzinine debitantske kolekcije pesama. A ako kažemo da je predmet Glamuzininog pomnog spisateljskog proučavanja i variranja zatvoreni svet "legalnih" i onih drugih ljubavnih veza, a ako još uzmete u obzir da je tri, dođavola, neparan broj, onda možete barem naslutiti šta sledi… Mada će nas pisac, kao što bi to već učinio svako iole ambiciozan, dakako, pokušati provesti kroz priču tako kao da to nije još-jedna-od-bezbroj-storija-o-opasnim-vezama (a bezopasne biće da ne postoje), nego kao da je prva i poslednja na svetu, to jest, ona koja sažima ili sublimira sve koje su joj prethodile. Namera zvuči "totalno", no, takve su i namere njegovih junaka: njima je sve što je manje od celog Drugog opako premalo, mada pri tome ni u ludilu ne ulažu celog i celu sebe… Jer se, dakako, dele s onim Trećim. I kako god okreneš, isprepletane sado-mazo-ljubavne relacije Glamuzininih junaka osuđene su na neotklonjivu nedovršenost, na očajničko grebanje po vazduhu u žudnji da se o(p)stane na površini.

Protagonisti romana Tri su intelektualci, roman je smešten u milje savremenog Zagreba; ove je kulise pisac postavio besprekorno, i iz offa se povremeno probije poneka iskra manje ili više zanimljivog komentara epohe, no sve je to u ovoj knjizi u znaku tog nezgodnog broja uistinu negde u trećem planu; sve se ovo komotno moglo odvijati u Beogradu, Štokholmu ili Baltimoru, bez potrebe za bitnijim izmenama. Ovo dolazi otuda što je autor dosledno sproveo svoju zamisao da ono što uistinu drži pažnju njegovih junaka bude jedino to neprestano čistilište intime, a da sve ino: profesionalni status, društveni ugled, novac etc. ima manje ili više isključivo instrumentalni značaj.

Među nama budi rečeno: posle nekog vremena, Glamuzinini likovi počnu da ti idu na živce: kako se na tako reći trista strana nositi sa ljudima koji kao da jedinu svrhu života (i ljubavi, šta god to bilo) vide u sve maštovitijem kinjenju sebe i drugih? Mislim, nije li sve to neprestano uhođenje, sumnjičenje, optuživanje, varanje i ostalo malko too much? Kao da satima zuriš u teniski trening: loptica ovamo, pa loptica onamo, pa loptica ovamo… Na toj tački – kad ti, naime, dojade sve te eskapade – roman bi se lako mogao urušiti; e, za to što se to ipak ne dogodi (mada preti, nije da ne preti…), zaslužan je piščev dar da petljavine svojih likova učini "većim od života" na način koji neće vređati tvoju čitalačku inteligenciju, nego će joj, naprotiv, upućivati nove i nove izazove. Drugačije rečeno, Glamuzina se na kraju sasvim dobro izvuče mada bi već uveliko morao pasti, a čitalac bi – ako nije profesionalni preljubnik, ili takvo štagod – odavno već morao sanjivo zaklopiti roman i otići na spavanje (ili na nešto drugo, sa ili bez blagoslova Odozgo).

Piščeva odluka da ovu priču dodatno uvalja u brašno klasično "postmodernističke" mistifikacije glede odnosa "stvarnosti" i "teksta" – a obojega, dakako, unutar samog romanesknog tkiva – romanu je takođe donela dobro – što, opet, nije tako česta pojava u ovdašnjih ("regionalnih", je li) pisaca. Drago G. pokazao se kao zanatski besprekoran, pismen, kultivisan pripovedač i istraživač tajni i laži glede svih tih ionako nepopravljivo "građanskih" stvari kao što su Veza (s velikim v, jašta), brak, (ne)vernost… Nije da će ova proza promeniti išta jako veliko u poretku književnih vrednosti, ali će otvoriti širok put jednom pomalo neočekivano zrelom pripovedačkom glasu.