Režija Boro Drašković; Narodno pozorište; igraju Mihailo Janketić, Tanasije Uzunović

Reklo bi se da reditelja Boru Draškovića posebno privlači tema sukoba smelog, pravdoljubivog i usamljenog pojedinca s njegovim kukavičkim, nepravičnim i sebičnim okruženjem; posle Antigone u Njujorku, savremene reinterpretacije mita o usamljenoj heroini koja se bespogovorno suprotstavlja nepravičnoj odluci vladara, Drašković ponovo poseže za sličnom pričom iz dramske baštine. I, zaista, Ibzenov komad Neprijatelj naroda – koji prikazuje kako pravdoljubivog doktora Stokmana postepeno napuštaju svi slojevi društva (lokalna vlast, nezavisna štampa i "mali, čestiti" građani) u njegovoj borbi protiv jednog, po zdravlje ljudi, štetnog privrednog poduhvata – može se, krajnje slobodno, smatrati obradom priče o Antigoni u duhu poetičkih i ideoloških zahteva građanske drame XIX veka.

Ovo poređenje sa Sofoklovom tragedijom zaista nije izlišno. Naime, jedino prepoznavanjem tog pozadinskog tragičkog obrasca – "usamljeni pojedinac u sukobu s višim poretkom" (kod Ibzena je taj poredak građansko društvo) – može da se, bar donekle, relativizuje utisak naivne pojednostavljenosti koji stvara realistička ravan drame Neprijatelj naroda. Drugim rečima, posmatrana samo u svojoj glavnoj, realističkoj ravni, priča ovog komada svodi se na šematizovan, psihološki neprodubljen, predvidljiv i didaktički intoniran sukob između tipiziranih oličenja pravičnosti i nepravičnosti, smelosti i kukakvičluka, dobra i zla. Gledano iz današnjeg ugla, utisku naivnosti doprinose i simbolističke pretenzije komada, njegova eksplicitno postavljena metafora – savremeno društvo je "kužna banja". Tako se, na kraju, dolazi do zaključka da večita tema sukoba hrabrog pojedinca i njegovog konformističkog okruženja može da preporuči komad Neprijatelj naroda za novo scensko čitanje, ali da njegova arhaičnost na planu forme, proistekla iz šematizovanosti, eksplicitnosti i didaktičnosti, ozbiljno dovodi u pitanje takav repertoarski potez.

Pored same teme, Boru Draškovića takođe je privukao i način na koji je ona dramski obrađena; on je prvo uočio nesvakidašnju zaoštrenost dramskog sukoba u Ibzenovom komadu, a zatim pokušao da je adekvatno scenski opredmeti. Stiče se utisak da je u predstavi Narodnog pozorišta reditelj ravnopravno gradio dramski sukob na dve ravni: pojedinac naspram pojedinca i pojedinac naspram grupe. Da bi znakovito postavio sukob pojedinac–grupa, Drašković je koristio različite tehničke mogućnosti velike scene Narodnog pozorišta, prevashodno njenu veliku dubinu i orkestarsku rupu (reditelj potpisuje i scenografiju predstave). Jedno od metaforičnih opredmećenja sukoba pojedinac–grupa javlja se u sceni obračuna s građanstvom: doktor Stokman stoji sam i uspravan na velikoj sceni, dok se masa statista tiska u orkestarskoj rupi ispod njega. Pošto masa u orkestarskoj rupi deluje kao deo publike, Stokmanove reči prekora i osude se ne odnose samo na nju već i na sve nas u gledalištu; na ovaj način trebalo bi da se ostvari željeni kritički angažman predstave.

Međutim, iako i ovi prizori mogu da deluju prenaglašeno, glavni problemi javljaju se u inscenaciji sukoba pojedinačnih likova, u prvom redu sukoba između protagoniste i antagoniste: doktora Stokmana i njegovog brata, predsednika opštine. U tumačenju Mihaila Janketića (doktor Stokman) i Tanasija Uzunovića (predsednik opštine) imali smo, umesto prave dramske napetosti, neku potpuno spoljašnju žestinu glumačke igre, koja se na momente svodila na puko, loše artikulisano nadvikivanje. Takav glumački izraz, prenaglašen, dramski nerazgovetan i staromodan, bio je prisutan i u sceni koja je trebalo da bude ključna, u sceni doktorovog obraćanja okupljenom građanstvu. Inače, kad je već spomenuta govorna artikulacija, treba reći da je ona predstavljala jedan od većih glumačkih problema, bar u igri muškog dela ansambla: jedan je vikao, drugi šuškao, treći gutao reči.

Ali, ovo nije samo glumački propust; u osnovi se, zapravo, nalazi rediteljeva pogrešna procena da već dovoljno oštre dramske sukobe treba dodatno podvlačiti scenskim rešenjima. Posledica ovakve rediteljske i glumačke postavke sukoba među pojedinačnim likovima jeste ta da analizirana eksplicitnost, šematizovanost i didaktičnost Ibzenove priče nije prevaziđena; naprotiv, ove odlike su samo potencirane tako da je predstava na momente delovala patetično i naivno, gotovo parodično (na primer, kad na samom kraju Stokman i njegova žena i ćerka na čelima napišu ogromno "ne", da bi se onda zamrzli pod snažnim snopom svetlosti kao na nekom paradnom porodičnom portretu). Negativnom utisku o predstavi doprinosi i muzika Ksenije Zečević koja je takođe nepotrebno podvlačila pojedina raspoloženja: tako su, na primer, intimni i lirski momenti radnje bili ilustrativno akcentovani krajnje sentimentalnim tonovima… Na kraju se zaokružuje utisak da se glavni problem predstave nalazi u pogrešnoj rediteljevoj odluci da snažno udara na širom otvorena vrata – kao što je pokazano, u Ibzenovom komadu je sve isuviše očigledno tako da nije trebalo još dodatno scenski "gaziti".