Pokojnik je poslednja završena i ujedno najmračnija komedija Branislava Nušića i zato mnogi smatraju da je Pokojnik, od svih njegovih komedija, najbliži građanskoj drami. Jednom prilikom je Egon Savin rekao da je sebi dao u zadatak da dokaže kako je Nušić ne samo izvanredan komediograf, već i nedovoljno priznat pisac drama iz građanskog života. On je sa uspehom postavio Nušićeve “otpisane” građanske drame Tako je moralo biti i Pučina (obe u JDP-u). Postavka Pokojnika u Crnogorskom narodnom pozorištu je nastavak rada na ovoj misiji. No, ova predstava ima i druge kvalitete karakteristične za prethodne režije Egona Savina.

Egon Savin je majstor za adaptaciju teksta. On zna kako da tekst delikatno prebaci u drugačiji milje a da ne razori strukturu i poremeti odnose među likovima. Tako se ovaj Pokojnik dešava u Crnoj Gori između dva svetska rata. U predstavi je urađeno veoma dobro jezičko prilagođenje teksta koje Nušiću nije naudilo, a glumcima je omogućio da likovima daju dodatni lokalni “šmek”. Jedina veća intervencija na tekstu koju je napravio Egon Savin je ta što je izbacio likove koji su vezani za podzaplet oko venčanja Spasojeve kćeri. Nušiću je ova usputna, pomalo romantična pričica iz građanskog života verovatno bila potrebna da bi gorčinu komada ublažio. Kada je izbačen sporedni zaplet iz teksta predstave, Pokojnik je postao čista društvena satira – veoma opora drama o društvu u kome banditi pod velom krupnog kapitala pljačkaju čestite građane i u tome im pomaže sudstvo, mediji, policija i politika. Taj užas banditizma akcione grupe okupljene oko Spasoja reditelj je dodatno podvukao time što oni sede zbijeni na kanabe okrenuti ka publici kada govore najužasnije i najgnusnije rečenice, one u kojima otkrivaju mehanizam pomoću koga vladaju i način na koji razmišljaju o sebi i svetu. Na taj način reditelj nam govori da pljačkaška banda više nema potrebe da se krije. Oni javnosti mogu otvoreno reći sve i njima više niko ne može stati na put jer su sve poluge vlasti u njihovim rukama. Nas u publici gotovo da spopadne užas kada Spasoje, nakon što je poslao Marića na put bez povratka, citira narodnu izreku da pravda uvek pobeđuje. Jedini izlaz iz ove situacije je smeh. Smeh nam pomaže da razumemo da ma koliko da su pokrali i šta god da su upropastili, Spasoje i družina su ipak samo plašljivi malograđani kojima se ukazala neočekivana prilika za dobit.

Marko Baćović igra Spasoja Blagojevića. Kroz lik Spasoja reditelj nam pokazuje kako karakter malograđanina oblikuje novac i situacija u kojoj se nalazi. Kada ima novca, Spasoje se ponaša kao da je fini i uvaženi gospodin, ali kada se uplaši i pomisli da će ostati bez istog, iz njega izbije kukavica i slabić – Crnogorci bi rekli “nesoj”. U jednom trenutku on može da plače i moli na kolenima, u sledećem da bude vulgarni prostak, a zatim opasan čovek koji vadi revolver iz torbe. Kvalitet glumca Marka Baćovića u ovoj ulozi je što ume da pokaže kojom brzinom Spasoje menja karakter. Artikulisanost, kako po pitanju govora tako i po pitanju fizičkih kretnji, sa kojom Baćović igra ovaj lik čini da mu potpuno verujemo i da verujemo u svet koji je Nušić stvorio oko ovog lika. Lakoća i brzina u promenama stvaraju komički naboj koji je suštinski važan za interpretaciju Nušićevih tekstova. Bez komičkog efekta, čitava dramaturška konstrukcija komada može delovati kao komad s tezom – dobar čovek je naivan i bespomoćan, a “zlikovci” su opasni i dobro organizovani te ga lako upropaste. Nušića takva konstrukcija nije zanimala. Svojim Pokojnikom još jednom je pokazao šta je sve mali čovek spreman da uradi da bi zadržao ono do čega mu je stalo, čak i ako zna da tu imovinu nije stekao na pošten način. Marko Baćović nas je uverio da je njegov Spasoje stvaran, a to su postigli u svojim ulogama i drugi glumci iz ansambla.

Možda je najteže bilo Bojanu Dimitrijeviću koji igra Pavla Marića. Pavle Marić je izuzetno nezahvalan lik jer je plemenit, dobar čovek i žrtva čitave intrige – čestiti privrednik, posvećeni naučnik i iskreno zaljubljeni muž. Žena ga vara sa poslovnim partnerom, asistent mu krade naučni rad, a dalji rođak Spasoje mu otima svu imovinu. Jako je teško igrati uverljivo Nušićeve pozitivne likove zato što oni imaju u sebi veliku dozu pasivnosti i naivnosti. Bojan Dimitrijević i Egon Savin su objasnili naivnost Pavla Marića njegovom nerazumnom erotskom privrženošću ženi. Glumac Bojan Dimitrijević je svojim načinom igre učinio da i kod Pavla Marića vidimo brze promene ponašanja (karakteristične i za ostale likove). U jednom trenutku on je velikodušni gospodin, u sledećem samosažaljivi plačljivko, a zatim navali na Rinu kao dete na kolače. Zahvaljujući ovim zaokretima u načinu igre i Pavle Marić je pomalo smešan i ne odskače iz stila igre ostalih glumaca. Da bi dodatno opravdao njegov odlazak na kraju predstave, Egon Savin je postojeći Nušićev tekst nadgradio u stilu u kome se blati i uništava ličnost u savremenim, tabloidnim medijima – “crta mu se meta na čelu”, ugrožava mu se život i ljudska sloboda, preti policijom koja rado demonstrira brutalnost i on nema drugu mogućnost nego da se vrati tamo odakle je došao.

Branka Otašević igra Rinu kao izuzetno putenu ženu koja jednostavno ne može da odoli i kojoj niko ne može da odoli. Ova Rina je istovremeno i sujetna žena – laska joj pomisao da je prethodni muž još uvek želi i spremna je da mu se baca u zagrljaj kao što se i njegovom poslovnom partneru Novakoviću bacala u zagrljaj. Jedino što nju stvarno više zanima od seksa je novac. Rina Branke Otašević nije inteligentna žena, ali je dovoljno lukava da uvek ume da odabere “pravu stranu”. Kroz lik Ante glumac Goran Vujović i reditelj Egon Savin dali su sliku i priliku malog čoveka sitne duše koji je najmanje “zgrešio”, ali se zato najviše plaši. Ovaj Anto je toliko plašljiv da ga to čini glupim i podobnim za najrazličitije manipulacije. U ovoj postavci Anto je skoro nepismen, osim kada treba da potpiše lažnu izjavu ili da pročita lažnu optužbu protiv Marića. Milan Novaković (partner Marićev i ljubavnik njegove žene) u interpretaciji Aleksandra Radulovića je onaj koji izigrava gospodina kada je uhvaćen u krađi, papučića pred svojom ženom i pohlepnu arhikukavicu koja, za razliku od Marića, nema dilemu oko toga šta je važnije, ljubav ili pare. Ljubomir Lazara Dragojevića je plagijator – prisvojio je Marićev naučni rad. Kod njega vidimo transformaciju od jednog stidljivog, skromnog i nesnađenog momčića u nalickanog gospodičića i veliku kukavicu.

Od epizodnih likova Egon Savin je zajedno sa glumcima napravio tipove kakve srećemo u ovom našem, savremenom, raspojasanom neoliberalnom kapitalizmu: Milo (Rinin najnoviji ljubavnik) koga igra Slavko Kalezić je kvazi guru i ekspert za nadrinauku, Mladen Đaković je, u interpretaciji Stevana Vukovića, nervno rastrojeni duševni bolesnik koji se izdaje za novinara-publicistu. On je o čestitim ljudima u stanju da napiše najgore gadosti za sitan novac. Adolf Švarc (igra ga Stevan Radusinović) blentavi je stranac koji se rado upliće u mutne poslove sa ovdašnjim ološem ako u tome vidi ikakvu vajdu za sebe. Sofija Radmile Božović je od onih žena koje su spremne na neverovatna poniženja samo da budu blizu onih koji imaju moć i novac. Slobodan Marunović igra Gospodina Đurića, političara upletenog u korupcionašku aferu, kao čičicu sa fino štucovanom bradicom koji je sav važan, ukočen i bog-zna- kako dostojanstven – takve tipove gledamo na TV-u svaki dan. Nesrećno zaljubljeni emigrant Aljoša (Dejan Ivanić), Marija (Jadranka Mamić), služavka koja zbog odanosti ostaje bez posla, poslušni egzekutori vlasti – agent policije (Dragan Račić) i žandar (Slobodan Vujadinović), svako od njih bilo da hoće ili neće, mora da igra svoju ulogu u ovoj razbojničkoj zaveri.

Strašni su ovi Nušićevi likovi u interpretaciji glumaca CNP-a. Strašni i sasvim ovdašnji, sadašnji i naši. To su ljudi koji nam danas kroje sudbinu. Ubeđuju nas da oni imaju pravo da rade to što rade jer raspolažu otetim novcem. A mi, šta ćemo mi da radimo? Za početak, hajde da im se nasmejemo u lice! Smeh je najbolji lek protiv očajanja.