Kada su druge staze upitne ili nedovoljno sigurne, kažu da je najmudrije držati se brojki. A brojke u ovom konkretnom slučaju govore jasno i glasno – u ovom trenutku u Srbiji se snima ili se u poodmaklim ili završnim fazama pretporodukcije, pripreme i razvoja nalazi više od dvadeset domaćih igranih serija. Po toj osnovi mereno i sagledavano, zlatna era ovog domena (na engleskom – peak TV) već je uveliko među nama.

Bilo je i ranijih sijaset sjajnih i važnih televizijskih radova iz domena igranog serijskog programa, ali peak TV u našoj zemlji stupio je na naše tle tek pojavom serije Ubice moga oca RTS-a. Uz sve ono što se u pomnijoj analizi dâ zameriti ovoj seriji u toj prvoj joj sezoni, Ubice mog oca nesporno jesu predstavljale nešto dovoljno novo i osobeno, posebno u žanrovskom pogledu i u smislu rediteljskog pristupa i same egzekucije.

Usledile su Senke nad Balkanom Dragana Bjelogrlića, u kojoj su ključni autori sretno i elegantno, a produkciono ubedljivo, sjedinili žanrovsku matricu – planetarnu uznetost kriminalističkim pričama i zapletima i jak sentiment ovdašnje publike prema retro-šik štimungu srpskog podsoja. Bjelogrlić se u tom smislu nadovezao na ono što je činilo jednu od vidljivijih biti filmsko-serijskog triptiha Montevideo…, ovog puta uz značajan upliv elemenata naširoko poznatog nordic noir–a, naravno, u lokalnoj i lokalizovanoj varijaciji. Unutar ne samo tog kraka srpske serijske renesanse (ili restauracije?) Senke nad Balkanom i danas, par godina krcatih novim naslovima i pokušajima docnije, stoje kao najuspeliji serijski rad nastao na ovim adresama, i tim pre je pažnja jača sada kada nam je i formalno najavljena premijera nove sezone tokom predstojeće jeseni. Naravno, kako je srpska serijska produkcija osvedočeno reaktivne prirode i suštine, uskoro nam sleduje i Pinkova (para)istorijska telenovela Crveni mesec koja se bavi manje-više istom erom srpske istorije, a taj okvir telenovele uz melanž istorijskog je nešto što smo viđali u primerima iz neposrednog komšiluka – u Hrvatskoj, gde je ranije delao Roman Matejić, showrunner Crvenog meseca.

Podosta toga novog i možda ne baš očekivanog pružio nam je ponovo RTS kada je jesenas pred gledaoce doneo seriju Jutro će promeniti sve (u režiji Gorana Stankovića, Vladimira Tagića i Milice Tomović). To je mnogoljudna generacijska društvena hronika pametno diskretno potcrtanog urbanog identiteta koja je televizijsko pripovedanje mudro vratila na tzv. fabričke postavke – na koren koji svoju snagu crpi iz samih likova, dobro osmišljenih i postavljenih u verodostojne a zanimljive situacije. I mimo svih naoko otežavajućih specifičnosti i uslovnosti, Jutro će promeniti sve je zadobilo i simpatije i pažnju i zahtevnije i šire publike, a to se posebno odnosi na vrsno izvajan lik Anđele (u nimalo iznenađujuće odličnom tumačenju Jovane Stojiljković), i biće prava šteta po sveukupnu televizijsku sliku Srbije ako Jutro…. ostane bez druge/nove sezone. Ova je serija čak i u tom, reklo bi se, ne baš potentnom terminu emitovanja (radnim danima, počev od 22 časa) pokazala da ima publike (možda i znatno više nego što se to inicijalno činilo) i za ovakav sadržaj, što je posebno značajno imajući u vidu ranije srodne pokušaje (na primer Lisice i Ono kao ljubav), koji su okončali u samodovoljnosti, usiljenosti, a donekle i apsurdnosti i izlišnosti. Pravo na repliku je pravo svakoga i svugde – tako je nedavno (uz čin osveštanja!) krenulo snimanje serije Preživeti Beograd za potrebe TV Pink, koji na planu sinopsisa ukazuje da priča ima barem asocijativnih i motivsko-tematskih dodirnih tačaka sa već nahvaljenim Jutrom…

Naredni krupan korak napred svakako je bila serija Pet, u kojoj su autori (ovo se prvenstveno odnosi na scenarističko-rediteljski dvojac Balša Đogo i Strahinja Radetić) u formi kriminalističkog žanra u naglašeno savremenom okviru pogodili pravo u metu. Pet je u svakom iole relevantnom aspektu (a uz filmski ambiciozan izraz) predstavljao podvig, što delom i jeste prirodan ishod nakon nekoliko polovično uspelih i ni izbliza tako artikulisanih i zaokruženih radova srodnih žanrovskih i drugih fela. Nepredvidivost, kao možda i najključnija od svih ključnih odrednica peak TV ere i njenih konkretnih najboljih i najuspešnijih darova, u slučaju Pet možda se ponajpre ogleda upravo u pristupu i u dimenziji distribucije likove (Pet, između ostalog, donosi i taj jak i za priču i seriju kao celinu važan ženski štih, lišen puke female epowerment derivativnosti, a tu je i gej priča između mačistički prikazanih kriminalaca, da pomenemo tek par "svežina").

Dimitrije Vojnov je scenarista serije Državni službenik, očito nadahnutom, između ostalog odličnom američkom serijom Berlin Station. Državni službenik, srećom, nije puka replika, nije, kako to i ovde počesto ume da se zgodi, izdanak tog copy–paste zanosa, te jalove derivativnosti i slepe vere u moć aproprijacije dokazano dobrog. Državni službenik na nivou priče deluje uverljivo i stupa u finu rimu s ovdašnjom opsesijom delovanjem tajnih i bliskih službi, baš kao što na upečatljiv način koristi i priču osnažuje i nijansira motivima iz stvarnog geopolitičkog i društvenog konteksta. U žanrovskom smislu, Državni službenik je dovoljno razigran rad populističkog (u pozitivnom smislu) podtipa, a i ova serija može da se podiči vanredno zanimljivim likom queer operativke službe Krleta (vešto ju je otelotvorila i odigrala Marta Bjelica), kao i odličnom glumačkom kreacijom i dalje mladog Milana Marića, koji je nakon bravuroznog odglumljenog naslovnog lika čuvenog prozaiste i disidenta Sergeja Dovlatova u istoimenom rusko-poljsko-srpskom filmu u režiji Alekseja Germana mlađeg, dobio zamašnu minutažu da i u srpskom okviru, zasad samo na malim ekranima, pokaže barem delić svog evidentno krupnog glumačkog dara.

U ovom brzom pregledu nikako ne sme biti izostavljena ni RTS-ova serija Žmurke, vrhunska ekstravaganca i nenadani upliv radikalnijeg arthouse filmskog izraza u viđenju legendarnog Miloša Miše Radivojevića u udarni termin javnog servisa.

S druge strane, pak, imamo ono što bismo mogli označiti skovanom sintagmom rutinski glavnotokovskiji glavni tok ovdašnjeg serijskog glavnog toka, koji, sam po sebi, teško može biti smatran ikakvim dokazom dolaska peak TV ere i u naše krajeve i koji ekvivalent ima u silini naslova iz ponude mahom anglosaksonske basic TV ponude. U tom smislu tu su Vojna akademija, Komšije, Psi laju vetar nosi, Sinđelići, Urgentni centar…., serije koje svakako imaju i smisla i upotrebljivosti u ovdašnjoj ponudi i dominantnom stanju stvari, jer mejnstrim je nužan kako bi se u odnosu na njega pozicionirala i izgradila bilo kakva kosina i načinio bilo kakav promišljen otklon. Svoju publiku svakako uvek nađu i brzpotezni igrani sadržaji kao što su aktuelni naslovi Istine i laži i Pogrešan čovek, ma koliko pojedine iritirao očigledna strast ka srednjačenju njihovih autora i aktera.

Ovde dolazimo do još jednog važnog aspekta ove priče – možda i nerezonskog izobilja sadržaja, tim pre ako se uzme u obzir na samom početku teksta izneta cifra o dvadesetak serija koje se u ovom trenutku snimaju ili su dosta blizu prve klape. Naime, i sam Džon Landgraf, izvršni direktor mreže FX (koja je gledalištu podarila serije Sinovi anarhije, Amerikanci, Američka horor priča, Atlanta, Lui, Legija, Američka krimi priča, Baskets….) hrabro je ustvrdio da je danas previše televizije i da se publika naprosto davi već u samom broju i opsegu televizijskih serija. Imajući i vidu ovdašnju sklonost ka neumerenosti uvek i svugde gde se za neumerenošću ukaže zgodna prilika, može se reći da ćemo brzo i mi stići do te kote. Ali, ako i kad se to i zbilja desi, bićemo spremni na jadikovke i prozivke na tu temu. U međuvremenu, možemo i da se potrudimo da koliko-toliko uživamo u smislenijem i kvalitetnijem delu ovdašnjeg već prisutnog ili skorog izobilja na ovom polju. Ljudski je.