Jirži Mencl, češki reditelj, jedan je od predstavnika češkog novog talasa, čija je ekranizacija novele Bohumila Hrabala Strogo kontrolisani vozovi nagrađena Oskarom 1968. Odbio je poziv da ostane u SAD, jer je želeo da pravi češke filmove. Do danas je snimio više od 20 ostvarenja kao režiser, a za većinu svojih filmova je napisao i scenarije. Pored toga, odigrao je preko 50 filmskih i pozorišnih uloga. Početkom ove godine premijerno je prikazan i njegov novi film Služio sam engleskog kralja, koji je takođe režirao po romanu Bohumila Hrabala. Često režira i u pozorištu. Radi samo komedije.

Prethodna dva meseca boravio je u Beogradu gde je postavio Šekspirov komad Vesele žene vindzorske, premijerno izveden 29. marta.

"VREME": Kako je bilo raditi u Srbiji? Kakav je vaš utisak o srpskom pozorištu?

JIRŽI MENCL: Mnogo toga nisam gledao, ali znam da je nekada u Pragu režirao Bojan Stupica. Te njegove predstave su za mene bile doživljaj kada sam imao petnaestak godina i ostavile su utisak do danas. To je bilo zavodljivo pozorište, a glumci su bili precizni. Nadam se da će takvi biti i oni sa kojima sam radio Vesele žene vindzorske.

Kod ovdašnjih glumaca na ceni je sistem Stanislavskog, koji ja ne volim. Nije da ga ne cenim, ali za neke stvari on jednostavno nije. Šekspir je stvarao pre Stanislavskog, je li tako? Takvo pozorište je nešto drugo. Takođe, imam utisak da ni Čehov nije bio presrećan sa Stanislavskim, kada je reč o komedijima. To je ulično pozorište, estradno pozorište. To pozorište nije u duhu realizma.

Radili ste i u Hrvatskoj i u Srbiji. Nekada je to bila jedna zemlja i jedan kulturni prostor. Vidite li neke razlike?

Radio sam u Dubrovniku sa glumcima iz Zagreba i iz Beograda i bilo je sjajno. Odlična saradnja bez razlike među njima. Razlike postoje između određenih pozorišta u gradovima i one su ponekad veće nego među pozorištima iz različitih zemalja. Pozorište ima svoj karakter koji zavisi od reportoara i ustaljenosti ansambla i tu se uspostavljaju razlike među pozorištima.

Stvarali ste iza gvozdene zavese. Da li vam se čini da su umetnici tada bili kreativniji nego danas?

Ne gledam na to tako. Svestan sam da je malo teže raditi sa ansamblom u kom su glumci stalno zaposleni. U privatnom pozorištu glumci zavise od svake pojedinačne predstave. To je kao kad neko radi u fabrici ili u svojoj radionici. U fabrici vam nije toliko stalo do rezultata rada.

Nekada je postojala veća sloboda, nije postojalo finansijsko ograničenje, a danas su ljudi koji finansiraju film daleko stroži nego što su bili komunisti. Kada čovek nauči određena ideološka pravila, tek onda postaje slobodan. Kako je Lenjin to rekao, sloboda je prihvaćena nužnost.

Godine 1968. dobili ste Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja u 1967. godini. Reč je o filmu Strogo kontrolisani vozovi. Samo mesec dana nakon toga, ruski tenkovi su ušli u Čehoslovačku. Nekoliko godina niste mogli da režirate.

Neposredno nakon toga sam još mogao da radim. Uspeo sam da snimim jedan film, a potom već ne. Nije se to desilo preko noći. Rusi su na početku bili nemoćni. Čitav narod je bio protiv njih. Tražili su kvislinge među nama. Prvo u politici, a onda i u svim ostalim sferama. Trajalo je to skoro godinu dana, a onda je došla i nova uprava filma koja je počela da likvidira novi talas. Uglavnom, naše najneuspešnije kolege, koje su dotad bile po strani, otvoreno su izrazile saglasnost s okupacijom, počele su da diktiraju ko može, a ko ne može da radi. Naravno, oni koji su umeli da režiraju, to nisu smeli da rade. To je bilo tako, i to ne samo u filmu, nego i među piscima, umetnicima, toga je bilo svuda. Ja sam bio prvi koji nije smeo da radi.

Nikada nisam saznao razlog zbog kog je to tako. Samo sam znao da sam prvi dobio zabranu za projekat, ali zvanično je izgledalo tako da sam imao svoju stalnu platu. Nije postojao zakon na osnovu kog su me mogli izbaciti. Ta plata je bila otprilike u visini primanja prodavačice u robnoj kući. Meni je bila dovoljna, ali u suštini sam zamro. Imao sam tako komotan život, kao da sam bio u penziji. Iz današnje perspektisve to mi izgleda smešno i zabavno. Imao sam vrlo brz proboj, veliku karijeru ispred sebe i samo odjednom, to je propalo, ali nije mi to delovalo tragično. Inače, nisam patio od neke velike ambicije. Uglavnom sam gledao koliko je nesreće oko mene. Moj lični usud mi nije bio tako tragičan.

Disident nisam bio. Hteo sam da pravim filmove. Nisam mogao da radim nešto drugo, ne umem. Imao sam utisak da je daleko korisnije snimati filmove. Na početku tog perioda nisam mogao da radim ni u pozorištu, ali kasnije sam dobio tu mogućnost. Na kraju sam režirao u inostranstvu, u Nemačkoj i Švajcarskoj.

U vreme kada ste dobili Oskara, dobili ste i ponudu da ostanete u SAD i to ste odbili.

Da, odbio sam jer sam mislio da me u Pragu čeka film koji treba da režiram. Nisam čeznuo za Amerikom. Nisam mislio da bih mogao nešto dobro da uradim tamo. Nemam tu narav kao Miloš Forman koji ima ambiciju i volju. Ja sam pomalo mek.

Mislim da je Miloš dobro uradio što nije ostao u Češkoj, jer je snimio filmove koje kod nas ne bi mogao da snimi. Nisam gledao sve, ali Amadeus, Let iznad kukavičjeg gnezda, to su češki filmovi. Divim mu se što uspeva da zadrži češki humor u američkom filmu.

Ne znam kako je bilo u Poljskoj. Polanski je uradio niz dobrih filmova. Oni su sposobni za to. Važno je, ne ko radi, nego kakav će biti rezultat tog rada. Mnogo evropskih režisera pobeglo je u Ameriku zbog većih primanja. Ali to nisu ispravni razlozi. Da je Končalovski ostao u Rusiji, radio bi najbolje filmove.

Rekli ste da u vreme kad ste dobili Oskara to nije bio takav cirkus kakav je danas. Na šta ste tačno mislili?

Nije bilo takve parade i reklame oko svega toga. Kada sam bio tamo prvi put, to je bio normalan šou. Video sam Luja Armstronga i niz velikih američkih zvezda. Kada sam nakon 19 godina ponovo otišao, to je čas bio šou, čas reklama i kako vreme prolazi to je sve više uzimalo maha.

Ne volite režisere poput Kventina Tarantina i Dejvida Linča. Kažete da to što su možda imali nesrećno detinjstvo publiku ne treba da se tiče i ne treba da se odražava na njihovo delo.

Imam takav utisak o njima, kada govore o tim stvarima. Nijedan od tih filmova nisam mogao da odgledam do kraja. Njih dvojica imaju svoju posebnost i ličnost. Kao režiser na to gledam drugačije. U pozorištu je jedno izvoditi nešto namerno, a na filmu drugo. Dobar film je tamo gde je režiser nevidljiv. Normalno je da ne primetite da je tu neka "namernost", da je režiseru nešto palo na pamet.

Danas je prisutna jedna umetnička arogancija po kojoj je dobar samo onaj film koji niko ne razume. S druge strane, komercijalni filmovi često vređaju inteligenciju publike. Ne volim nijedan od ta dva ekstrema. Dobri filmovi su kao i ljudi. Postoje ljudi koji su nepotrebni, zatim ljudi koji su dobri i zanimljivi, i na kraju ljudi koji od sebe prave nešto što nisu. Ja volim ovu sredinu.

Volite li nekog savremenog režisera?

Vudija Alena! On me zabavlja. Ima ironičan odnos prema stvarima. Oduševljava me.

Da li njegovi filmovi zadovoljavaju vaš kriterijum da ih domaćica razume, a da se intelektualac ne stidi što ih gleda?

Da, da, to je upravo ono o čemu govorim: moja mama je bila domaćica i ja sam pravio filmove koji bi joj se svideli, a da ne budu ni glupi da ih se tata koji je bio intelektualac ne bi stideo. Moja mama bi razumela Vudija Alena. I najvažnije, Vudi Alen bi joj odvraćao pažnju od tih gluposti, ne bi morala da gleda sapunske opere, ni televizijske gluposti ni glupe filmove. Upravo mi se sviđa ta srednja struja. Umetnički filmovi teraju normalne ljude u naručje gluposti.

Šta mislite o kritici?

Postoje ljudi koji žive od toga što prave filmove i oni koji žive od toga što pišu o tome. Ovi drugi misle o sebi da su pametniji.

Posle deset godina pauze, snimili ste film Služio sam engleskog kralja. Prvi put ste koristili digitalnu tehnologiju. Koliko vam je to bilo značajno za sam rediteljski postupak?

Nova tehnologija mi je mnogo pomogla, samo mi je žao što je nisam više iskoristio. Ona povećava mogućnosti jer obogaćuje rediteljski rukopis. Žao mi je što unapred nisam znao za to.

Tokom desetogodišnjeg pauziranja od filma, u pozorištu ste režirali komedije.

I na filmu radim samo komedije. Moji filmovi su komedije. Ozbiljne stvari su mi dosadne i mislim da su pre svega pretenciozne. O ozbiljnim stvarima se mora govoriti s humorom. Isto kao što ne volim ljude bez humora, tako ne volim ni ozbiljne stvari bez humora. To je moj lični ukus i imam na njega pravo. Služio sam engleskog kralja je komedija.

Ali kod Bohumila Hrabala, po čijem ste romanu snimili Služio sam engleskog kralja, i još desetak svojih filmova, humor je samo način da se lakše proguta "gorka pilula". U suštini, Hrabalova dela su tragične groteske.

Hrabal je pravedan. Piše o životu, o tome kakvi su ljudi. To je istovremeno tragično i smešno. Tako i treba da bude jer je istinito. Ja se ipak klonim tih tragičnih stvari i zbog toga mi s pravom prigovaraju, ali mislim da se tragične i ozbiljne stvari u filmu tako lako zloupotrebljavaju. Atraktivno je pisati ili snimati samo o zločinima i o nesrećama. Takvih filmova ima mnogo.

Mislim da je ljudima potrebniji miroljubivi film. Ne radim nešto što bih ja želeo, već ono što je ljudima potrebno. Kada bih radio ono što hoću, onda ne bih ništa radio, jer ne volim da radim, a kad već imam neki poziv, želim da ljudi imaju nešto od toga. Njihova radost vredi sama za sebe i kroz tu radost vam do svesti stižu razne misli. To nije šala radi šale. Gledate, radujete se, sve to teče, a ipak dobijate neko saznanje.

Volite li Hrabala i kao čitalac? Da li se vaš čitalački doživljaj Hrabala razlikuje od rediteljskog?

Kada čovek čita za sebe, čita brzo, a kad od teksta treba nešto da napravi, nad tim treba da razmišlja, da istražuje i traži. Traže se načini da ono što je u rečima nađe izraz u slikama. Kao što to radi prevodilac.

Ima li još nešto što Srbi ne znaju o vama, a trebalo bi da znaju?

Da sam pristojan čovek.