Ako je za Miroslava Krležu ono tmasto panonsko blato, kroz koje – kao geopoetički prikladnu metaforu jedne egzistencijalne situacije – njegovi junaci glavinjaju, najčešće trajno zaglavljeni u njegovoj žitkosti do guše, svojevrsni opsesivni motiv, onda je za njegovog tek nešto starijeg savremenika Dežea Kostolanjija (rođen 1885. u Subotici-Szabadki, to jest u dubokoj, ušuškanoj unutrašnjosti tadašnje kraljevske Ugarske), taj motiv panonska prašina. Takoreći isto to, ali u suvljem agregatnom stanju… Ona, dakle, fina ali i potmulo uništavajuća tvar koja se ničim ne da isterati iz pora panonskog čoveka, bitno ga određujući i psihološki, kulturološki, emotivno. Nije to, dakako, nikakvo čudo za nekoga ko je prvi gutljaj vazduha udahnuo i progutao baš u Subotici, upivši tim udahom svu tu opojnu i tešku peskovitu prašinu…

Lako i prirodno svojim delom nadilazeći epitet "zavičajnog" ili "provincijskog" pisca, Kostolanji je odavno jedna of nezaobilaznih, kanonskih činjenica moderne mađarske književnosti, što je srećom blagovremeno prepoznato i u kulturnom prostoru srpsko(hrvatskog)jezika (čemu je činjenica njegove bačke zavičajnosti verovatno nešto pripomogla, ali je sama po sebi ipak irelevantna). To će reći da je Kostolanji ovde prevođen i izdavan u više navrata; sada smo, evo, dobili priliku da proverimo kako neka od ključnih mesta njegovog opusa funkcionišu u XXI veku…

Kratki romani Ana Edeš i Ševa kod nas su, kažem, od ranije poznati, no ovaj put se susrećemo s novim prevodima, objedinjenim unutar istih korica (prevela Marija Toth Ignjatović; Laguna, Beograd 2011). Radi se o romanima-novelama koje su uz ciklus ulančanih priča o Kornelu Večernjem (preveo Sava Babić, a objavio Dereta 1999, u jednom ružnjikavom, sirotinjskom izdanju; valjalo bi obnoviti) po svoj prilici i najznačajnija Kostolanjijeva dela.

Ana Edeš (izvorno publikovana 1926) metropolitanska je, peštanska priča o jednoj "neobjašnjivoj" tragediji i jednom "ničim izazvanom" zločinu iza koje(g) zapravo stoji ceo jedan smak sveta. Kako to? Ta, o čemu je Deže Kostolanji, diskretno melanholično-ironični pesnik dekadencije, ali ne toliko one "boemske" i umetničke koliko dekadencije krutog građanskog sveta, pisao ako ne o raspadanju sveta baziranog na "postfeudalnim" konvencijama i sadistički krutoj društvenoj fijerarhiji, koju industrijski kapitalizam nije toliko razdrmao koliko ju je učvrstio na nešto drugačijim osnovama? Nije čudo da je Tomas Man cenio njegovo pisanje, mada mi se subotičko-peštanski "novinski skribent" (razume se da je i on fasovao takve, a i gore kvalifikative…) idejno, pa i poetički čini bliži starijem Manu, Hajnrihu. Kako god, mađarska se sovjetska republika Bele Kuna – kao kakav panonski prirepak lenjinskog Oktobra – upravo neslavno rastočila, ponovo se polako uspostavlja nekakav "stari poredak" (sounds familiar?), mada je tu realno malo šta ostalo od onog jozefrotovskog "jučerašnjeg sveta". Buržujski bračni par – isprazan, jalov i hladan – jedva nekako preživevši vreme boljševika strategijom smanjivanja na nivo makovog zrna, polako se vraća "u formu", a glavna mu je briga, kao i najvećem delu peštanskog gospodstva, kako naći idealnu sluškinju: onu koja stalno i neumorno radi, a za uzvrat ne traži takoreći ništa, zapravo jedva da i postoji izvan svoje služinske uloge; Kostolanji s majstorskim cinizmom dočarava umovanje novo-stare vlastele oko toga kako ta služinska klasa, pogotovo ženska, nekako i nije baš ljudska u punoj meri – nešto kao oni crni pamukoberačite na američkom jugu… Metež i šušur jednog prevratnog vremena, ljudsku bedu, kukavičluk i nesolidnost, sve to Kostolanji portretira s "krležijanskom" snagom i vehemencijom, mada sasvim drugačijim, bar naizgled "vedrijim" sredstvima i tonom, jer se radi o bitno drugačijem ljudskom i književnom senzibilitetu. Kako god, mlada sluškinja Ana Edeš pojavljuje se u kući Vizijevih kao svojevrstan anđeo sa neba, kao otelotvorenje dugo traženog ideala: nečujno i nevidljivo, naizgled polumehanizovano biće koje čini sve i više od toga za svoje gazde, a zauzvrat ne ište ništa, baš kao da i sama veruje u sopstvenu služinsku svrhu kao jedinu i predodređenu. Međutim, ono odviše ljudsko pojaviće se u vidu mladog, vetropirastog i neodgovornog gospodina Jančija, i dovešće surovo namagarčenu i poniženu Anu Edeš do posvemašnjeg rasapa, na koncu i do zločina koji će, gle, poslužiti možda tek tome da se kvaziklasne predrasude još jače učvrste… Ono što ovaj roman čini tako prokleto savremenim nije samo (uslovna) restauracija kojoj smo savremenici, nego i fascinantna Kostolanjijeva pripovedačka moć, najbolje demonstrirana upravo na stranicama na kojima se, je li "ne događa ništa", a zapravo sve ključa…

Romančić iliti novela Ševa, pre spadajući u "poetiku panonske prašine" – radnja se odigrava u poznom devetnaestom veku (u zlatno K. und K. doba, dakle) u provincijskom gradu koji zapravo nije drugo nego zakrabuljena Subotica – odmiče se od Ane Edeš suštinski manje nego što to površinski izgleda. Postariji bračni par sitnih gradskih uglednika, poluautsajdera sa samog spoljnog ruba "boljeg društva", odavno bezuspešno pokušava da uda poružnu im kćer, zvanu Ševa, i zapravo mu se ceo život sveo na tiho životarenje u senci "roditeljskog neuspeha", po meri epohe. Kada Ševa na neko vreme otputuje u posetu rođacima – uz poslednji proplamsaj roditeljske nade da će se tamo, na selu "možda nešto dogoditi" – na koncu nije Ševa ta koja doživljava ključnu (a tabuizovanu, nedopustivu) promenu, nego roditelji sami. U zanimljivoj inverziji "tradicionalnih uloga", dominantnih i danas, zapravo su roditelji ti koji se raspuštaju u kćerinom odsustvu, počinju da žive intenzivnim "društvenim", čak boemskim životom, iznova otkrivajući sva životna zadovoljstva koja su, u saglasju sa gotovo bigotnom kćeri usedelicom, odavno proglasili frivolnim budalaštinama… Delujući opet na strašno malom, skučenom prostoru građanskih egzistencija u zaturenoj varoši jednog mirnog, "aistorijskog" vremena, Kostolanji zapravo iznova puca na građanski moral i na suštinski neizmenjeni patrijarhat, i pogađa bez greške! Ševa je komad čistog čitalačkog užitka, trijumf "čehovljevske" potmule pripovedne snage; nezastarelo, nezaobilazno i neprocenjivo!