Uobičajena fraza, nastala početkom devedesetih (tvorac je psihijatar Jovan Rašković) bila je da su srbi – lud narod. Ni tada, ni danas nisam mnogo verovao u generalizacije etnopsihologije, pa mi je intimno mnogo bliža bila teza drugog psihijatra, Dušana Kecmanovića, o životu između normalnog i patološkog. Čini mi se da je ovo granično stanje između ludila i tzv. normalnosti dugoročno mnogo opasnije za pojedince i društvo jer temeljno urušava vrednosti, uzore i proces razvoja. Teško je ostati "normalan" u zemlji gde se, na primer, naučno polemiše o fantazmima, gde nema orijentacije u vremenu (mitsko vreme) i prostoru (Nebeska Srbija), a agresivnost se po potrebi čas stimuliše i glorifikuje, čas osuđuje. Ovih dana videli smo užasne slike zločina koji je u selu Jabukovac izvršio Nikola Radosavljević. Čovek je u trenucima potpunog rastrojstva, gonjen suludom idejom da je žrtva crne magije nasumično ubio devetoro svojih komšija. Danas je, kažu, normalno komunicirao sa istražnim sudijom i veštacima. Tako je i tokom devedesetih – skliznuće u ludilo ponekad bio izlaz iz pomenutog graničnog stanja u kojem smo živeli. Ono što će verovatno biti najstrašnije u vezi sa zločinom jeste fakat da je gotovo nemoguće predvideti kada će neki drugi komšija da kvrcne i narodnim jezikom rečeno – odlepi. Jedino što možemo da učinimo kao društvo jeste da delujemo preventivno: da iste te komšije prijave svaki slučaj porodičnog nasilja te da policija drastično pooštri kriterijume za izdavanje dozvola za oružje. Za familije stradalih u Jabukovcu sada je prekasno, baš kao i za stotine nastradalih u incidentima sa vatrenim oružjem. Ništa manje luda nisu bila i ona dva pijana bizgova sa Novog Beograda što su onomad šenlučila za Novu godinu i pogodili dečka koji je sedeo i gledao televiziju sa spuštenim roletnama jer mu je muka da svakog 31. decembra sluša pojedinačno i rafalno rokanje. Nismo mi ni luđi ni normalniji od drugih naroda, samo su nam kriterijumi za luđačko ponašanje malo pomereni. To vam je kao sa alkoholizmom – kod nas titulu alkoholičara stičeš tek u terminalnoj fazi, kad se godinama ne trezniš i konstantno komuniciraš sa belim miševima. Ko mlatne ženu tu i tamo, za njega se kaže da je udarljive prirode, ili da dugo radi u Austriji, ili je pod vlaškom magijom, il’ ga kara šef, il’ je tehnološki višak, il’ je svašta video i proživeo na ratištima. To smatra narod, to smatra policija i to smatraju oni u socijalnom. Normalan si komšo dok ne odlepiš totalno.

Kad lepo fijukneš, onda te stave u ludaru, pa te snimi novinarka BN televizije jer je superiška da imaš ludake u emisiji. Kao, tema emisije je depresija, ili suicid, pa ona otišla sama u "Lazu Lazarević" (gledaj novinarske hrabrosti), pa pitala pacijente da l’ sme da ih snima, pa ih onda pita koji su znak u horoskopu i zašto su probali da se ubiju. Posle se vratimo u studio i prva rečenica glasi: Doktore koja je dijagnoza ovog čoveka? Daj prvo sopstveni ginekološki i zubni karton, rezultate brisa i rezultate testa ličnosti pa odmah zatim možemo da razgovaramo o istoriji bolesti psihijatrijskih pacijenata. Kada smo kao studenti psihologije imali praksu iz psihopatologije, naučili su nas da nikada ne smemo zloupotrebiti niti otkrivati detalje koje saznamo o klijentima, dok TV autorka u trenutku krši to pravo pacijenata. Ludilo je zabavno kada se emituje na televiziji, ludaci su zastrašujući, pa su nekom smešni, a sve sa sigurne gledateljske daljine – pu, pu ne u moju kuću. Kao kad gledate kako policija skembava lopove, pa im zavrće ruku – udri lopova. Zaključak je jasan: ludak=ubica.

Iste nedelje, u Vestima B92 se pojavio čovek iz FK Partizana koji je saopštio vest da Grobari neće igrati međunarodna takmičenja godinu dana. Od 36 utakmica, 25 puta su bili kažnjeni zbog nereda na tribinama. Vidim čoveku neprijatno, kako da ne bude – zamislite da ste u školi 25 puta, da izvinete, napravili sranje i bili kod direktora i svaki put izmišljali opravdanje koje niko nije uzeo ozbiljno. Dvadesetpet puta ste izmišljali alibi i pokušavali racionalno da objasnite totalno iracionalno ponašanje, koje se suštinski svodi na agresivnost. Prvo je on mene (ja nabod on čorba), vređo me nacionalno, nisam razumeo šta mi govori mislio sam da mi psuje majku pa sam ga (ih) nabo, nervir’o me crnčuga, oni su naše proterali, sa ovima smo ratovali dva puta, ovi nas mrze jer smo pravoslavni, vlaška magija, ljubomorni su jer se njihove ribe lože na nas – ukratko ludi smo, ma najluđi smo!