Pošto je kubanizacija Srbije i zvanično počela govorom tokom kojeg čoveku izraste brada (ili rogovi), nije zgoreg da procenimo gde smo sa svojom izvornom muzikom te kakve su nam sposobnosti da je čuvamo, pakujemo i izvozimo. A u tome, lako moguće, najbolji skor ima iskusna Radio-Beograđanka, mladolika baka Biljana Krstić. Možda iznenađujuće za mnoge, ali lagano putovanje od železničke kolonije u Nišu, kroz ključne akustičarske sastave naših ‘70-ih (Suncokret, Rani mraz), solidnu pop-karijeru ‘80-ih, i povučeni etno-muzikološki rad potom, doveli su Bilju do pune zrelosti. Dečje pevancije četvrte sestre, omladinski hor, prateći vokali uz velike kantautore (B. Đorđević, Balašević), muzika za predstave beogradskog Narodnog pozorišta, rad u nacionalnom radiju… kulminirali su dolaskom novog milenijuma. Dugoprugaškim tempom gđa Krstić objavljuje albume Bistrik (2000, Energia), Zapisi (2003, HiFi Centar), Tarpoš (2006, PGP RTS) i sigurno predvodi svoj brojni bend Bistrik, u kojem joj gitarom i srodnim instrumentima pomažu ispisnici iz domaće folk-rok mladosti, prvo Ljuba Ninković (S vremena na vreme) pa Nenad Božić (ex-Suncokret).

U jugoslovenskoj diskografiji već ponosno zabeležena u uzor-triju ženskih vokala – debi-LP Suncokreta Moje bube (1977, RTV Ljubljana) i par hit-singlova – Bilja je u novom dobu osvojila i nekoliko evropskih izdavača, te se uspešno plasirala na scenu World Music. Svojevremeno su za nju pisali vodeći YU-autori, uz gorenavedene i npr. Krstić & Šaper (hitić Poštar ‘85, mnogo pre estrade s B. Tadićem), ali odrastanje na srbijanskim narodnim pesmama, upoznavanje vlaškog melosa tokom prvog zaposlenja (predmeti klavir i solfeđo u muzičkoj školi u Negotinu), diploma Fakulteta muzičke umetnosti i marljivo prikupljanje izvornog materijala/notnih zapisa najpre s juga i istoka Srbije, posle s celog Balkana zatvorili su krug prvorazrednim kreativnim interpretacijama. Pitko i moderno izvođenje, zavidan profesionalni nivo i obezoružavajuća Biljina prirodnost (običnost!) doprineli su da na svetskim festivalima i gostovanjima bude viđana i češće nego ovde. Zadržavši normalnost i vedrinu uprkos nevoljama koje još uvek ne zaobilaze žene ni u Srbiji, B. Krstić nije stigla da u Beogradu koncertno promoviše ni prethodni, akapela-CD Izvorište (2013, PGP RTS) a već je zatečena u radu na sledećem ostvarenju, pod radnim naslovom Sedi moma na visoko (po pesmi iz 1880).

No i posle četvorogodišnje live-pauze prestonička publika je toplo dočekala, pa je izbila i suvišna gužva na ulazu u Dom sindikata (do 2000 posetilaca; cene ulaznica 1000-1500 d.), gde je Bilja pre 35 godina s Ranim mrazom imala osmodnevni rasprodat serijal bez presedana. Patiniranu, ‘drvenu’ i akustičnu salu ispunio je nostalgija KUD-ovskih priredbi i školovanog radijskog voditeljstva, a o besprekornom vodećem glasu i muziciranju da i ne govorimo. Biljanine druge iz buketa Suncokreta možda proizvode organsku hranu i bolje kuvaju, ali Bistrik je vrelo (moderno rečeno) organskog zvuka – srpski prevedeno, živi ljudi sviraju prave instrumente, gle čuda! U desetočlanoj postavi su neka od najpoznatijih session-imena naše scene (Bata Božanić – bas-gitara, Maja Klisinski – udaraljke), prepliću se duduci, frule, violine, gostujuća harmonika, i mnogo perkusija, a pod upravom klavijaturiste Dragomira-Mikija Stanojevića (ex-Poslednja igra leptira). Potpuno nenametljivo i aranžmanski neopterećeno, Bistrik orkestar je verovatno (po glavi člana) muzički/formalno najobrazovaniji ne-akademski sastav koji imamo.

Jedan od zanimljivih instrumentala je i uvodni, a onda Bilja povuče opojne, grlene pevačke linije kroz Damjane, ovčarče, bugarsku Jana i Turčin koju neprikosnovenom ekspertizom sledi Jano sevdalino iz debarske/zapadne Makedonije. Ničeg suvišnog, sve lepo razloženo za elementarno uživanje u folklornim harmonijama i ritmovima. Kao što grčkom numerom prostiru suverenitet do južnog vrha Balkana, novom tačkom Kraj potoke bistre vode Bilja & Bistrik dokazuju kompetenciju i kroz (sve traženiju) sevdalinku. Nije neophodno Sedam sati udara/Bejograd se jotvara za oduševljenje prisutnih, a pristojnost bez poseljačenja glatko se održava i kroz najpopularnije kao Jovano.., doprinose filmskom bestseleru Zona Zamfirova, i Čaj(e) šukarije. Pažljivo dozirane koreografije i fino stilizovana garderoba upotpunjuju utisak, a ka vrhuncu i kraju ovih sat i po vode stari favoriti kao rumunska (skat?) Dum Daga Duma Daga i par polifonih tačaka za 6 ženskih glasova, sa Izvorišta.

Znalački građena dinamika trijumfuje u brzalicama kao makedonsko Kalajdžisko kolo, bliskim dečijim pesmama, a Bilja je i kao pedagog upotpunila još jednu celinu: nekada Štrumfeta sa 7 mladih, od nedavno vodi radionicu vokalne tradicije za decu, pa je i taj mali hor dobio svojih 5 minuta. Naravno, ne oponašaju učiteljicu kao što to rade npr. u ‘Beogradskom glasu’, slično kao što Bistrikov opus jemči autentičnost kontra recimo Balkanike. Folklor je živ i zdrav u glasnim žicama Biljane Krstić i pod prstima i orkestra Bistrik, savremen i kreativan; nema ko da vam oduzme kulturni identitet dok ga ovakvi čuvaju… a vi pazite na njih.