Eto nam, četvrte jeseni za redom, četvrtog kratkog i "jednopasusnog" romana Davida Albaharija za redom; u ovom, doduše, naslov zaprema cele dve reči, za razliku od prethodnih (Brat, Ludvig i Ćerka); takođe, ovde, čini se, nema lajtmotivskog imena nekog pisca ili filozofa oko kojeg bi se plele narativne niti i misaone dvosmislice… Ali, pustimo, bar za sada, ono čega u "Kontrolnom punktu" nema.

Jedna omalena jedinica naprasno mobilisanih vojnika odvedena je u rat i raspoređena na kontrolni punkt negde blizu državne granice, ili naprosto linije razdvajanja. Hm, granice između kojih država, i razdvajanja između kojih zaraćenih strana? To ne samo da ne znaju i neće saznati čitaoci romana, nego bogme ni sami vojnici, pa ni njihov Komandant, kao centralna ličnost romana, survivor koji će ga jedini zaključiti; rat je izbio naglo, a njih je samo pokupilo, ne stigavši da im objasni ni za koga ni protiv koga bi trebalo da ratuju, to jest da čuvaju taj kontrolni punkt, šta god "čuvanje" u ovom kontekstu značilo. Uostalom, ako je i postojala nekakva maglovita premisa o saveznicima i neprijateljima u tom ratu, izgleda da je ona brzo napuštena, to jest da dojučerašnji najbliži sojuznici mogu da postanu najogorčeniji dušmani, i obrnuto.

Neznanje vojnika zapravo je još fundamentalnije; oni nemaju pojma gde su, jer ih je prvo dugo vozilo u zatvorenom kamionu, a onda ih samo ostavilo na rubu šume, da čuvaju famozni KP; osim toga, sve telekomunikacije sa kafkijanski dalekim, nevidljivim i nedosegljivim Centrom nestaju, tako da vojska ostaje bez ikakve veze sa spoljnim svetom, bez ikakvih komunikacija i informacija. Nema čak ni signala mobilne telefonije. Ova ravan ledene, zastrašujuće apstraktnosti neće iščileti nikada iz Kontrolnog punkta; čak će i civili (izbeglice) koji će se pojaviti na kontrolnom punktu poput neke povorke smorenih aveti ostati nedokučivoga porekla (kamoli cilja), a i neprijatelj će, i onda kada ih načisto uništi, ostati suštinski neproziran i neodrediv.

Ima, međutim, nečega što bi Albaharijevi protagonisti po definiciji morali da "znaju", ali što ne zna čitalac: ko su oni uopšte, odakle su, u čijoj vojsci se bore? Pisac nas ostavlja takoreći bez ikakvih vremensko-prostornih putokaza, praveći dosledan otklon prema bilo kakvoj mogućoj "istoričnosti", kamoli "dokumentarnosti": to su naprosto neki vojnici neke vojske u sklopu neke države koji se negde – sasvim je moguće, ne u svojoj zemlji – imaju boriti protiv nekih drugih, podjednako nevidljivih i apstraktnih neprijatelja. Pa opet, nije da nema ama baš nikakvih aluzija i putokaza; saznaćemo, recimo, imena dvojice vojnika: Mladen i Dragan. Ne znam kako vama, ali meni ne izgleda mnogo verovatno da bi to bila imena estonskih ili portugalskih soldata; dalje, na jednom se mestu spominje Novi Sad, kao otprilike jedini "realan" toponim prisutan u tekstu romana. Dakako, Albahari nije nekakav diletant kojem bi se ovakvi detalji "omakli" i tako "pokvarili čistotu koncepta"; oni su ovde jer autor pažljivo sprovodi svoju ideju doziranja mimetičkog podražavanja prepoznatljivog realiteta.

Ponekog tumača ovi su dragani-mladeni-novisadi ponukali da Kontrolni punkt shvati kao piščevu alegoriju besmislenih i brutalnih bratoubilačkih postjugoslovenskih ratova iz devedesetih, no Albahari je malko veći književni lisac od toga. To će reći da on uzduž romana seje "navlakuše" koje nas vuku takvom tumačenju, ali popreko seje i one koje takva tumačenja dezavuišu, pa čak i sasvim obesmišljavaju, jer vuku na nešto sasvim drugo. Recimo, na svojevrsnu distopiju smeštenu u manje-više blisku budućnost, u kojoj će se Evropa i njene vojske – pa i ova moguća "ovdašnja", draganskomladenska – ujediniti, pa krvavo i metežno razjediniti… Na koncu će se Komandant, kao jedini preživeli, "vratiti iz rata" u kulise svog prethodnog života, da bi ga tamo sačekala… televizija, koja ima šta da ga pita o tome. Ne rekosmo li da je čovek survivor? Ovaj finalni twist nudi još jedan ključ za tumačenje pozadine i "pravog" smisla događanja u Kontrolnom punktu, ali ni na to se ne bi trebalo kladiti s nekom većom sumom: Albahari namerno ostavlja mnogo mogućnosti tumačenja (be)smisla ove ratne klanice.

David Albahari je od onih najređih pisaca koji umeju sve osim da napišu lošu knjigu, sve i kad bi se potrudili. Tako je i sa Kontrolnim punktom, koji je dovoljno zavodljiv i izazovan za svakog pravog "albaharijevca", ali koji ume i da zamori, pa i da iznervira, provalama onoga što bismo mogli nazvati neobrazloženim i neodbranjenim viškom artificijelnosti, a što u konačnici može da rezultira i viškom čitalačke ravnodušnosti. U poređenju s jednim Gecom i Majerom – biram ovaj genijalan roman (jedan od onih zbog kojih je D. A. dostojan da bude drugi južnoslovenski Nobelovac!) baš zbog "ratne tematike" – Kontrolni punkt ipak je samo boza, klaker, kesica kokica, zgodan predah. Ej, ali malo ko ume ovako da predahnjuje…